Vrlo uskoro

Nekad se govorilo da ko nije bio u vojsci, ne može imati predstavu u kakvoj zemlji živi, budući da bi tek stupanjem u kasarnu shvatio da svet kojem pripada predstavlja zanemarljiv procenat u odnosu na bezmerje koje čini osnovnu supstancu otadžbine. Statistika je i dalje tvrdila kako sve više stanovništva živi u gradovima, međutim, time se nije uvećavao i procenat urbanog stanovništva. Naravno, ne bih da priču svodim na sumnjive kategorije urbano - neurbano. Sa godinama postajem sve više svestan relativnosti i zanemarljivosti političkih predznaka, kao i činjenice da u suštini postoje dve osnovne grupacije: fukara i ostali.

Danas nije više potrebno ići u vojsku da bi se dobio reprezentativni uzorak zemlje u kojoj se živi. Dovoljno je svakoga jutra pogledati naslove dnevnih novina. Svuda dominira ekskluzivnost. Kada nobelovac Saramago u Lisabonu da intervju svojoj srpskoj prevoditeljici, to jeste ekskluziva, ali kada drugorazredna drndaljka sa Ibarske magistrale trača po kulturnim dodacima novina i na TV stanicama, onda je to nešto sasvim drugo. Ipak, priznajem da patim od vizentalskog sindroma hvatanja jezičkih bravura dotičnih pojava. Eto, pre mesec, dva, naletim na jednoj TV stanici na zanimljiv intervju. Voditeljka, snabdevena frazama koje ništa ne znače, tek besmisleno popunjavanje tišine, obraća se mladoj zvezdi u usponu. A ona mučenica, još uvek umorna od poslednjeg “projekta”, kliberi se i pominje predstojeću evropsku turneju. Gde, pita u polutransu voditeljka. “Ekskluzivno vama saopštavam”, kaže zvezda, “vrlo uskoro krećem na turneju po Nemačkoj”. Sticaj okolnosti je hteo da sam mesec dana kasnije sa damom Vrlo Uskoro putovao istim avionom do Frankfurta. Sve vreme leta bavio sam se njenim jezičkim kapacitetima, budući da je lila tonalitet njene odeće i obuće u mom pokvarenom umu stalno izazivao asocijaciju na Milku sa Nestle čokolade. Nekoliko puta je tokom jednoiposatnog leta, Milka sa Ibarske magistrale upotrebila omiljenu sintagmu “vrlo uskoro”.

Iz zone sumraka je i bankarski probisvet sa belim šalom koji je pre izvesnog vremena na jednoj TV stanici u društvu lepuškastih devojčica voditeljki, koje su podsećale na “poslovnu pratnju”, javno prozivao one koji vređaju njegovo ljudsko dostojanstvo. Nije problem što je probisvet došao pred TV kamere, već što nije obezbeđen stručan novinar koji bi sa njim znao da razgovara, a ne statisti koje je probisvet doveo. Jer, prostakluk medija pravi javnost, koja posle petnaest godina ekonomskog propadanja i ne zna za drugo nego da lakomisleno pođe za svakim ko joj obeća veknu hleba od tri dinara. Odgovornost je u javnom tretiranju stvari. Zašto bi bila vest za naslovne strane da je Legiji umro otac? Naravno, kada je takva vest ekskluziva, onda jesmo u prostoru zone sumraka, gde i humanost ima samo naličje.

Priznajem, baš sam brinuo kako će Marko da putuje kod tate. Istina, avionska karta iz Beograda do Haga JAT-om košta neuporedivo manje nego kada se leti iz neke ruske gubernije u holandsku prestonicu. Ni Miri Marković nije lako, makar imala i diplomu Lomonosova koju su nekada overavali Karići. Pretpostavljam da idu tantijemi od onih silnih prevoda po svetu o čemu su svojevremeno brinuli naši ambasadori. Istina, originali danas miruju po prašnjavim policama opštinskih biblioteka širom Srbije. Ne tako davno, nečija lokalna egzistencija bi naglo poskočila nakon kakve domaćinske porudžbine, mada, i bez porudžbina stizale su Mirine knjige po automatu otkupa kojim je tada rukovodio nezamenljivi Željko Simić, zvani Roleks. Umom i duhom te neobične žene, bio je fasciniran i jedan LJubiša Ristić. Ko zna, možda će vrlo uskoro profesorka Marković opet biti “in”, na čemu, sumnje nema, radi čak i naše nezavisno sudstvo za koje je i Zvezdan gospodin dok se ne dokaže da je nešto drugo, recimo, plaćeni ubica.

Zanimljivo bi bilo znati da li Mira Marković i dalje prima platu na svom matičnom fakultetu u Beogradu? Ne bih se začudio da tamo neko prima platu samo zato da bi brinuo da Mira i dalje prima platu. U tome je suština izglasanog zakona o pravima optuženih u Haškom pritvoru. Jer, to je prećutni sporazum centara moći, onih od juče, od danas, i od sutra, da se međusobno ispomažu, svejedno ko je u datom trenutku na vlasti. Sem toga, priprema se i teren za radikale. I da se ne zamajavamo više, deponija negde mora da postoji. Americi i Evropskoj zajednici odgovara da to bude u Srbiji, odgovara i našim satrapima, jer samo dok je Srbija deponija oni mogu biti na vlasti. Naravno, vrlo uskoro eto nama i radikala. Da sve bude legalistički i po ustavu.

Istina, teško je dovesti u vezu činjenicu da nam je bivši predsednik na listi deset najkorumpiranijih vladalaca i potrebu da se njegovoj familiji redovno plaćaju avionske karte do Haga. A možda je to trik Interpola da uhvati Marka prilikom uručivanja avionskih karata? Naravno, sve su to američke ujdurme da je naš Slobo inkasirao milion dolara tokom godina raspleta. Jer, kako će one stotine hiljada njegovih glasača da se pomire sa činjenicom da su glasali za lopova i ubicu? Tek što su se bili ispregli iz Titovog fijakera, i od zakletih komunista preko noći postali još zakletiji socijalisti, a već behu primili rudu Miloševićevih čeza. Držati narod u stanju euforije, kontinuirano ga izbezumljivati, proglašavati za izdajnike sve one koji znaju za jadac, i jeste način vladanja u paorskim zemljama, o čemu su brinuli Frenki, Stanišić, Bracanović... I kako da danas stotine hiljada Miloševićevih fanova prizna sebi da su glasali za ratnog zločinca? Lakše je verovati da su sve to izmišljotine. Ili, da sačekamo šta će Haški sud da kaže? Malo Morgen. Oni bi i Legiju, i Bagzija, i Zvezdana proglasili zločincima.

Nadam se da će se u novom srpskom parlamentu naći neko da u maniru rimskog senatora, Katula Starijeg, koji je sve svoje govore u senatu završavao rečima: “Caeterum censeo Carthaginem delendam esse” tj. “Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti”, postavi pitanje: Gde je Mira Marković? Ne, nije nebitno, jer se radi o skladištenju mentalnog radioaktivnog otpada koga su se sve bivše socijalističke zemlje kako-tako oslobodile. Zašto samo mi da budemo deponija? I zato, još jednom: NJo ist Mira Marković?