Druga strana „snežnog cirkusa“

Svetski kup u sezoni 2010/11. doživljava svoje 45. izdanje. Od 1966. godine, kada ga je sa svojim prijateljima pokrenuo francuski novinar Serž Lang, pa sve do danas, doživeo je puno promena, ali nije promenio suštinu postojanja. Ostaće zabeleženo da je prva trka vožena 5. januara 1967. godine u nemačkom Bertesgadenu i da su pobedili Žan Klod Kili (Francuska) i Nensi Grin (Kanada), najbolji u prve dve sezone. Danas, 45 godina kasnije, Svetski kup traje pet meseci i u kalendaru je 77 trka na 33 skijališta u 14 zemalja i na dva kontinenta. Takmičenje se odvija u pet disciplina: slalomu, veleslalomu, superveleslalomu, spustu i kombinaciji, a na kraju sezone deli se pet malih, od po 3,5 kilograma, i dva velika Kristalna globusa, teška devet kilograma. Kao i u svakom sportu, novac je i u skijanju velika tajna te nije lako podvući crtu ni nakon samog takmičenja. Organizacija odnosi milione evra, ali nikada niste načisto, jer puno toga diktiraju i vremenski uslovi. Pripreme staza, naročito za brze discipline, najteže su i najskuplje. Zagreb je pre sedam godina, recimo, dobio Svetski kup na svom Sljemenu, a podaci za samo ovogodišnje dve slalomske trke iznose 3,5 miliona evra! Poznavaoci hrvatskih prilika kažu da su država i grad obezbedili trećinu, sponzori još bar milion evra, a do konačne cifre nikada se i ne dođe. Troškovi su ogromni, a recimo samo da je 28 profesionalaca četiri nedelje pripremalo stazu. Trebalo je platiti i nekoliko stotina volontera; službe za smeštaj, ishranu, prevoz. Ogromni su troškovi za vodu, struju, gorivo, angažovane su i profi službe obezbeđenja. Organizator plaća smeštaj za takmičare i pratioce timova, čelne ljude iz FIS (Svetske skijaške federacije), zagrebačkom hotelu „Vestin“, sa pet zvezdica, zatim dužan je da obezbedi nagradni fond od 120.000 evra po trci... Na sve to grad Zagreb, tokom takmičarskog vikenda, dobije medijski prostor u vrednosti od milion evra! Zarade skijaša i skijašica u jednoj sezoni, ako se porede sa zaradama tenisera i drugim sportovima iz „prve klase“, i nije veliki. S obzirom na rizik koji nose brze discipline, može se reći da su zarade skijaša male. Ipak, oni dobijaju mnogo više od proizvođača sportske opreme, i proizvoda koje reklamiraju, nego od samih nagrada sa trka. Svetska skijaška federacija je pravilima regulisala da minimalan fond nagrada po disciplini u Svetskom kupu iznosi 100.000 švajcarskih franaka i to deli deset prvoplasiranih. Tako je na najvećem broju takmičenja, ali, iz godine u godinu, organizatori sve češće povećavaju nagradni fond, jer se na taj način lakše ostaje u kalendaru Svetskog kupa. Rekorder je Kicbil, sa 175.000 evra nagradnog fonda na spustaškoj trci, pa je pobednik ove sezone Didije Kuš zaradio 70.000 evra! Prošle sezone, od nagradnog fonda sa trka, Amerikanka Lindzi Von zaradila je 380.000 evra, a već pomenuti Švajcarac Didije Kuš 220.000 evra. Uvidom u zarade ostalih takmičara, pokazuje se da od skijanja lepo živi prvih dvadesetak na svetu. Ne treba nikako zanemariti ni sponzorske ugovore takmičara. Tako je čuveni „Mizuno“ u godini velikih uspeha Janice Kostelić, imao dosta problema da isplati Hrvatici sve premije koje su stajale u ugovoru. Uopšte, puno je uglednih kompanija uključeno u skijašku priču, pa je tako i čuvena „Milka“ oformila svoj ženski tim, od pet sjajnih skijašica iz pet zemalja. Nedavno je „Hed“ obznanio vest da će ove godine biti u minusu, bez obzira na to što će Lindzi Von i Marija Riš, baš na njihovim skijama verovatno osvojiti sve što se osvojiti može. Za pobede u trkama, plaća se gotovo i veća suma od one koju skijaši zarađuju od organizatora. Može se slobodno reći da za svaku pobedu takmičari od sponzora dobijaju najmanje još po sto hiljada švajcarskih franaka. Poslednjih godina vodi se tihi rat između nacionalnih skijaških federacija i najboljih skijaša sveta i njihovih menadžera. Dugo su takmičari bili zavisni od federacija, jer ni najbogatiji nisu u prilici da sebi organizuju kvalitetan trening u brzim disciplinama, budući da to iziskuje ogromne troškove i zahteva veliki broj ljudi u organizaciji takvog treninga. Zato su federacije uzimale i do 80 odsto prihoda skijaša od sponzora. Ipak, skijaši su se, odnedavno, izborili da takmičar, kad napuni 21 godinu, ima pravo na, bar, jednog ličnog sponzora. To se smatra pobedom skijaša nad moćnim federacijama. Poznat je slučaj austrijskog skakača Andreasa Goldbergera, koji je sredinom devedesetih godina želeo da se takmiči za našu zemlju, jer bi mu to garantovalo sto odsto prihoda od čuvenog „Red Bula“. Ipak, u poslednji čas, popustili su i Austrijanci, nisu želeli da se odreknu jednog takvog šampiona, pa je i na taj način, već tada, uzdrmana jedna zaista moćna imperija kakva je austrijska skijaška federacija. Skijaši su tako počeli da prave sve bolje i bolje ugovore sa proizvođačima sportske opreme. Bodi Miler i Lindzi Von su prvi dohvatili svotu od milion dolara po sezoni, a nije tajna da je ove godine Aksel Lund Svindal svog sponzora „Atomik“ zamenio „Hedom“ za dva miliona evra! I „Hed“ je, od tog transfera profitirao; prodao četiri puta više skija! U Švajcarskoj i Nemačkoj već vodi glavnu reč, a u Austriji je, odmah, iza neprikosnovenog „Atomika“. Gde ima prihoda, ima i rashoda. A rashodi zavise od toga da li takmičar učestvuje u svim disciplinama, ili je specijalista za jednu, te da li se trenira individualno, što je dosta skuplje, ili u timu, sa više takmičara, pa se troškovi dele. Prvi tim jedne velike skijaške zemlje, a to podrazumeva deset takmičara i toliko trenera, ima godišnji budžet od skoro milion evra. Ako, pak, jedna takmičarka radi sa dva stalna trenera, to košta, po sezoni, između 150.000 i 200.000 evra. Plate trenera zavise od statusa i standarda zemlje u kojima rade. Oni najbolji i najpoznatiji imaju i do 10.000 evra mesečno, a prosečna plata trenera, recimo, u Sloveniji (A tim) je oko 3.000 evra. Direktori timova imaju oko 4.000 evra, a serviseri između 1.500 i 2.000 evra. Vodeću ulogu u svetu zimskih sportova i dalje će imati desetak zemalja, koje poseduju odlične prirodne uslove, razvijen zimski turizam i ukupnu podršku privrede i društva, tradiciju, znanje i sve drugo što ide uz to. Izuzeci koji potvrđuju pravilo su retki, nešto češći kod devojaka (Hrvatska, Češka, Slovačka) i ređi kod muškaraca, Hrvat Kostelić i nekoliko Čeha. Ali treba znati da je pojava Janice, Ivice i njihovog oca Ante Kostelića i njihovi neverovatni rezultati, uzdrmali su svetsko skijanje i bukvalno dali nadu malim skijaškim nacijama da mogu protiv vetrenjača. Nažalost, nekada je i cena uspeha velika. Janica je mlada napustila sport, praktično kao invalid, jer joj je odstranjena štitna žlezda i teško će u budućnosti uopšte ostvariti materinstvo. Mnogi su zato spremni da optuže Antu Kostelića, ali on neće posustati do Sočija (OI 2012), ali i posle njega. I dalje će provoditi 220 dana na snegu (ostale zemlje raspravljaju da li trenirati 120 ili 140 dana), i dalje će ostatak godine biti uz svog sina Ivicu u teretani, ili negde na terenu, pripremajući se kondiciono za ogromna iskušenja. U poslednje vreme spominju se i nove destinacije, na istočnom delu planete, koje su spremne da dočekaju Svetski kup. Kina i Rusija već su u provizornim kalendarima, ali malo ko zna da u Kazahstanu, Kirgistanu, pa i Južnoj Koreji, postoje skijališta od kojih vam se zavrti u glavi. Ko zna, možda i u velike dvorane, kako bi se približilo gradovima, publici. Zato se sve to i zove „snežnim cirkusom“...