Blizina šire Evrope

Još samo šest nedelja je ostalo do uvećanja Evropske unije za deset novih članica, a dugo očekivani događaj pomutilo je neprijatno raspoloženje s obe strane nekadašnje gvozdene zavese. Zapadnjaci strahuju od najezde jeftinije radne snage, odlivanja blagostanja i jačanja ksenofobije, a istočnjaci strepe da će u bogatom svetu biti građani drugog reda, da će njihova poljoprivreda teško izdržati jaku konkurenciju i da će zapadnjaci za bagatelu kupovati njihovu zemlju i imanja, pretvarajući njih u svoje sluge. Na obe strane, kako tvrdi “Internešenel herald tribjun”, “prisutno je zapanjujuće osećanje frustracije i razočaranja”.

Kad je holandska vlada, kao uostalom i sve druge među petnaestoricom, odlučila da ograniči priliv radnika iz zemalja novih članica EU, poljski list “Gazeta viboršča” je ozlojeđeno napisao: “Zar te nije sramota, Holandijo? Radost ujedinjenja zamenila je gorčina: oni nas ne žele.” A britanski tabloid “Dejli ekspres” je istakao u naslovu: “Istočnoevropski Cigani kreću u Britaniju u parazitski život.”

Ujedinjenje će se obaviti 1. maja, na međunarodni praznik rada, ali, kako izgleda, bez velikog spontanog slavlja: istočnjaci su se odvikli i od parada i od uranaka, a zapadnjaci računaju da će došljaci, koji tek treba da nauče kako se radi, odsad skromnije i praznovati.

Evropska unija se, kao što je poznato, zasniva na principima slobodnog kretanja robe, usluga, kapitala i ljudi. Ovaj poslednji princip neće biti jednak za sve, posebno ne za radnu snagu iz postkomunističkih zemalja, a od deset novih članica takvih je osam. Stare članice EU neće primati radnike iz novih članica najmanje dve godine, a potom će taj rok, u različitim vidovima ograničenja, produžiti za još pet godina. Istina, ove zemlje nisu dužne da se strogo drže sadašnje odluke, ukoliko imaju potrebe za radnom snagom. Ali to znači da će one moći da biraju radnike koji su im potrebni ne na svom, nego, selektivno, na tuđem tržištu rada.

Pretpostavka je da bi iz istočne Evrope to najpre mogli da budu mladi visokokvalifikovani radnici i tehnički stručnjaci. Sa istoka je sprečen egzodus radnika, nekontrolisana najezda stotina hiljada onih koji idu, trbuhom za kruhom, za većom zaradom i boljim životom. Ali na duži rok nije sprečen i odliv mozgova.

Međutim, za poslednju godinu-dve, kad su zapadnjaci donosili odluke o ograničenjima, na istoku se dogodilo nešto što je malo ko očekivao: među potencijalnim migrantima opalo je interesovanje za odlazak na zapad. Dva novija istraživanja - jedno Evropske komisije, a drugo Međunarodne organizacije za migraciju - pokazuju da glavni motiv potencijalnih migranata nije bio samo veća zarada, nego pre svega ostvarenje sna, nastalog u zatvorenim društvima iza gvozdene zavese, o slobodnom kretanju oslobođenog radnika u potrazi za nekim boljim životom. Radnik na istoku više ne oseća da mu je sloboda kretanja sputana.

Tako studija Evropske komisije pokazuje da je, u zemljama koje pristupaju EU, u proseku samo jedan procenat radno sposobnog stanovništva izrazio želju da posao potraži na zapadu. Takav je procenat i u najvećoj od tih zemalja, Poljskoj, iako se stiče utisak, zbog poljskih poljoprivrednih sezonskih radnika koji dolaze u Nemačku, da je interesovanje za rad u bogatijim zemljama mnogo veće. Zanimljivo je, međutim, da je dvostruko više radnika - dva odsto - izrazilo želju da radi na zapadu, u Rumuniji i Bugarskoj, zemljama koje kasnije, 2007. godine, treba da budu primljene u EU. Ali je i taj procenat gotovo zanemarljiv, ako se misli na jeftinu radnu snagu koja bi mogla da ugrozi poziciju i socijalne privilegije bolje plaćenih zapadnoevropskih radnika.

Sve u svemu, i da nije ograničenja, sa istoka na zapad ne bi godišnje otišlo više od 220 000 radnika migranata u prvih pet godina, što je na prostoru uvećane EU, na kome će živeti 455 miliona ljudi, veoma skromna brojka.

Istraživanja Međunarodne organizacije za migraciju otkrivaju donekle zašto je opalo interesovanje za odlazak na zapad. U međuvremenu, dok su buduće članice saobražavale svoje ekonomske i političke sisteme sistemu EU, na istoku su porasle i zarade i životni standard, a ljudima je pružena prilika da putuju po svetu i bolje upoznaju život i uslove rada u zapadnoj Evropi. Istina, plate na istoku su znatno niže nego na zapadu (u Češkoj ili Mađarskoj, recimo, i do tri puta niže), ali to je odraz sarašnje realnosti: nacionalni bruto produkt svih deset novih članica predstavlja samo četiri odsto nacionalnog bruto produkta sadašnje EU.

Evropska unija od dvadeset pet zemalja zadržaće šengenski zid prema drugima, ali će unutar novog entiteta još dugo zadržati - po nemačkom publicisti Rolandu Frojdenštajnu - “granicu siromaštva čije su šanse da ona jednom nestane”.