Ram za portret glumice

Milorad Gavrilović, Stari Gospodin, rekao je za nju da je bila duša našeg pozorišta onda kada je gluma bila religija, a pozorište hram. Patetika oproštajnih reči skriva gorku istinu: da je “duša našeg pozorišta” završila u bedi, zaboravljena, u ubogoj sobici u dvorištu “Manježa”, osamnaest godina pošto je, kao Pompadura u “Narcisu”, sišla sa scene Narodnog pozorišta na kojoj je, za više od tri decenije, stekla glas najveće srpske tragetkinje.

Od časa kada je njen sugrađanin, Somborac Vasilije Kolarić javio Jovanu Đorđeviću da ona “ima zdravo volju na binu stupiti”, do tužnog beogradskog kraja prešla je Milka Grgurova uzbudljiv, koliko neravan, put glumice koja svojom sudbinom, možda više no i jedna druga, svedoči o profesionalnim počecima srpskog pozorišta i o našem pozorišnom devetnaestom veku.

Namera Vere Crvenčanin upravo je ta: da vreme i društvene i kulturne okolnosti vremena postavi kao širok okvir u kome će se život Milke Grgurove (1840-1924) posmatrati i osvetljavati sa što više “spoljnih” podataka. U tom smislu se autorka potrudila da prikupi raznovrsnu građu, istorijsku i umetničku, i da je izloži u detaljnim, čak opširnim izvodima. Obavestićemo se, tako, o prilikama u kojima je Grgurova tekla svoju karijeru, o sredini s čijom se (ne)naklonošću nosila, o ljudima koji su neposredno ili na kakav drugi način uplivisali na njen život, posebno o onima iz pozorišnog sveta. Odvojena poglavlja posvećena su partnerima Grgurove i njenim rediteljima; više su to sažete leksikografske jedinice nego što su organski delovi priče o Grgurovoj. Takvi su, u izdvojenosti iz priče, dokumentarni pasaži koji se tek ovlaš i izdaleka dotiču predmeta. Povremeno se stoga dobija utisak da se napušta glavni tok pripovedanja i zalazi u rukavce koji su s glavnim tokom u labavoj vezi.

Sistematičnost u odabiru i rasporedu materijala, baš kao i istraživačka akribičnost, stavljaju knjigu na sigurne osnove dokumenata. S te strane, pisma, zapisi, sećanja, novinski tekstovi i kritike, pomažu da se učvrsti ram za sliku Milke Grgurove, da se ta slika pokaže u njenim važnim delovima, da se izvuku osnovne linije portreta. Ali, u isti mah, sami dokumenti u preobilju i izvesnoj neselektivnosti prete da zaklone pogled na ličnost glumice, da odvuku pažnju od priče o njoj, da preseku prirodan sled izlaganja biografskih podataka. Vera Crvenčanin ne želi da romansira, čak i kada to građa dopušta, pa i traži, što bi se, uostalom, i očekivalo s obzirom na nagoveštaj u naslovu. Romansiranje bi, u ovom slučaju, bila ona vrsta kreativne slobode neophodne da se “svitanja i suton” glumice predstave u jednom živom i sočnom štivu, uz poštovanje istorijskih činjenica. Tih činjenica je više nego dovoljno za uzbudljiv biografski roman o Milki Grgurovoj.