Arhiva

POVRATAK VOJVODE BOMBA NA POLITIČKOJ SCENI

Vera Didanović | 20. septembar 2023 | 01:00
POVRATAK VOJVODE BOMBA NA POLITIČKOJ SCENI
Tek što se malo odmorila od krize izazvane teško shvatljivim štrajkom žeđu Tomislava Nikolića, Srbija bi na političkom meniju mogla dobiti novi ne baš lako svarljiv specijalitet – posle dužeg opravdanog odsustva, u Beograd bi se mogao vratiti Nikolićev politički otac, Vojislav Šešelj. Ukoliko se to desi – krajem sledeće sedmice, ili nekoliko meseci kasnije, skoro da je svejedno, povratak neprevaziđenog skandalmajstora mogao bi da opravda jednu od nekoliko teza već prisutnih u srpskoj javnosti – onu o „političkom cunamiju koji će sa srpske političke scene zbrisati mnogo šljama“ (kako tvrdi Nemanja Šarović, jedan od Šešeljevih preostalih političkih saboraca). Drugu, o dobrodošlom saradniku vladajućoj Demokratskoj stranci u obračunu sa naprednjacima (kako misle pojedini politički analitičari). Treću, o faktoru koji će dovesti do „pročišćenja“ političke scene zahvaljujući kome će se znati ko se za šta zalaže. Ili četvrtu, o odličnoj zabavi za deo javnosti naklonjene radikalnom i raspojasanom ponašanju, dometa definisanog starom izrekom „svako čudo za tri dana“ (kako tvrdi drugi deo tumača srpske političke stvarnosti). Za sredu, 4. maj, naime, Haški sud najavio je izricanje presude po pravilu 98, na koje se Šešelj pozvao tražeći od sudskog veća da, nakon što je Tužilaštvo iznelo dokaze, bez izvođenja dokaza odbrane, zaključi da krivica optuženog nije dokazana. I da ga, zato, oslobodi optužbe. Šef pravnog tima za odbranu predsednika Srpske radikalne stranke Zoran Krasić izjavio je sredinom aprila da očekuje da će lider stranke “oko 4. maja kao slobodan čovek doći u Beograd”. Razloge za optimizam pronašao je u činjenici da je Pretresno veće Haškog tribunala donelo nalog da se vreme trajanja ročišta toga dana produži na više od četiri i po časa, “verovatno zato što Tužilaštvo nije uspelo da dokaže Šešeljevu krivicu, jer da je uspelo da dokaže, to ročište bi, kao što se pokazalo u dosadašnjoj praksi, trajalo samo oko sat i po ili dva”. Da li zbog činjenice da oslobađajuća presuda u toj fazi procesa u Tribunalu nikad nije doneta, da li zbog nekih novijih „pouzdanih informacija“, ili zbog potreba dalje političke borbe (bivši radikal Aleksandar Vučić ukorio je nekadašnje saradnike zbog tvrdnji da će Šešelj „biti oslobođen jer je nevin“, ocenom da su „i Krajišnik i neki drugi bili nevini pa su osuđeni na ko zna koliko godina“) tek, Dragan Todorović, zamenik predsednika SRS-a u izjavi za NIN nije tako optimističan. „Jedno govori srce, a drugo razum“, kaže Todorović i ističe da „činjenice stoje na strani srca“, te da je Vojislav Šešelj već devet godina nevin u zatvoru i trebalo bi da bude pušten“. Razum, nastavlja Todorović “govori da oni koji su ga iz političkih razloga odveli, iz političkih razloga ga neće osloboditi”. „Činjenica je da još uvek nisu dezintegrisali Srbiju u potpunosti i plaše se povratka čoveka koji ima snagu da taj proces zaustavi”, tvrdi Todorović. Iz sasvim drugog ugla ceo problem posmatra Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta: „Ukoliko bi Sudsko veće prihvatilo zahtev, to bi bio veliki poraz Tužilaštva, jer bi to značilo da je optužba na klimavim nogama, da se praktično ruši sama od sebe i bez izvođenja dokaza suprotne strane. Jednostavnije komentarisano, moralo bi se raditi o očiglednoj nedokazanosti optužbe, koja bi se videla iz aviona”. Da li će Sud tako zaključiti, ostaje na njemu, dodaje Škulić. On objašnjava da, ako bi Sud sada odbio zahtev Šešelja, to ne bi značilo da ga je odmah oglasio krivim, već bi u ovoj fazi postupka to značilo da smatra da još postoji određeni stepen sumnje da je Šešelj učinio krivična dela za koja se optužuje. Tada bi, prema opštim pravilima, on imao prilike da iznese svoje dokaze, a Tužilaštvo bi moglo da na njih odgovara. Onda bi, objašnjava Škulić, Sud konačno u prvom stepenu doneo odluku čiji su dokazi ubedljiviji i Šešelja bi oglasio krivim ili oslobodio optužbe. Naravno da se ozbiljan pravnik neće lako upustiti u prognoziranje ishoda sudskog procesa, ali: “Ako nešto traje osam godina, onda to govori da je Tužilaštvo imalo velike muke sa prezentiranjem optužbe i dokazivanjem optužnih navoda”, kaže Škulić i podseća da su u nekoj nacionalnoj praksi, na primer kod nas, vrlo retka krivična suđenja koja toliko traju, a ekstremno retko da optuženi toliko boravi u pritvoru (Šešelj je u pritvoru od kraja februara 2003. kada se dobrovoljno predao, odmah pošto je sud obelodanio optužnicu protiv njega; suđenje je, posle jednog neuspelog pokušaja i Šešeljevog štrajka glađu, počelo u novembru 2007). Ako bi, dakle, 4. maja sud prihvatio zahtev vođe radikala, on bi u Beograd mogao da krene takoreći prvim letom. A ako bi presuda nalagala nastavak procesa, svi su izgledi da on ne bi bio baš dugotrajan. I to ne toliko zbog Šešeljevog nedostatka volje da nastavi da, specifičnim pogledom na svet i stilom komunikacije kome niko pristojan ne može da parira, izluđuje dobar deo sudija, prevodioca i drugih zaposlenih u Tribunalu, već zbog – nedostatka novca. Uz ogradu da će, u tom slučaju, odluku o daljem postupanju doneti Šešelj lično, Todorović, naime, kaže da će on verovatno izneti samo završnu reč, bez pozivanja svedoka. “Činjenica je da u procesu nije bio ravnopravan sa Tužilaštvom, nije mu plaćena odbrana, čak ni karta za Amsterdam”, tvrdi Šešeljev zamenik. Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo, već je, uostalom, uzbunila jedan i obradovala drugi deo javnosti, procenivši, pre skoro dva meseca, da će “pre izbora, politička scena dobiti starog znanca”. Uz ocenu da “nema pobede pravde, jer je Tribunal pokazao koliko ta pravda postaje udaljena” ona je prognozirala da lider radikala neće dobiti malu kaznu, ali da će, s obzirom na dužinu dosadašnjeg boravka u pritvoru – uskoro biti pušten na slobodu. I sasvim ovlašno poznavanje lika i dela radikalskog “zatočenika haškog kazamata” govori da se on, po sletanju u Surčin, neće opskrbiti omiljenim krempitama i uputiti na odmor u prirodu. Osim što povratak u politički ring suštinski najavljuje svakim svojim pojavljivanjem pred kamerama u sudnici, početkom marta potrudio se da, izdavanjem proglasa predupredi cinike koji bi mogli Šešelju pripisati nameru da se, poput nekadašnjih saradnika Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića i sam transformiše u proevropskog političara. I da ih upravo na tom terenu pobedi – s obzirom na gotovo devetogodišnje iskustvo života u Evropskoj uniji. Direktno iz Sheveningena, Šešelj je građanima isporučio dijagnozu prema kojoj se Srbija “bliži prekretnici” kada će “morati da se odluči da li će nastaviti putem koji vodi ka uništenju države i naroda ili će se okrenuti sebi, državnim i nacionalnim interesima i tradicionalnim prijateljima”. Uz jasno protivljenje ulasku Srbije u NATO i EU, doktor za nuđenje jednostavnih rešenja kojim se postojeći problemi uspešno dodatno komplikuju, ponudio je i recept za put Srbije u svetlu budućnost. Prema njemu, opstanak omogućuje jedino saradnja sa Rusijom i Kinom, ukidanje trgovinskih monopola, ekstraoporezivanje zapadnih banaka, smanjivanje poreza i doprinosa na zarade, zaštita poljoprivrede i status posmatrača u Šangajskoj organizaciji. Uprkos tako jasnoj viziji, i najavama da će mu neko od stranačkih kolega (najverovatnije Zoran Krasić) odmah “ustupiti” poslanički mandat, po povratku u zemlju suočiće se i sa problemima koji nisu baš beznačajni: od 23. februara 2003, kada je, dvadesetak dana pre ubistva premijera Zorana Đinđića, iznenada dobrovoljno otišao u Hag, u Srbiji se bitno promenila politička klima, u prvi plan su izbile neke nove teme, a stranka kojom je rukovodio iz zatvora ozbiljno je uzdrmana – toliko da na pojedinim lokalnim izborima na teritorijama na kojima je nekad bila izuzetno jaka, čak nije uspela da pređe cenzus. Nije, međutim, mali ni kapital kojim će raspolagati u momentu povratka u voljenu domovinu: osim ogromnog političkog iskustva i uspešnog plivanja u različitim okolnostima, krasi ga i izraziti medijski talenat (valja se podsetiti da je 1990. godine, zahvaljujući samo jednom televizijskom obraćanju javnosti, uspeo da prikupi čitavih sto hiljada glasova). Uprkos snimcima sa suđenja i upečatljivom minulom radu, mogao bi, paradoksalno, predstavljati čak i osveženje na političkoj sceni - s obzirom na činjenicu da dugo nije bio lično prisutan u svakodnevnom političkom životu zemlje. Koja je, uprkos snažnim naporima radikalskih stručnjakinja iz oblasti proklinjanja i drugih alternativnih političkih veština (bacanje cipele na političke protivnike, na primer) ostala uskraćena za brojne verbalne bravure karakteristične za Vojvodu od Karlobaga, Karlovca, Ogulina i Virovitice. “Šešelj će delovati kao bomba bačena u septičku jamu sa svim pratećim dešavanjima”, veruje dr Neven Cvetićanin, naučni saradnik Instituta društvenih nauka. “Povratak lidera radikala će, pre svega, vratiti realnu dinamiku u politički život i doneti pročišćenje, jer će se znati ko se za šta zalaže i ko se protiv čega bori”, kaže Cvetićanin i prognozira podelu Srbije na dva jasna tabora – “proevropski” i “ultrapatriotski”. Sve manje će, prema njegovom mišljenju, biti mesta za one koji koketiraju i sa jednim i sa drugim taborom. Nakon godina u kojima je preovladavala politika vođena po receptu “dve kapi Evrope, kap Kosova i litar socijalne demagogije”, ključni igrači će morati da se programski i idejno jasno definišu, jer će se Šešelju teško suprotstaviti politikom koja nudi ideološki bućkuriš, kaže Cvetićanin. Kao posledicu stizanja putnika iz Haga, ovaj analitičar vidi i “zbijanje redova na proevropskoj strani” (prvenstveno približavanje DS i LDP, ali i jasnije okretanje socijalista ka demokratama, jer je “sada jasno da nema ništa od velike koalicije, koja je ionako neprirodna”). Mogući su, dodaje, i “migovi” na relaciji SRS-DS, sa ciljem da “uhvate Nikolića između dve vatre – svojih bivših saradnika i sadašnjih takmaca”. Na neko takvo “namigivanje” možda je upućivalo i radikalsko sprdanje sa Nikolićevim štrajkom glađu koje predsedavajuća Skupštine iz redova demokrata nije pokušavala da upristoji. I bez kreativnih uzleta tipa “Nikolić je otišao u bolnicu da se izležava i pravi komediju” ili “Nikolić je cirkuzant koji se izležava pred kamerama i glumi štrajk”, jasno je da će demokratama najviše odgovarati činjenica da će upravo naprednjaci biti jedna od glavnih meta Šešeljevih otrovnih strela: i to ne samo zbog “izdaje” nekadašnjih najbližih saradnika, ni zbog normalne političke borbe za naklonost birača, već i zbog – povređene sujete. U vreme Šešeljevog odlaska u Hag, naime, radikali su imali tek 12 posto podrške, koju su, potom, Nikolić i Vučić bili uspeli da podignu razumnijom politikom i umerenijom retorikom. Prema skorijim istraživanjima javnog mnjenja, radikalski rejting kotira se na oko osam posto podrške. Iskustvo je pokazalo i da Šešelju najviše odgovaraju konfliktne situacije (koje i sam stvara u slučajevima da se drugi nisu već potrudili). Cvetićanin prognozira da će tako biti i ubuduće: “Koliko će Šešelj biti uspešan, zavisi od buduće socijalne i političke situacije u Srbiji. Ukoliko dođe do stabilizacije, zauzeće “prirodno” mesto, kakvo imaju, recimo Le Pen ili Žirinovski. A ako dođe do radikalizacije, nastaviće se kretanje u smeru definisanja dva tabora, što nije loše sve dok se bore na izborima i poštuju demokratsku proceduru”, kaže sagovornik NIN-a. Sudeći po skorijem razvoju događaja, teren za dolazak Šešelja idealno je pripremljen – i to ne samo u Srbiji u kojoj kriza ne jenjava, nego i u okruženju: do ozbiljne radikalizacije došlo je i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. A upravo su to okolnosti u kojima se velemajstor radikalizma najbolje snalazi.