Recepti za posledice krize

U Davosu vole da podsete da je Svetski ekonomski forum, koji svakog januara okuplja najuticajnije ljude planete, mnogo više od diskusija o tokovima novca. Tu su se svojevremeno prvi put rukovali južnoafrički predsednik Vilijem de Klerk i Nelson Mandela, tu su Šimon Peres i Jaser Arafat postigli dogovor za pojas Gaze, tu su samo nekoliko meseci posle pada Berlinskog zida razgovarali zapadnonemački kancelar Helmut Kol i njegov istočnonemački kolega Hans Modrov, tu je, kako je tvrdio nekadašnji turski premijer Turgut Ozal, sprečen rat sa Grčkom krajem osamdesetih, pošto su se dva premijera srela i razgovarala u Davosu. Ove godine, istina, nije bilo istorijskih političkih susreta, niti su postignuti spektakularni dogovori, ali je Davos ostao mesto na kome se pretresaju najvažnija svetska ekonomska i politička pitanja. Oko 2.500 učesnika bavilo se mogućim posledicama ekonomske krize, ukidanjem radnih mesta, uvođenjem strogih mera štednje, slabljenjem evra i, naravno, pitanjem kineskog juana. Mišljenja su bila podeljena kada je reč o tome da li predstojeća godina ostavlja krizu za sobom ili tek predstoji posao suočavanja sa njenim posledicama. “Nisam još spreman da svetskoj ekonomiji dam zeleno svetlo”, prokomentarisao je Stiven Rouč, ekonomista sa Jejla, aludirajući na prepreke koje tek treba preći da bi se proglasio svetski ekonomski oporavak. Mnogi upozoravaju da će inflacija, protekcionizam i javni i privatni dug još potresati ekonomije. Nurijel Rubini, jedan od nekoliko ekonomista koji su predvideli krizu, nazvao je situaciju “čašom koja je pola puna, a pola prazna” – s jedne strane vide se prvi znaci ubrzanja, ali usporavanje u Velikoj Britaniji i problemi na periferiji Evropske unije pokazuju da kriza još nije gotova, dok najnaprednije ekonomije u najboljem slučaju pokazuju “anemični rast”. On je primetio da bi izraz „u razvoju“ trebalo zameniti, jer više ne odgovara veličini i dinamici Kine, Indije, Brazila, Vijetnama i drugih. Kina i Indija su na ovogodišnji Forum poslale do sada najbrojnije delegacije. One nastupaju sada kao ekonomije u uzletu, čija uloga u svetskim ekonomskim kretanjima postaje sve značajnija. Direktor Međunarodnog monetarnog fonda Dominik Stros-Kan primetio je da je Azija region koji izvodi svet iz recesije i da je taj deo sveta najbliži potpunom oporavku. Zu Min, savetnik Međunarodnog monetarnog fonda i nekadašnji guverner Narodne banke Kine, primetio je da će jedan od najvećih rizika koji se očekuje na globalnom tržištu biti transformacija koja će ove rastuće ekonomije koje svoj uspeh baziraju na izvozu, primorati da se pozabave domaćom tražnjom, ne bi li zadržale tempo rasta. “Ta transformacija je ključni test”, rekao je Zu. On je primetio da stanovništvo sveta u razvoju želi istu stvar - “američki život, sa velikom kućom, kolima i penzijom”. Međutim, “nijedna ekonomija ne može to sebi zaista da priušti. Mi moramo da nađemo novi model”, rekao je Zu. Ključna polemika na Forumu vodila se, naravno, oko vrednosti valuta. Optužbe na račun Kine već su postale uobičajene. Pri nedavnoj poseti Hu Đintaoa Americi jedna od najvažnijih tema bila je pitanje juana. Amerika je veoma zabrinuta za posledice po sopstvenu privredu ukoliko Peking nastavi da drži nisku vrednost svoje valute, što mu omogućava da održi nisku vrednost radne snage kod kuće, a veliku dobit u spoljnoj trgovini. Kina, međutim, ne želi da podiže vrednost juana, pravdajući to rastom cena hrane na svetskom tržištu i neophodnošću da se zaštiti od inflacije. Ovakva kineska politika je, osim toga, donela zemlji veoma mnogo koristi, a u trenutku kada su sve zapadne zemlje bile primorane da intervenišu da bi održale svoje poljuljane ekonomije, Kina svakako ne vidi previše razloga da odustaje od monetarne politike koja joj za sada sasvim dobro ide. Evropu, u međuvremenu, muče sasvim drugačiji problemi. Ministri Nemačke i Francuske smatraju da nema potrebe da se koriguje vrednost evra i da je malo verovatno da će on značajnije oscilirati. Ali mnogo važnije pitanje postavlja se kada je reč o evru - pitanje opstanka. Nikola Sarkozi izjavio je da bi „nestanak evra bio do te mere kataklizmičan da ne možemo ni da se poigramo tom mišlju”. Ali ta misao lebdi nad Evropom već duže vreme. U Davosu je grčki premijer Jorgos Papandreu objašnjavao da Grčka nije bankrotirala i da će uspeti da izmiri svoje dugove, ali to nije umanjilo zabrinutost za evropske kapacitete da se zaista izbore sa krizom. “Pariz i Berlin nikada neće dozvoliti propast evra. Oni koji se klade na pad evra, izgubiće novac”, izjavio je Sarkozi, dok su sa drugih strana stizala upozorenja da bi Evropa, ukoliko želi da zadrži kredibilitet, trebalo što pre da počne sa prestrukturiranjem dugova. Sarkozi je izrazio zabrinutost i zbog valutne neuravnoteženosti u svetu i rastućih cena sirovina. U tome nije bio usamljen. Međunarodna agencija za energiju je upozorila da je cena nafte preko 90 dolara za barel i da “ulazi u opasnu zonu”, a američko ministarstvo poljoprivrede da je cena hrane dostigla u decembru najviši nivo, čak više nego 2008. godine kada je počela kriza. “Rast cene nafte, energije, hrane i sirovina nosi tri negativne posledice: podstiče rast inflacije, pre svega u privredama u usponu, to zatim dovodi do smanjenja raspoloživih prihoda domaćinstava širom sveta i među uvoznicima sirovina u razvijenim privredama, što ima negativne posledice na potrošnju i privredni rast“, kaže Nurijel Rubini. “Najzad, kao treće, dolazi do društvene i političke nestabilnosti.” Tako se ispostavlja da su, taman kada se ekonomija oporavlja, ljudi suočeni sa rastućim troškovima, a cinici nisu propustili da podsete da je visoka cena hrane bila okidač za događaje u Tunisu. Rastući problem nezaposlenosti takođe je tema kojom će vlade morati da se pozabave. Nezaposlenost u SAD iznosi 9,4 odsto, a u EU 10,1, a uprkos tome što se veoma mnogo govori uspešnom prevazilaženju krize, ni kompanije koje su ovu godinu završile uspešno nisu uspele da zadrže sve zaposlene. SAD statistički beleže oporavak, ali „ono što uznemirava je stopa nezaposlenosti. To nije samo ciklični, već i strukturni fenomen”, rekao je Lorens Samers, ekonomski savetnik Bele kuće. Procenjuje se da je bez posla u svetu više od 200 miliona ljudi (trećinu čine mladi). Mada je ovogodišnji forum održan pod sloganom „Zajednička pravila za novu realnost”, čini se da je zajedništvo najslabija tačka globalne ekonomije. „Bez obzira na to šta svetski lideri govore, oni su i dalje veoma orijentisani na događanja kod kuće”, primetio je predsednik Tajlanda Abhisit Vedžaživa. Nedostatak zajedničke strategije pripisuje se uglavnom vodećim svetskim silama, koje su se okrenule prvenstveno rešavanju problema kod kuće. “Na početku krize na nivou G20 veoma mnogo se govorilo o koordinaciji, ali je svako nastavio da ide svojim putem”, rekao je turski ministar finansija Mehmet Simsek. “To je problem. Globalni disbalans je tu i verovatno će nastaviti da raste.” Turska uz latinoameričke i azijske zemlje upire prstom u SAD, smatrajući da su preplavili svet doštampavanjem novca, kao i da su snažne svetske ekonomije gurnule mnoge druge zemlje u još veće probleme, pokušavajući da spasu sebe. “Najveći problem je nedostatak saradnje među vladama. Zemlje G20 nisu pokazale da mogu zajedno da rade na tim ključnim pitanjima”, izjavio je Martin Sorel, iz londonske WPP Group, koji je zbog toga najrazvijenije države sveta cinično nazvao “G nula.” Forum u Davosu najavio je osnivanje mreže za pomoć kompanijama i vladama, koja bi trebalo da pomogne da se procene rizici i izbegnu buduće opasnosti. Niko se, naravno, još ne usuđuje da daje konačne procene o tome kako će svet izgledati posle krize, ali je sasvim izvesno da će posle sistema koji se urušio, na scenu morati da stupe nova pravila. „Živimo u sasvim novoj realnosti. Hoćemo da znamo šta znači ta nova realnost”, rekao je osnivač i izvršni predsednik Foruma, Klaus Švab. „Do kakvih promena je dovela svetska ekonomska kriza. Naša pretpostavka je da kriza ima strukturalne uzroke. Mnogo toga se promenilo. Ne smemo se vraćati na stare recepte.”