Sviram svoju pasiju

Trebalo je da ode na svoju jedanaestu japansku turneju u junu, da na daleko ostrvo odvede svoj trio, kolege sa kojima sada nastupa - Vasila Hadžimanova i DŽonija Dunkića. Ali od martovske katastrofe, zemljotresa i cunamija, u čitavom Japanu odloženo je na hiljade koncerata i gostovanja. Mišuko Puravi, kako ga Japanci nazivaju, jedan od onih koji su stvarali „Novi talas“ posttitove Jugoslavije, tamo je priznati umetnik. A njegov umetnički put bio je dug. Via Talas sada već davne 1980. godine, razigrani The Boy’s, jedanaest godina u Pilotima, pa turneja sa glasovitom EKV - sve je to iza njega. Posle gitare i klavijatura, muzike za filmove, inostrane i domaće, harmonika je danas njegov život. Sticaj okolnosti odveo ga je pre deset godina u Japan, a „ljubimica guerrini“ donela mu je tamo slavu: „Sviram svoju tugu, pasiju, bes, sreću, poreklo, ponos, prkos, nadu...“, opisao je svoju muziku u knjizi Planeta Japan koju je nedavno objavio i u kojoj se nalaze gotovo sve tamošnje svirke i svi japanski mnogobrojni prijatelji. Disk Live in Japan, sniman na turneji 2008. godine, ide uz knjigu. Tu se može čuti Miškov „standardni aranžman“: Moravac koji prelazi u tango, tango u uvodu pesme EKV, pop sample u šansonu u Molu, koja priziva suze. Posle svirki primali su ga „kao DŽegera“, priča Miško. Od Japana je dobio mnogo, zaista mnogo. Iako srećan što posle decenije odsustva svira na dobro znanim mestima, od japanske turneje ne odustaje. U pregovorima je za oktobar. Šta ste prvo pomislili kada ste videli ogromni crni talas kako ruši sve pred sobom? Bilo mi je teško. Imam prijatelje baš u Sendaiju koji je najviše stradao. Svirao sam tamo 2008. i 2009. godine. Prvih dana nisam mogao noću da spavam. Ustajao sam u četiri ujutru, jer je zbog vremenske razlike to vreme zgodno za zvanje i skajp. Poslao sam mejlove na par stotina adresa, mnogima u Japanu koje znam, zatim sam preko telefona kontaktirao jedno pedesetak ljudi, a sa njih dvadeset, trideset redovno se čujem od nesreće. Osaka je moj grad, tu sam proveo najviše vremena. Ona je udaljena oko 800 kilometara od Sendaija i ostala je bezbedna. U Tokiju takođe imam mnogo prijatelja. Jedan od njih, Hisađi Sugimura, veoma vitalan sedamdesetosmogodišnjak, poznati umetnik na harmonici u središnjem Japanu, koji je gostovao kod nas u Beogradu, napisao mi je da se sada Japan nalazi pred velikim izazovima i zadacima. Poznavajući Japance, duboko verujem da će ih oni sve ispuniti. Miško Plavi trio nastupao je u Kvatro klubovima u najvećim japanskim gradovima, gde sviraju Red hot čili pejpers, Leni Krevic, Nora DŽouns. U Across Fukuoka Hall nedelju dana posle vas nastupila je Marta Argerič, čuvena pijanistkinja... Znaš odakle to dolazi? Najviše otud što tamo nisam bio sam. Kada ovde izađem na scenu, predstavljam samo sebe, običnog čoveka, Miška Plavog. Tamo u Japanu, gde me uvek najavljuju kao umetnika iz Srbije, predstavljam i sebe i tebe i sve nas odavde. Ta činjenica daje mi posebnu snagu i odgovornost. Naročito zato što ono malo ljudi koji su uopšte čuli za Srbiju, znaju o nama uglavnom loše stvari. U Kvatro klubovima, 2008. godine, nastupao sam sa starim triom. Feđa Frenklin na bubnjevima, Miladin Stojković bas gitara, i ja na harmonici.Turneja se zvala Serbia passion. Sledeće, 2009. godine imao sam fenomenalnu solo letnju turneju, sa koncerata su me ispraćali ovacijama. Na toj turneji snimljen je Live in Japan. Kada sam se vratio u Srbiju dobio sam poziv da za dva meseca ponovo dođem na turneju u organizaciji japanske vlade, pod nazivom Understanding the soul of international culture. Ideja japanskog Ministarstva kulture bila je da približi kulturu jedne strane zemlje ruralnim područjima. Od svih umetnika sveta odabrali su mene kao da sam predstavnik neke veoma bitne zemlje, a bez ikakvog kontakta sa nekim predstavnikom države ovde. Da li vam je država Srbija pomagala u takvom promovisanju naše kulture? Imam tu sreću da je moj menadžer ujedno i moj veliki fan i veoma veruje u ono što radim, preuzima rizik da finansira moje turneje. Sav finansijski teret pada na moju menadžment kompaniju, koja je orijentisana na promovisanje stranih kultura. Kada radi sa umetnicima iz drugih zemalja, uobičajeno je da ambasade zemalja iz kojih su umetnici dotiraju deo troškova. Iako sam ga odvraćao da to ne čini, jer postupam po kineskoj poslovici „nikad ne traži ono što ne možeš da dobiješ“, ipak se jedne godine obratio našoj ambasadi u Tokiju, a oni su ga uputili na Republički zavod za naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju u Beogradu, koji je kompetentan za pomaganje predstavljanja domaće kulture u inostranstvu, sa molbom da učestvuju u putnim troškovima. Obrazložio mi je - „Miško, broj koncerata koji si ovde održao kao i uspeh koji si postigao prevazilazi promociju tebe samog, kao umetnika. Ti na najbolji način promovišeš i svoju zemlju“. Gospoda iz Zavoda su odgovorila da veoma cene uspehe koje sam postigao u promovisanju naše zemlje u drugoj ekonomskoj sili sveta, ali - ne mogu da pomognu. Ipak, država mi je jednom prilikom i pomogla. Povodom izlaska diska Superbest of Miško Plavi za japansko tržište 2008. godine organizovala mi je promotivni koncert u ambasadi u Tokiju. Ipak, Japan ne pamtite samo po prepunim koncertnim dvoranama. Svirali ste i na ulici... Uvek me je kopkao taj osećaj, kako izgleda stati sa instrumentom na ulicu. Još dok sam išao na turneje po Evropi, gledao sam po metropolama ulične svirače. Tada sam svirao na stadionima, trgovima, pred sto hiljada ljudi, i taj fantastičan, nadljudski osećaj bio mi je poznat. Kada sam prvi put 2000. godine otišao u Japan, u Osaku, imao sam plan da nastupam na ulici. Te godine grad je konkurisao za domaćina Olimpijade 2008. Bio je pun stranaca i domaćih i stranih uličnih muzičara. Takvo šarenilo boja i mirisa, potpuno me je opilo. Istovremeno, imao sam ogromnu tremu, veću nego pred sto hiljada ljudi na stadionu. Inače nisam otišao sa idejom da sviram da bih zaradio novac. Mislio sam - idem da im pokažem šta je to harmonika i šta je to muzika. Tad još nisam znao kakvih sve „ala“ od muzičara na harmonici tamo ima. Divljački sam razvlačio meh, sa neviđenom energijom, samo nešto tako ludo je moglo da zaustavi užurbane Japance. Tako sam, na ulici, upoznao i moje prve japanske prijatelje, zaljubljenike u muziku, koji su mi kasnije organizovali prve svirke po klubovima. Tamošnji zaljubljenici u muziku idu dotle da postaju i „Lažni Cigani“? Svirao sam turneje sa predgrupom koja se zove Fake Gypsies, koju čine muzičari Hideović i Dević. Inače original Japanci, očarani ciganskom muzikom iz filmova Emira Kusturice, svojim japanskim prezimenima dodali su srpsko „ić“ i postali Lažni Cigani. Pre toga, Hideo je dva puta bio u Srbiji, svirao je u Beogradu u Knez Mihailovoj. Prijatelj koga je tako upoznao na ulici, odveo ga je u svoje rodno mesto Boljevac, na granici sa Rumunijom. Tu je upoznao lokalne Cigane, zajedno su mu preveli tekstove svojih pesama na engleski, da može da razume i da lakše peva. Da ih je samo videti na koncertu, Hideović sa gitarom, Dević na harmonici, stavi je iza glave i svira kao DŽimi Hendriks, go do pasa, u samurajskim pantalonama... oznojeni skaču u transu naokolo! Hideović peva na srpskom... Nisu baš virtuozi, više zaljubljenici, ali svirka je uvek veliki šou. Svirao sam sa njima Selmu i Mesečinu, što inače nemam na svom repertoaru. Ukrstili ste harmoniku sa tradicionalnim japanskim instrumentima, koje su svirali tamošnji veoma priznati umetnici na zajedničkom koncertu... Kametani Hideaku, umetnik na šamisenu, drevnom japanskom instrumentu je i velika zvezda, a Konam san svira flautu od bambusa, šakuhači. Oni, sa još nekoliko plesača čine umetničko-plesnu muzičku trupu zen budista. Svirali smo zajedno nekoliko puta. To je rečima veoma teško opisati. Improvizovali smo muziku na licu mesta, a ja sam pokušavao da umetnem neku melodiju sa ovih prostora, da im proturim i neparne ritmove i vidim kako će se oni snaći. Uspevalo nam je, Kametani san je zaista majstor. Zajedno smo uspevali da stvorimo muziku koja je i nas i publiku terala u trans. Bio je to zen džem sešn. Balkanski ritmovi za Japan Svirali ste i svom prvom japanskom prijatelju Makiju na svadbi. Odsvirao sam dve, tri stvari sa mog repertoara, nije tu bilo mesta za neku dužu svirku. Japanska svadba liči na neki holivudski bal. Elegancija prisutnih je na najvišem nivou, i kelneri nose rukavice. Sve se odvija po protokolu, takve ceremonije koštaju zaista puno. Mesto na kome je održana svadba je hram u centru Osake. Za muziku su imali trio klasične muzike, dve violine i klavir. Mislim da sam odsvirao i nešto odavde. Japanci veoma vole balkanske neparne ritmove, sedamosminski, devetosminski, ludi su za njima.