Utopisti na margini

Ratibor Trivunac ovih dana, kako saznaje NIN, čita Deridu u zatvorskoj ćeliji koju deli sa transvestitom osuđenim zbog prostitucije i jednorukim čovekom koji je, zbog odbijanja da se legitimiše, dobio 15 dana zatvora u Padinskoj skeli. Trivunac je osuđen po hitnom postupku prošle nedelje zbog „organizovanja neprijavljenog protesta“ povodom održavanja NATO konferencije u Beogradu. „Robijanje” ga je već „proslavilo“, kada je zajedno sa još petoro anarhista, od kojih su troje članovi Anarhosindikalističke inicijative (ASI), proveo šest meseci u pritvoru pod optužbom za krivično delo „međunarodnog terorizma“ zbog bacanja Molotovljevog koktela na konzularno odeljenje ambasade Grčke u Beogradu. Grupa je oslobođena pred Višim sudom u Beogradu, ali je i dalje čeka odluka Apelacionog suda po žalbi tužilaštva na ovu presudu. To „čekanje” je samo jedna od stvari koju ova organizacija tumači kao držanje na „tihoj vatri” od strane vlasti, njihovih „prirodnih” neprijatelja. Javnost je zapravo veoma slabo upoznata sa idejama koje zastupa ASI, kao i još nekoliko grupa slične provenijencije, koje se u jednom širem smislu mogu svrstati u (radikalnu) levicu. Levica sama po sebi obuhvata veoma raznovrstan spektar ideja; tu spada „čak” i anarhizam kao pokret za ukidanje države, veći bauk od svih ostalih radikalnih ideja, za ogromnu većinu građana Srbije pojam nejasnog sadržaja za koji se po pravilu smatra da uvek podrazumeva nasilje. Istina je da radikalne metode nisu strane anarhističkim grupama, ali je istina i da domaće anarhiste mnogo više zanimaju radnička prava i suprotstavljanje liberalnom kapitalizmu. NJihov „širi” okvir je levica. Na ovim područjima, već i sam pojam levice je „zagađen” i nejasan, i nosi instant asocijacije na „iznevereno poverenje” najmanje dva puta u novijoj istoriji – u Titovoj Jugoslaviji i u Miloševićevoj Srbiji. Pored sistema koji jeste bio ili se predstavljao kao levičarski, snažne levičarske ideje imaju svoju tradiciju i na univerzitetu u Srbiji, gde su se pojavile i ostavile svoj trag kao protivnici sistema. Najmanje dve generacije studenata su svojim pobunama podstakle i nosile društvene promene: pokret iz 1968. godine, i više studentskih protesta tokom 90-ih godina. Sadašnjem vremenu u Srbiji upadljivo nedostaju leve snage u javnosti. Sa druge strane, postprivatizaciono srpsko društvo galopirajuće se raslojava na bogate i siromašne, i ima sve preduslove da se leve ideje čuju sve glasnije i da dobijaju sve više pristalica. U tom smislu, nedostatak levice ili njena nevidljivost fenomen je po sebi. Radnička klasa, kojoj treba pridodati i 730.000 nezaposlenih, u levici bi nekako prirodno trebalo da traži svog saveznika. Da ostavimo po strani ovom prilikom velike sindikate, kao i političke partije i zastupljenost levih ideja i zalaganja za radnička prava u njihovim programima. Pitanje je šta se dešava na univerzitetima i oko njih, tamo gde bi trebalo da vri od nekorumpiranih ideja izvan partijskih interesa, o promenama potrebnim društvu. Buntovnici protiv sistema sa krajnje levog kraja spektra nikako da se preliju sa stranica namenjenih crnoj hronici na društvene teme ili, ne daj bože, u prostor za javnu političku retoričku debatu, i to je sigurno jedan bitan razlog zbog kojeg oni nisu niti vidljivi niti mogu da se više razvijaju. U Sloveniji, Hrvatskoj, Grčkoj, Španiji, i drugim evropskim zemljama, ovakvi pokreti su mnogo više zastupljeni u javnoj sferi. Levica sa srpskog (i oko) univerziteta ima veliki broj nezavisnih aktivista, a što se organizacija tiče, u grubim crtama, najistaknutije su u ovom trenutku dve tradicije, anarhistička i marksistička (trockistička); pristalice prve grupe okupljene su u ASI, a druge u organizaciji Marks 21. U osnovi njihovih ideja leži zalaganje za, kako često kažu, „autentičnu demokratiju”. Žele pravedniju raspodelu društvenog kapitala i emancipaciju radničke klase. Zalažu se listom za preispitivanje privatizacija u Srbiji, odnosno za njihovo ukidanje. Radikalni levičari su protiv ulaska u EU, kao i protiv evroatlantskih integracija. NJihov primarni neprijatelj je liberalni kapitalizam, a radikalnu desnicu smatraju „drugom stranom istog novčića” i posvećeni su tradiciji antifašističke borbe. Ideje koje predstavnici radikalne levice zastupaju su utopističke. NJihovi programi su dostupni na internetu, a, ukratko rečeno, zajedničko im je to što zagovaraju društvo bez instrumenata sile, bez društvene i upravljačke hijerarhije. Zalažu se za jednaka prava za sve, bez obzira na opredeljenje, profesiju, seksualnu orijentaciju, životno doba. No, za širu javnost koja nije zainteresovana za teorijske političke eksperimente, najinteresantniji aspekt njihovog delovanja je „alternativni pogled” na liberalni kapitalizam i o tome imaju šta da kažu. I ASI i Marks 21 ističu da je liberalni kapitalizam u većoj ili manjoj meri „ispeglao” sve političke programe zastupljene u Srbiji. Levica je danas globalno veoma razuđena i ima mnogo podvarijanti, a one imaju i svoje poklonike na domaćoj sceni. Levičarske ideje danas obuhvataju i antiglobalizam i ekologiju. Slavoj Žižek je danas jedan od najpoznatijih levičara sveta. Mnogo je onih koji revolucije na severu Afrike „čitaju” i kao levičarske; trenutno, radikalna levica pokazuje svoju najveću moć u Grčkoj, i nakon što je uterala vladu u rekonstrukciju, ona je u sve većem zaletu. I Marks 21 i ASI ističu važnost radničkih štrajkova i pobuna omladine u Grčkoj, dok Marks 21 posebno izdvaja i značaj egipatske revolucije. Obe grupe veoma često priključuju domaćim štrajkovima koje organizuju nezadovoljni radnici i sindikati, pružaju podršku štrajkačima svojim prisustvom i akcijama solidarnosti.. Ove grupe nisu jedine na levom izvanpartijskom spektru u Srbiji. Ima više sindikalnih i radničkih pokreta koje ovom prilikom tek spominjemo, iako zaslužuju mnogo više zbog značajnih rezultata na polju sindikalne borbe. Nažalost, oni nisu dovoljno vidljivi u javnosti, kojoj se svaki štrajk čini više-manje istim. Na novoj sindikalnoj sceni Srbije veoma je aktivna grupa „Pokret za slobodu“, koja je fokusirana na raskrinkavanje loših privatizacija i borbu za prava radnika, koja su se utopila u opšte siromaštvo. Tu važno mesto zauzima i veteran javne scene Nebojša Popov, koji je zajedno sa Ivanom Zlatićem iz Saveta za borbu protiv korupcije i Milenkom Srećković iz „Pokreta za slobodu“ veoma aktivan i istrajan. Nedavno je objavljena i važna knjiga „Vodič za štrajk”, u izdanju Rekonstrukcije Ženski fond, koju su napisale Dejana Ivančić Spasojević, Jovanka Zlatković i Liza de Mone i koja se može besplatno preuzeti sa interneta. Umreženi regionalno, posvađani u Srbiji Anarhosindikalistička inicijativa (ASI) i Marks 21 su najpoznatiji predstavnici radikalne levice u Srbiji. Ima još nekoliko grupa koje su im programski bliske, ali su manje aktivne. Programske razlike ove dve grupe su značajne, ali budući da je smisao i jedne i druge grupe u aktivizmu, polje interesovanja i prostor delovanja su im praktično istovetni. Umreženi su regionalno sa sebi sličnim grupama, ali u Srbiji nemaju komunikaciju i saradnju. Tadej Kurepa kaže za NIN da je ASI najstarija aktivna radikalno levičarska organizacija u Srbiji, koja deluje u kontinuitetu oko deset godina. Za sebe kažu da su slobodarski komunisti koji zagovaraju direktnu, odnosno neposrednu akciju van institucija sistema. Kurepa kaže da se ASI napaja na iskustvima radničkih revolucija u Španiji, Rusiji, Italiji itd, ali dodaje da su morali da počnu „od nule“ jer im domaći šezdesetosmaši „ništa nisu ostavili u nasleđe”. Objašnjava da ono što je ovde percipirano kao komunizam jeste zapravo bio državni kapitalizam. U „odbranu” anarhizma i anarhističkih metoda, on kaže da su sva prava u kojima danas uživamo posledica socijalnih borbi i previranja u prošlosti. ASI ima dosta razvijen i aktivan Centar za liberterske studije koji štampa teorijske publikacije. Matija Medenica iz Marks 21 objašnjava za NIN da su oni marksisti koji kao neprijatelje vide kapitalističku državu, zalažu se za socijalizam „odozdo”, do kojeg treba doći aktivnošću velikog broja ljudi, a ne aktivnostima „malih grupa revolucionara“. Smatraju da svetska kriza sada primorava državu na veću represiju, sve veće oslanjanje na EU i MMF i suzbijanje prava radništva i isključenih grupa – Roma, žena, LGBT osoba. Imaju ideju o formiranju revolucionarne radničke partije. Zalažu se za „bratsku borbu“ sa grčkom radničkom klasom, za „besklasno društvo i balkansku socijalističku federaciju“. Marks 21 znači „marksizam za 21. vek“.