Samo provališ šta ko voli

Strahinja P. (14) ima sve petice. A lekcije o ratovima devedesetih uopšte nije učio iz udžbenika: „To, bre, niko ne uči, poslednja lekcija, samo provališ šta ko voli. Moja nastavnica glasa za Čedu, pričaš da je Milošević zločinac, da nas je upropastio, kao Vukovar, Srebrenica... Mom komšiji je istoričar neki nacoš, on guši s Tuđmanom i onim drugim, muslimanom, poludeo je kad su uhapsili Mladića....“  Koga, onda, uopšte zanima šta piše u udžbenicima istorije o ratovima devedesetih na Balkanu? Država, izdavač i autor su jedine zainteresovane strane. Zato, poslednji slučaj o „kuvanju“ novog udžbenika istorije nije ništa novo. Ukratko, dr Predrag Simić, profesor sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, i bivši ambasador u Parizu, napisao je udžbenik istorije za osmi razred u izdanju „Novog logosa“.  Iako nije istoričar nego politikolog, dr Simić je već pisao istorijske knjige, poput „Tito i NATO - uspon i pad druge Jugoslavije“, a predaje istoriju balkanskih odnosa i savremene balkanske odnose na FPN. Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja dao je negativno mišljenje o udžbeniku. A profesor Simić tvrdi da je iza svega espeesovska ujdurma i da je udžbenik direktno zabranio prof. dr Šćepan Ušćumlić, inače matematičar, koji je direktor ovog Zavoda i - što je od presudnog značaja za ovu priču - espeesovac. Navodno, kako za NIN uverava profesor Simić, Ušćumlića je posebno iznervirao odeljak na kraju knjige o krizi i raspadu SFRJ i ulozi Slobodana Miloševića (pogledajte okvir). Udžbenik je, da ne grešimo dušu, vrlo mek. I pod prstima i sadržinski. Spomenut je Vukovar, nema ni Dubrovnika ni Srebrenice, ni Oluje ni Bljeska. Ima NATO bombardovanja i Rezolucije 1244. Hoće li osmaci od septembra učiti iz Simićevog udžbenika ili ne, odlučuje Nacionalni prosvetni savet. Ušćumlić ne želi da govori za medije o ovom slučaju, kaže nam njegova sekretarica. I dodaje da Zavod nije zabranio udžbenik, nego je dato samo mišljenje, a odluku donosi NPS.  Svejedno, epilog slučaja Simićevog udžbenika samo će još jednom potvrditi koliko je školska istorija državna stvar, kod nas – koaliciona. Nije tako samo na Balkanu. I Henri Kisindžer, dobitnik Nobelove nagrade za mir, znao je da je „istorija – pamćenje države“. Nijedna se država, totalitarna, demokratska ili partokratska, neće odreći mogućnosti da kontroliše istorijsku i svaku drugu svest svojih građana. „Priča o značaju udžbenika je preuveličana, postala je deo esnafskog folklora. Učenje istorije ne zavisi od udžbenika nego od nastavnika“, kaže dr Kosta Nikolić, naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju i autor dosadašnjih (od 2002. godine) udžbenika istorije za osmi razred i za četvrti razred gimnazije opšteg smera. I ova dva udžbenika doživela su velike polemike, ali tada nije bio sporan Milošević niti razlozi raspada Jugoslavije, nego Drugi svetski rat i predstavljanje dva antifašistička pokreta u Srba – partizanskog i četničkog. Poslednje lekcije Nikolićevog udžbenika o razlozima raspada SFRJ kudikamo su detaljnije od Simićevih poglavlja na istu temu, a prema Miloševiću je bio mnogo određeniji pa time i oštriji od Simića, što i sam priznaje listajući novi sporni udžbenik istorije: „Miloševića sam predstavio kao partijskog aparatčika bez vizije, izniklog iz birokratskog sistema, koji je nacionalne i državne interese podredio partijskim interesima i ličnoj ambiciji.“ Međutim, niko to 2002. nije ni primetio. Socijalisti su u to vreme bili daleko od vlasti. Po povratku na vlast, detaljno su prelistali udžbenike demokratskog, proevropskog režima kojem sada i sami pripadaju. Kosta Nikolić zaključuje: „Socijalisti sada imaju ambiciju da operu svoju istoriju, učitavaju sadašnjost u prošlost, ali to u nauci nije moguće. Osnovni cilj istoriografije je da odvoji istinu od laži. U Hrvatskoj se piše istorija o Domovinskom ratu i Srbiji kao agresoru, a u Srbiji je većinski narativ da je to bio raspad države i da su Slovenci i Hrvati razbijali državu protivustavno i na protivzakonit način. Te dve istorije neće nikad da se pomire. U udžbeniku bi trebalo izložiti i jedno i drugo mišljenje, ali ne bi trebalo prećutkivati činjenice. Da li je istina da je JNA uništila Vukovar? Jeste, istina je. Da li je istina da je bombardovan Dubrovnik? Jeste, istina je. Da li su ubijani civili od strane JNA i srpskih paravojnih formacija? Jeste, istina je. Kao što je istina i da su Hrvati izbacili Srbe iz ustava kao konstitutivni narod u Hrvatskoj, 23. decembra 1990. godine. Država hrvatskog naroda je stvarana na talasu hrvatskog nacionalizma. Ne prećutkivati činjenice, to je jedini način.“ Za razliku od Koste Nikolića, dr Dubravka Stojanović, vanredni profesor sa Filozofskog fakulteta u Beogradu veruje da udžbenici mogu biti opasni. „Oni deluju s odloženim dejstvom, oni su trajna kontaminacija, s kolena na koleno“, piše dr Stojanović. U zborniku Kultura sjećanja. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, za koji su pisali istoričari iz regiona, ona piše: „Udžbenici istorije u Srbiji od početka ratova u bivšoj Jugoslaviji menjani su dva puta. Prvi put u vreme Slobodana Miloševića, 1993. godine, u jeku rata u BiH. Drugi put, posle pada Miloševića sa vlasti 2000. godine, posle početka ’demokratske tranzicije’. U oba slučaja motivi za promenu udžbenika bili su politički. (…) Poslednja poglavlja udžbenika za završne razrede osnovne i srednje škole, u kojima se govori o sadašnjem vremenu, uvek donose posebno zanimljive „vesti iz prošlosti“ – u njima je iskazan odnos Ministarstva prosvete, koje odobrava udžbenike, prema sadašnjem stanju u državi ili njenoj neposrednoj prošlosti. (...) Na tim stranicama vlast ima mogućnost da se opravdava, ona tu sažeto i koncentrovano servira poželjno mišljenje o sebi samoj. (...) Obrazovanje se zloupotrebljava za trajno formiranje generacija oblikovanih prema diktatu sadašnjih potreba vlasti. Kad je rat u pitanju, takve zloupotrebe još su brutalnije i zlokobnije. Oni koji su bili 8. razred 1993. godine, kad je izašao Miloševićev udžbenik istorije, danas imaju 30 godina. Poruke koje su primili u detinjstvu sada već mogu preneti svojoj deci.“ Još je pre tri decenije srpski akademik Sima Ćirković ukazao, međutim, na to da istorijska nauka neznatno utiče na kreiranje istorijske svesti, što se podudara sa kasnijim ciničnim komentarima kako su svi ratni zločinci u bivšoj Jugoslaviji učili „dogovorenu“ istoriju, pa nam to nije puno pomoglo. Naprotiv. Izvori istorijske svesti mnogo su širi od udžbenika. Porodična tradicija i literatura u daleko značajnijoj meri utiču na istorijsku svest. Mediji – najviše. Posebno danas uz direktan prenos prvog pojavljivanja Ratka Mladića u Hagu ili dokumentarne filmove o ratnim zločinima devedesetih. Zato i postoji tendencija tzv. sravnjivanja istoriografske i medijsko-političke istine o istorijskim događajima što se vidi u udžbenicima iz kojih đaci u EU uče o ratovima na Balkanu. „Istoriji se dodeljuje uloga sluškinje dnevne politike i ideologije”, kaže dr Nikolić. I to nije ništa novo. Od Tacita naovamo, istoriografija je uvek delom u službi ideologije i politike vladajućih predstava u društvu. Ipak, istorija kao naučna disciplina pamti da je svako prilagođavanje trenutnim ideološkim i političkim interesima baš dovodilo do rasplamsavanja problema iz prošlosti. Neobično je ilustrativan primer od pre nekoliko godina kada su ostrašćeni Grci pred parlamentom spalili nove udžbenike istorije za šesti osnovne, u kojima se prećutkuje stradanje grčkog naroda za vreme Otomanske imperije. Grci su protestovali zbog „falsifikovanja istorijskih činjenica i pokušaja da se, zbog političkih ciljeva, Turci prikažu boljim u očima mlađih pokolenja”. Burne polemike i negodovanja istoričara u bivšoj Jugoslaviji izazvao je i projekat „Čitanke novije istorije jugoistočne Evrope“  čiji je pokrovitelj Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi (CDRSEE). Ocenjivan kao ispolitizovan i nerealan, ovaj projekat je prošle godine doživeo svoje drugo izdanje. Nenad Šebek, programski direktor CDRSEE, koji je učestvovao u projektu od ideje pa do osam jezičkih izdanja (engleski, albanski, bosanski, grčki, hrvatski, makedonski, srpski, turski, u pripremi su crnogorski i bugarski),  kaže za NIN: „Odgovorno tvrdim da ovaj projekat nije ispolitizovan, naprotiv. Nije niti naručen niti osmišljen niti sproveden u Vašingtonu, Stokholmu, Beču ili Moskvi. Osmišljen je i sproveden kao plod ’domaće’, balkanske pameti, u nastajanju ovih knjiga je učestvovalo šezdesetak istoričara iz čitavog regiona. Ovo nisu udžbenici nego dopunska lektira namenjena nastavnicima. Ovo nije pokušaj da se napiše „zajednička istorija“, već da se sagledaju oni događaji iz zajedničke prošlosti kroz prizmu multiperspektivnosti uz korišćenje ne komentara ili zaključaka, već različitih, originalnih istorijskih izvora. Ako je projekat nerealan, kako to da je do sada prikupio podršku 27 donatora, Evropskog parlamenta, Evropske komisije, ministarstava obrazovanja polovine zemalja regiona (za sada), stručnjaka, istoričara, pedagoga.... ali iznad i ispred svega – više od hiljadu nastavnika istorije koji su do sada prošli stručne radionice koje je organizovao  CDRSEE. Polemika je bilo i biće ih, jer ovaj projekat jeste prst u oko svima onima koji nastavu istorije doživljavaju kao etnocentrični projekat kojim se dokazuje kako smo mi divni a svi oko nas nisu.“ I tako. Nastavnici ipak drže i sunđer i kredu. UDŽBENIK i primedbe: Uspon Slobodana Miloševića „Politička kriza u Jugoslaviji sve se više zaoštravala. Osnovni uzrok nezadovoljstva u Srbiji bila je kriza na Kosovu i Metohiji. Srpsko stanovništvo u toj pokrajini trpelo je sve veći pritisak Albanaca. Srpska javnost zahtevala je odlučne mere protiv albanskog nacionalnog pokreta i zaštitu Srba na Kosovu i Metohiji. Zaoštravanje političke situacije u republici izazvalo je podelu u srpskom rukovodstvu. Srbiju je tokom 1987. godine zahvatio talas protesta zbog teškog stanja na Kosovu i Metohiji. Milošević je krajem aprila otišao u Kosovo Polje gde se sreo sa grupom Srba koji su mu izneli svoje žalbe i zahteve. Tokom susreta izbio je sukob demonstranata sa policijom AP Kosova. Milošević se okupljenim Srbima obratio rečima „Niko ne sme da vas bije!“ Te reči su ostale upamćene u istoriji. Slobodan Milošević je stekao ogromnu popularnost i ubrzo postao vodeći političar u Srbiji. NJegov dolazak na vlast označio je raskid s pređašnjom srpskom politikom. Umesto radničke klase u prvi plan izbija nacija, politika izlazi na ulicu a njeno osnovno sredstvo postaju štampa i televizija.    U Sloveniji i Hrvatskoj zbivanja u Srbiji protumačena su kao buđenje srpskog nacionalizma i narušavanje političke ravnoteže u Jugoslaviji.“   PRIMEDBE: Objašnjenje političkih tokova krajem 80-ih godina vezano za dolazak Slobodana Miloševića na čelo srpskih komunista je preuzeto iz političko-propagandnog arsenala Miloševićevih protivnika u zemlji i inostranstvu umesto da se pruži kratka stručna analiza znatno dubljih i složenijih uzroka ovih događaja. Naročito banalno zvuči konstatacija da su Miloševićeve reči u Kosovu Polju „Niko ne sme da vas bije!“ ... „promenile tok jugoslovenske istorije“. Ako treba  biti precizan, Milošević je od strane Srba bio pozvan iz sale u kojoj se održavala sednica. Na povike Srba „oni nas biju“, Milošević je reagovao rečima „Niko ne sme da vas bije!“. Celo objašnjenje njegove popularnosti, dolaska na vlast (“politika izlazi na ulicu a njeno sredstvo postaju radio i televizija“) na nedopustiv način pojednostavljuje i banalizuje znatno složenije uzroke političkih događaja u Srbiji i Jugoslaviji. UDŽBENIK i primedbe: Kraj Hladnog rata i Jugoslavija „Prekretnicu u zbivanjima u Istočnoj Evropi i Jugoslaviji označila je 1989. godina. Krajem te godine srušen je Berlinski zid, a potom i komunistički režimi u većini zemalja istočnog bloka. Zbivanja u Istočnoj Evropi i promena politike Zapada ubrzali su razvoj događaja u Jugoslaviji. Iako su SAD i dalje podržavale opstanak Jugoslavije, nisu bile spremne da prihvate intervenciju JNA radi njenog očuvanja i odlučno su tražile promenu njenog političkog uređenja što je izazvalo nove podele među jugoslovenskim republikama. Na Vidovdan, 28. juna 1989. godine, na Gazimestanu (Kosovo Polje) održana je proslava 600. godišnjice Kosovske bitke, kojoj je prisustvovalo oko milion ljudi. Posle skupa na Gazimestanu, odnosi Srbije sa Slovenijom i Hrvatskom naglo su se pogoršali, Slovenija nije dozvolila održavanje sličnog skupa u LJubljani, Hrvatska je zabranila prolaz Srbima koji su hteli da učestvuju na tom skupu, a potom je Srbija uvela ekonomske sankcije Sloveniji. Govor na Gazimestanu bio je povod za i za promenu politike SAD i zapadnih zemalja prema Slobodanu Miloševiću.“   PRIMEDBE: Zapanjujuće je do koje mere su autori udžbenika za 8. razred osnovne škole pribegli prizemnom dnevnopolitičkom objašnjenju znatno širih i dubljih uzroka jugoslovenske krize i na kraju razbijanja jugoslovenske države. Umesto da naznače makar osnovne unutrašnje uzroke (kao što su konfederalizacija Jugoslavije, tendencije dezintegracije jugoslovenskog političkog, ekonomskog, kulturnog i informativnog prostora) kao i da ukažu na međunarodne podsticaje razbijanja jugoslovenske države – bilo iz revanšističkih razloga (Nemačka, Austrija, Vatikan), bilo iz širih geopolitičkih razloga - zbog shvatanja da posle raspada Varšavskog pakta i SSSR-a opstanak Jugoslavije nema svoj geopolitički rezon (SAD, Velika Britanija), autori udžbenika ceo taj vrlo složeni splet unutrašnjih i međunarodnih faktora razbijanja jugoslovenske države svode na Miloševićevu rečenicu „Niko ne sme da vas bije!“ i govor na Gazimestanu. Ako je taj govor imao tako razorne posledice kao što tvrde autori, trebalo je navesti makar nekoliko rečenica koje bi mogle da potvrde takav zaključak.