Tautologija

Ima li u nas još prolaznika koji će se začuditi kada u galeriji gde se izlažu umetnička dela ugledaju izvrnutu školjku starom “folksvagena”, bube, ogromnu mašinsku testeru i glomazne ašove? Možda su čak i naši laici za pitanje umetnosti već navikli i oguglali na takve prizore kakav nam, ovoga puta, priređuje Živko Grozdanić, avangardni umetnik iz Vršca u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Za običnog čoveka koji naiđe u tu galeriju, nije toliko čudan izbor izloženih predmeta ni njihovo “realno” poreklo, koliko misterija njihove metamorfoze koja ih “pretvara” u umetnička dela. Takvom namerniku nije lako da ono što vidi poveže sa pričom o tautološkoj metodi “rada” u umetnosti kao poslednjoj destinaciji do koje stiže “praksa” umetničke avangarde.

Tautologija je, u doslovnom značenju reči, “pokazivanje istog”, pasivni logički sud kojim se jedan stav tvrdi samim sobom. U rečniku moderne umetnosti isti izraz znači nešto drugo. On označava sredstvo samoidentifikacije postojanja stvari. Tautologija negira estetske fikcije i iluzionističke trikove klasične umetnosti... Grozdanić, naravno, nije izmislio tautološki metod. NJega je uveo u umetničku praksu Marsel Dišan, daleke 1917. godine. Ali, tautološki način proglašavanja “gotovih” predmeta za umetnička dela kod Grozdanića razlikuje se od onog Dišanovog. Dišan polazi od “nulte tačke” estetske vrednosti predmeta (točka od bicikla, pisoarske šolje) otkrivajući njegovo naličje kao “prazninu” koja zjapi iza nataloženih slojeva praktičnih, funkcionalnih ili simboličkih i alegorijskih slojeva značenja. Za razliku od Dišanovog prozaičnog stava, Grozdanić posmatra svoj predmet, na putu do tautološke identifikacije, koji se probija kroz slojeve kulturološke, estetske, ideološke i političke simbolizacije i zadržava na sebi njihove tragove. Po tome je Grozdanić bliži Dišanovom nasledniku Jozefu Bojsu. Grozdanić sluti da, s onu stranu puke pojavnosti predmeta, karoserije starog automobila, testere, ašova, nije Dišanovo “ništa”, već da otud viri “nešto”, čudno, i možda strašno, od čega se prave simboli i alegorije, i što ih, istovremeno briše, guta, uništava. To je ona besformnost iz koje se paradoksalno pojavljuje forma. Umesto Dišanovog flegmatičnog nihilizma, Grozdanić u tautologiji vidi “znak opasnosti”, upozorenja da su sva značenja koja se pridaju predmetu, samo delovi simboličkog i alegorijskog dekora, a ne njegova stvarnost i istina.

Grozdanić na taj način pokazuje da nije odan “tvrdom” tautološkom determinizmu, već kao tipična slovenska duša, i tu, najsuroviju soluciju poznomodernističkog antiestetizma, omekšava fluidom urođenog sentimentalizma. Ašov je alatka kojom se rilja ili kopa grob, ali na koju može da sleti leptir...