Kasapska slava

Štaaa!? Nije, valjda, da vam se nisam pohvalio da sam u Mokri pod Suvom planinom, prasiće zapatio i da smo ih, za vikend, već štrojili i od glista špricali. I, eno ih, moji jorkširci napreduju li, napreduju, svakog jutra im Vlasta Bobodžan, moj strateški partner, svežu detelinu baca, dobro, daje im i stočno brašno i biće tako sve do posle Mitrovdana, do svinjokolja, kad jorkširci naguraju preko sto pedeset kilograma. E onda će Vlasta da im presudi mada im sada tepa kao deci... Ali, šta ćeš, kada Bilja i Saška vole i suvo meso i slanine, a u čvarcima se svi gušimo, nećemo, valjda, španskim krastavcima da se trujemo! A kada smo prasiće namirili, e, onda smo u Ravništu vrelim lanenim uljem boga Vida natopili, pa mi je bog sada još žući, još zlatniji, takmiči se, bre, sa Nepobedivim Suncem u žutini! Ah, kako sam se samo tiho divio toj žutoj četvoroglavoj hrastovini! Nego pojaviše se, iznebuha, belopalanački kasapi, pojaviše se kao šumski dnevni patuljci, i, pozvaše nas, ej dole, u Đorgovske livade na pečeno jagnje. A šta slave!? Kao, uvek se, oko svetog Germana, okupljaju, ali ne drže se strogo crkvenog kalendara, to jest, 25. maja kada neki Srbi i danas slave rođendan svog Velikog Kasapina. A crkva tog dana slavi carigradskog patrijarha Germana koji se borio protiv uništavanja ikona pa ga je vizantijski car Lav Isavrjanin uškopio i u manastir prognao, gde je 740. godine i „umro zaboravljen od svih“. K. G. Jung se na ovo škopljenje smeška i među noge, mahinalno, češka jer i njega bi Frojd rado uškopio, eh, kada bi samo mogao. Onda povuče dim iz patarenske srebrnaste lule, pa počne: “Shvataš li da ovi tvoji kasapi ne slave uštrojenog carigradskog patrijarha već predačkog boga Germana o kome se i danas u belopalanačkim selima dodolske pesme pevaju i kiše prizivaju. A jedna dobra majska kiša vredi, za seljaka, više nego tovar zlata. Stoga je bog German i simbol plodnosti. Pri ritualnom obredu prizivanja kiše, pravi se glinena lutka muškarca i naziva se Germanom. Onda bi tu glinenu lutku žene sahranjivale u suvu zemlju sa uverenjem da će kišu izazvati. U vreme suše bi i povorka devojčica išla, od kuće do kuće, pevajući dodolske pesme, a domaćice su izlazile i vodom ih po glavi i nogama polivale, a zatim darivale brašnom, vunom ili novcem...“ Ah, kako mi je Jung, moj guru iz Švice ovom pričom, začas, produvao čakrice! I, gledajući kišne oblake koji preleću preko Suve planine i beže ka Midžoru, pred očima mi titra snažna slika iz detinjstva; moj deda Vojislav, belopalanački prota, nosi litije po poljima i njivama, a za njim dodole idu i pevaju: „Oj Đermane, Đermane, pušti ćišu molimo te...“ Nego, u kasno popodne, sa bracom Dragišom, popatošemo ciglama hram boga Vida, a cigle leskovačke crvene se kao da su na njima grdne svinje štrojene. I, po majskoj omorini, ajd, klaj, klaj, na jagnjeće, na kasapsku slavu, ajd na noge bogu Germanu. I, da vidiš, kasapi ne dangube, brale! Dok se jagnje još vrti na ražnju, služi se meso sa roštilja; ramstek, pljeskavica, kobasica... Meso meko kao duša i sve se to, prosto, topi u ustima. Kasapi, možda, ne razumeju, baš, svako poglavlje iz Kantove „Kritike čistog uma“, ali meso, za sebe, baš, znaju da izaberu... Tu počnem da mudrujem i objašnjavam kog to Germana oni, kasapi, u stvari, slave; da je hrišćanstvo svojim svecima htelo da prekrije sve bogove naših starina. A jedan mlad kasapin mlatnu me pitanjem, teškim kao satara: “A što Srbi slave boga koji se zove GERMAN!?“ I, zatečen, nisam imao kud. Morao sam da priznam da smo sa Germanima nekad bili bratsko pleme, maltene, da smo isto seme, te smo, od Germana, dobili i – Nemanjiće! Postoji o tome jedna mnogo važna knjižica nekadašnjeg socijaliste Živka Topalovića koji je, pobegavši od Titovog komunizma, rovario po berlinskim bibliotekama... I, malo je falilo pa da nas Nemanja, sa Fridrihom Barbarosom, u krstaške ratove odvuče kada su se vojske srele, tu, kod Aleksinca. Ali, srećom, ima ratova u kojima Srbi nisu učestvovali... Tu nasta tajac na kasapskoj slavi. Eeej, Srbi i Germani da su srodna plemena, to, prosto, ne ide u glavu kasapina, ali i mnogih naših akademika dok, recimo, u Hajdelbergu se na toj temi, već doktorira i nije ih sramota da priznaju da su Sloveni nemačku rasu popravili. U sumrak sišli smo u Mokru, najedeni, ožderani sa kasapske slave. Pre spavanja, obiđem prasiće u kočini Vlaste Bobodžana, a prasići nas osete, pa se iz sna trzaju i u ćoše nabijaju, pa drhture, drhture. Jadni, plaše se da ćemo, opet, da ih štrojimo... I samo što sam zaspao, eto moje Crne sa Kumove slame, ima i ona nešto da mi kaže: “Valjda si ukapirao da je carigradski patrijarh German uzeo ime po predačkom bogu kiše i plodnosti. Zato ga je car Lav i uškopio, to jest, uštrojio da bi mu drevnog boga plodnosti iz glave isterao...“