Simptom

Stariji čitaoci će se setiti Fikreta Abdića, poznatijeg pod nadimkom Babo, ne samo po ratnoj epizodi odmetničkog vođe Cazinske Krajine devedesetih, već i po aferi „Agrokomerc“ osamdesetih godina prošlog veka. Babo je, kombinovanjem udarništva i finansijskog inženjeringa, od malenog kolhoza u zabiti Bosne stvorio jedan od najvećih agrokombinata Jugoslavije. Čudo u Kladuši trajalo je dok je Babo mogao da izdaje „men’ce bez pokrića“ i bude SFRJ pandan Majklu Milkenu, kralju visokorizičnih (džank) obveznica. Milken, čiji je lik poslužio kao inspiracija za film „Volstrit“, takođe je osamdesetih završio u zatvoru zbog prevare, ali njegova životna priča ne samo da nije zanimljiva kao Babova, već prati holivudski kliše - posle odslužene zatvorske kazne, teške bolesti i proživljene katarze Milken se posvetio filantropskom radu. S druge strane, Babova priča liči na film noir sa nadrealnim krajem u kome junak ponovo završava u bukagijama, ali se svake godine hiljade ljudi okuplja ispred njegove ćelije proslavljajući Babov rođendan i sećanje na vreme kad se, doduše kao i danas, živelo na tuđ račun, ali mnogo bolje. No, glavni junak kolumne nije živopisni Babo, već menice koje je on prvi doveo u centar pažnje ovdašnje javnosti. Menicu okružuje laicima mnogo „sumnjivih“ reči: trasat, trasant, „vučenje“, remitent, indosament,… Kad se taj veo ukloni ostaje njena suština – parče papira na kome je zapisano obećanje dužnika da će poveriocu biti plaćeno. Takvo parče papira pored toga što se koristi u svrhu plaćanja, koristi se i kao vid obezbeđenja poverilaca. Kao takva, menica postoji i u drugim zemljama, ali u Srbiji ona ima skoro kultni status i gotovo je nezamenjiv element velikog broja poslovnih transakcija. Ko koristi menice? Skoro svi. Zašto? Odgovor zavisi od toga ko ih izdaje. Pored korišćenja menica u normalnom poslovanju, za firme pritisnute problemom nelikvidnosti izdavanje menice je bleferski pokušaj dolaska do robe i privremeni opstanak u biznisu. Drugi imaju manje časne namere i nakon par manjih transakcija u poslednjoj prevare partnera, ugase se i ponovo registruju. Nakon toga započinju novi ciklus meničnih prevara, po pravilu bez ikakvih posledica. Neki, pak, izdaju menice povezanim licima da bi im račun bio blokiran nakon što je prethodno „očišćen“ i tako se zaštitili od poverilaca. Ipak, i usled navedenih opasnosti, u Srbiji poverioci preferiraju menice, pre svega zbog brzine naplate potraživanja. Menice ih lišavaju potrebe odlaska na sud (od dva zla biraju manje) i potrebe dokazivanja da dug postoji. Ako dužnik ne plati na vreme, poverilac naplaćuje menicu (ako ima novca na računima) prinudnim putem, blokadom svih računa dužnika. Mnogima je ona na drugi način nužno zlo jer predstavlja oblik prisilnog kreditiranja kupaca. Verovatnoća da će poverioci ikad „pustiti“ menicu obrnuto je proporcionalna njihovoj zavisnosti od kupaca. Dug od 300 miliona evra u skorašnjoj „transakciji decenije“ odlično ilustruje opisanu situaciju. Da li postoji način da se poverioci zaštite od zloupotreba? Prvi način je da se zloupotrebe drastično kažnjavaju. Krivični zakonik je pre nekoliko godina kao krivično delo uveo i izdavanje „menica bez pokrića“. Ne samo da je sam koncept problematičan i da je delo teško dokazati, nego je i odredba napisana tako da bi pola Srbije moglo da bude tamo gde je Babo danas. Pošto to nije realno, onda takvu odredbu niko ne uzima za ozbiljno. Drugi način je da se smanji ono što ekonomisti zovu asimetrija informacija, tj. da se potencijalnom poveriocu omogući adekvatan uvid u poslovanje dužnika. Tu stanje i nije tako loše. Naime, na osnovu informacija u registrima možemo relativno lako saznati mnogo toga o (potencijalnom) poslovnom partneru: ko su vlasnici, kako je poslovao, da li mu je račun u blokadi,…(Uzgred budi rečeno, registri u kojima su sadržane ove informacije verovatno su više učinili za „transparentnost“ nego sva tela zadužena za borbu protiv korupcije zajedno.) Svako iole vičan internetu, može brzo i bez većih troškova doći do pomenutih podataka. Ko to ne čini i sam je delimično kriv za posledice. Ipak, dok možemo saznati da li je preduzeće u problemu, nedostaje informacija o tome da li se mogu očekivati problemi sa likvidnošću u bližoj budućnosti. Odgovor na ovo pitanje zavisi i od toga koliko je menica ono izdalo i na koju sumu. Ako je neko preduzeće izdalo desetine „blanko“ menica, od njega treba bežati „ko đavo od krsta“. Da bi se saznalo stvarno stanje, izmenama Zakona o platnom prometu predviđeno je uvođenje registra menica. Imajući u vidu rasprostranjenost i broj menica i zadate rokove poduhvat je, u najmanju ruku, veoma ambiciozan. No, i ako pretpostavimo da će se sve popisati, paralelni sistem će nastaviti da funkcioniše sve dok se ili ne sredi stanje i izvršni postupak ubrza ili se ne propiše da i za menice važi isti sistem, prema kome se uvek mora vršiti protest menice pred sudom. Zašto neće doći do značajnih promena? Zato što je menica samo simptom i posledica neefikasnog sudstva, nelikvidnosti, nedostatka pristupa povoljnom finansiranju, ograničene konkurencije ... A dok je tako i dalje će se plaćati menicom. I Babo bi sine! (Autor je predavač na Pravnom fakultetu u Beogradu)