Velikani tragičnih sudbina

Kada je rođen 1890. u Kališu, kraj Gordnog, njegovo selo se nalazilo u Rusiji. Posle Drugog svetskog rata, pripalo je Poljskoj. Otac Aleksandra Vasiljeviča Solovjeva bio je sudija apelacionog suda u Varšavi, pa je dečak tu stekao obrazovanje, diplomirao prava, postao docent, a potom je 1915. godine otišao u Moskvu gde je završio Istorijsko-filološki fakultet. Pripremao je i doktorat, ali se dogodila Oktobarska revolucija i Solovjev je na poziv Teodora Taranovskog došao u Beograd. Tu je predavao na Pravnom fakultetu, i odbranio doktorsku disertaciju o zakonodavstvu cara Dušana. Predavao je Istoriju srednjovekovnog srpskog prava. Solovjev je bio redovni profesor istorije slovenskog i vizantijskog prava, slavista, istraživač bogumila, numizmatike, arheologije, prevodilac sa ruskog i francuskog jezika, jedan od najznačajnijih poznavalaca heraldike Južnih Slovena na svetu. Oženio se 1925. godine ruskom emigrantkinjom Natalijom Rajevski, i imali su sina Aleksandra rođenog 1933. godine. Pre toga su imali devojčicu koja je kao beba umrla i sahranjena je na beogradskom Novom groblju. Ovaj naučnik velikog i izvanredno značajnog dela, imao je veoma tragičnu sudbinu posle Drugog svetskog rata. I tu zapravo počinje radnja igrano-dokumentarne priče Dosije Solovjev za koju je scenario pisala Nataša Drakulić. Glavni lik tumači glumac Andrej Šepetkovski. Kao nepodoban po odsluženju zatvorske kazne, Solovjev nije mogao da predaje u Beogradu, pa je otišao u Sarajevo, gde je bio dekan Pravnog fakulteta. Ali, posle Rezolucije Informbiroa, pod sumnjom da je od delegacije pravnika iz Bugarske primio tekst Rezolucije, uhapšen je i istraga protiv njega trajala je šest meseci. Uhapsili su i njegovu suprugu Nataliju koju su posle šest meseci pustili na slobodu „u nedostatku dokaznog materijala“, kako je pisalo u obrazloženju pomoćnika javnog tužioca Bosne i Hercegovine Envera Kozića. Za to vreme, dok su oboje bili u zatvoru, o njihovom sinu su brinuli prijatelji. Među njima su se svojom odanošću i brigom izdvajali Georgije Ostrgorski, jedan od najvećih vizantologa 20. veka, i njegova supruga. Solovjev je odveden u zatvor u Sremsku Mitrovicu gde je proveo skoro godinu dana bez suđenja. Godine 1951. je osuđen na 18 meseci zatvora, koliko je već izdržao. Ako je neko poznavao lik i delo srpskog cara Dušana, bio je to Rus Aleksandar Solovjev. U opusu posvećenom ovom srpskom vladaru, najznačajnije mesto zauzima njegovo interesovanje za proučavanje Zakonika cara Stefana Dušana iz 1349. i 1354. godine. Dušanov zakonik je donet na Saboru u Skoplju 1349. kada je ojačala srpska država i izašla na poprište šire međunarodne politike. U svojim radovima, Solovjev je obradio i klasifikovao dvadeset poznatih rukopisa Dušanovog zakonika i tako ostavio do sada neprevaziđenu pravno-istorijsku obradu ovog kapitalnog dela. Priča o Milanu Vlajincu (1877-1964) tema je igrano-dokumentarne epizode Sećanje za nezaborav. Mnogi znalci sa žaljenjem kažu da je ovaj doktor poljoprivrednih nauka sa univerziteta u Haleu, sinonim srpskog sela i srpskih običaja, nepravedno zaboravljen, a njegovo delo nije dobilo adekvatan značaj. Vlajinac je putovao Srbijom i Evropom sakupljajući poljoprivredna iskustva raznih podneblja i ostavio brojna dela iz oblasti poljoprivrednih nauka. Bio je upravnik Topčiderske ekonomije, učestvovao je u Balkanskim ratovima, bio je na raznim položajima u Ministarstvu poljoprivrede i voda, vanredni profesor na novoosnovanom Poljoprivrednom fakultetu, potom dekan i prodekan. Rođen u Vranju, umro u Beogradu. Scenario i za ovu epizodu pisala je takođe Nataša Drakulić, a glavne uloge tumače Nebojša Dugalić i Miki Krstović. Muziku su pisali Bojan Ivković i Vasil Hadžimanov, a obe epizode je režirao Petar Stanojlović. Iz teksta Nataše Drakulić saznajemo da je deda Milana Vlajinca, koji se zvao Janko, a zvali su ga Janja, bio jedan od najuticajnijih ljudi svoga vremena u Vranju. Ovaj grad na jugu Srbije bio je u to vreme veliki industrijsko-trgovački centar u regionu. Vlajinac se školovao u Vranju i Nišu, drugovao je sa jednim od najznačajnijih srpskih pisaca Borom Stankovićem. Posle školovanja u Beogradu, krajem 1902. je doktorirao u Haleu sa temom „Agrarno pravni odnosi u srednjovekovnoj Srbiji“. NJegova disertacija je dobila najviše ocene i štampana je u analima univerziteta. Inače, Vlajinac je svoju doktorsku disertaciju posvetio svom dedi Janji, kao zahvalnost za materijalnu pomoć koju mu je pružio tokom studija. U noći 4. novembra 1941. godine Milan Vlajinac je bio u grupi građana koji su odvedeni u logor na Banjici gde je proveo tri meseca. Posle rata, kao penzioner, posvetio se radu Zadužbine Nikole Spasića, u čijem je upravnom odboru bio i ranije. Ipak, sve do smrti 1964. godine, bavio se naučnim radom, odnosno istraživanjima.