Saradnja ili hladni rat

Ja ne želim da živim u Evropi u kojoj vlada hladni rat, rekao je ovih dana ruski predsednik Dmitrij Medvedev objašnjavajući kako će izgledati Stari kontinent ukoliko Amerika realizuje svoje planove o postavljanju antiraketnog štita bez učešća Rusije. “Ako ne uspemo da se dogovorimo, dobićemo Evropu s početka osamdesetih godina”, dodao je on ponavljajući tako upozorenje koje je uputio Sjedinjenim Državama i Severnoatlantskoj alijansi nedavno sa velike konferencije za novinare u ruskom naučnom centru „Skolkovo“. Ruski predsednik o tome je govorio i odmah posle susreta sa svojim kolegom Barakom Obamom koga je takođe upozorio da nepostojanje garancija bezbednosti za Rusiju vraća svet u stanje hladnog rata. Tema američke protivraketne odbrane u Evropi (PRO) postala je aktualna još 2001. kada je američka administracija tvrdila da je za zaštitu od još nepostojećih iranskih raketa neophodno postaviti radar u Češkoj i deset raketa presretača u Poljskoj. U leto 2008, neposredno posle rata u Južnoj Osetiji, Vašington je potpisao sa Pragom i Varšavom sporazume koje su svi doživljavali na svoj način – Amerikanci kao odbranu od Irana i crvenu maramu za Rusiju, Poljska i Češka – kao garanciju američkih investicija i svojih pozicija u NATO, Rusija – kao pretnju svojoj bezbednosti. Moskva od početka smatra da će američka PRO biti usmerena na ruski atomski potencijal i da će radari u Češkoj moći da „osvetle“ svu rusku evropsku teritoriju do Urala. Ruski lideri su pozivali SAD da odustanu od projekta, predlagali da naprave zajednički sistem zaštite od raketnog napada, ali bez rezultata. Zato je ruski predsednik doneo odluku da, u slučaju da bude postavljena američka PRO u Evropi, razmesti u Kalinjingradskoj oblasti operativno-taktičke rakete „iskander“ koje će parirati američkim. Kolateralna žrtva postala bi Evropa u kojoj bi se prvi put pojavilo atomsko oružje. Ruske rakete bile bi usmerene na Poljsku i Češku. Barak Obama je, čim je došao na čelo Amerike, izjavio da odustaje od Bušovih planova, ali se ubrzo ispostavilo da su oni samo modifikovani – umesto baza u Poljskoj i Češkoj, Sjedinjene Države nameravaju da svoju PRO postave na ratne brodove na severu Evrope, što su ruski vojni stručnjaci protumačili kao želju da se preseku osnove moguće trajektorije letova ruskih balističkih raketa preko Severnog pola. Na prošlogodišnjem samitu Rusija – NATO u Lisabonu Amerika je vruć krompir prebacila u ruke Severnoatlantske alijanse, pa se to sada više ne smatra američkom PRO već programom NATO. Već tada je Medvedev istakao da je jedina prihvatljiva varijanta postojanja raketnog štita u Evropi – da u njegovom formiranju ravnopravno učestvuje i Rusija. Već tada je upozorio da će svaka druga varijanta značiti vraćanje u vreme Hladnog rata. Pregovori su nastavljeni, čak su postignuti dogovorio o razmeni tajnih informacija, o koncepciji zajedničkog centra za upozoravanje na opasnost, o zajedničkim vežbama Rusije i NATO... Ipak, dogovor SAD i Rumunije da se američke rakete presretači SM-3 baziraju u Rumuniji od 2015. naveo je Moskvu da od Vašingtona zatraži pravne garancije da sistemi PRO neće biti upereni protiv ruskih balističkih raketa. Takve garancije Vašington bi morao da ratifikuje u Senatu, a iskustvo sa ratifikovanjem sporazuma o smanjenju arsenala strateškog naoružanja (START) pokazalo je da je to gotovo nemoguć zadatak. Sve što danas može da ponudi Vašington su političke garancije u koje Rusija baš mnogo ne veruje. Tamo se dobro pamti da je svojevremeno Gorbačov obećao da se NATO neće širiti prema ruskim granicama, ali da je alijansa učinila upravo to i da je malo nedostajalo da se u njoj nađu i Ukrajina i Gruzija, što Rusija smatra direktnim ugrožavanjem njene bezbednosti. Dogovori NATO sa Rumunijom i najava sličnih dogovora sa Bugarskom bili su neposredni povod da Medvedev 18. maja ponovi upozorenja iz Lisabona: „Mi smo spremni na saradnju i nadamo se da ćemo dobiti garancije da sav taj vojni potencijal neće biti usmeren na nas“. Ukoliko se ne postigne dogovor, Rusija će morati da preduzme mere da odgovori na opasnost, a to „je vrlo loš scenario koji nas vraća u period Hladnog rata“, naglasio je ruski predsednik. Prošle jeseni Rusija je pristala da razmotri predlog Severnoatlantske alijanse za saradnju na pravljenju zajedničkog protivraketnog štita, ali je insistirala da i u upravljanju tim sistemom ravnopravno učestvuje. NATO je taj zahtev odbio. Ruski vojni stručnjaci smatraju da, s obzirom na to da će američke rakete „standard -3“ biti modifikovane, grupa PRO na brodovima biti sastavljena od 20 brodova sa 400 raketa presretača, i da će se nalaziti u blizini severnih ruskih granica, postoji realna opasnost da obaraju ruske međukontinentalne balističke rakete koje se nalaze na podmornicama. Zato je sva ruska javnost na strani Medvedeva. „Ako Sjedinjene Države odluče da realizuju svoje planove u oblasti protivraketne odbrane, ne pokušavajući da pregovaraju sa Moskvom i ako ne poslušaju njenu uznemirenost po pitanju bezbednosti, onda će svet videti novu trku u naoružanju”, upozorio je nedavno Nikolaj Makarov, general armije, pozivajući Vašington da promeni planove o formiranju protivraketnog štita nad Evropom tako da oni ne ugrožavaju atomske snage Rusije. Makarov je dodao da će Rusija, ukoliko to Amerika ne uradi, morati da preduzme kontramere i počne trku u naoružanju. Ruski vojni stručnjaci ne veruju brojnim uveravanjima Pentagona da novi protivraketni sistem neće biti opasan za Rusiju. Naprotiv, Makarov smatra da će predstavljati pravu atomsku opasnost jer će od 2015. godine američki protivraketni sistemi moći da uništavaju ruske balističke rakete. U tom slučaju, prirodno je da Rusija preduzme sve korake da se tome suprotstavi. I tako će kroz pet ili šest godina početi bezumna trka u naoružanju. Taj proces se može nastavljati beskonačno. Makarov ponavlja da je Rusija spremna na razgovore i predlaže da se ruski sistemi ranog upozoravanja na opasnost integrišu u jedinstven protivraketni sistem koji bi štitio celu Evropu. Protivraketnom odbranom bi se komandovalo iz zajedničkog centra za kontrolu “u kome bi se personal naizmenično smenjivao”. “Ako želimo da dobijemo stabilnu i mirnu situaciju u svetu, moramo zajedno da donosimo odluke i da verujemo jedni drugima”, ističe Makarov. I ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov tražio je od SAD da se garancije da PRO neće biti usmerena protiv Rusije “napišu na papiru”. On je ovih dana izjavio u Kalinjingradu da pregovori sa Zapadom o protivraketnoj odbrani napreduju vrlo sporo. “Rusija želi da se pitanje PRO u Evropi konačno reši, da bude transparentno i da se zasniva na neophodnosti poštovanja interesa svih evropskih zemalja, i to ne samo članica Saveta Rusija-NATO”. Ruski premijer Vladimir Putin nije se ovog puta izjašnjavao o izjavama predsednika, ali je njegov stav odavno poznat – za Rusiju je prihvatljiva samo ravnopravna saradnja sa svim partnerima, uključujući i SAD i NATO. Uostalom, on je ne jednom opominjao one koji nude Severnoatlantskoj alijansi svoje teritorije za vojne baze da će se upravo najpre oni, a ne SAD, naći na meti ruskih raketa jer sa njihove teritorije poleću atomski projektili koji predstavljaju opasnost za Rusiju. Posle govora ruskog predsednika u „Skolkovu“ i nedavnog ponovljenog upozorenja u Peterburgu, neki mediji su požurili da njegove reči proglase predizbornim marketingom, ali poznavaoci prilika u Rusiji i stavova ruskih lidera znaju da to nije tako. Ruska politika prema NATO veoma je konsekventna od 2000. godine. Saradnja je dobrodošla, i čini se mnogo da se ona razvija, ali se u svakoj prilici ističe da je moguća samo na ravnopravnoj osnovi. Sve ostalo za Rusiju i svakog ruskog građanina je neprihvatljivo. I nema ni predsednika ni predsedničkog kandidata koji bi mogao dobiti bilo koji politički poen ili glas ruskih birača na drugačijim stavovima. “Obično nam govore da su rakete uperene protiv opasnosti od Irana. Iran nema takve mogućnosti. Znači, protiv nas su? A ako su protiv nas, onda nam to recite otvoreno”, kaže Medvedev, i te bi reči potpisali gotovo svi građani Rusije. Prvu priliku da još jednom popričaju o tome, ruski i američki predsednik imaće upravo ovih dana u Dovilu, na sastanku G-8. Možda ćemo posle toga imati jasniju sliku o onome šta čeka svet u sledećoj deceniji.