Alal vera, doktori

Birokratski jezik odavno je poznat kao jedna od težih jezičkih boljki: znak nehotične ili namerne nesposobnosti komunikacije, izraz otuđenja koje vlast nosi sa sobom. Bilo ga je i ima ga svuda, ali najviše se razvio u socijalističkim zemljama, jer je tu dolazio s državnog vrha i bio nametnut sredstvima informacija. U Jugoslaviji, kao što ističe Milan Šipka u knjizi Kultura govora, posebno je nabujao sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kad su napisani milioni „samoupravnih akata“, skoro potpuno sastavljeni od opštih fraza prepisanih iz ZUR-a (Zakona o udruženom radu), koji je opet bio prepisan iz Ustava iz 1974. Tokom poslednje dve decenije birokratizacija jezika postala je manje upadljiva. Političari su, istina, svaki čas na ekranu, ali više ne drže govore. Puste im tek pokoju izjavu od pola minuta, ili se preznojavaju u „tok-šouovima“ naspram brbljivih i agresivnih voditeljki koje ih prekidaju posle svake druge rečenice. I kako se sada vlast obraća narodu, na koji način komunicira s njime? Poslednjih godina više puta sam se pitao o tome, ali nemam pravih podataka. Onda se desilo da sam otišao u jednu zdravstvenu ustanovu i seo u čekaonicu. Na suprotnom zidu pogled su mi privukla dva šarena plakata Ministarstva zdravlja, oba sa istim naslovom: IMATE PRAVO! Na prvom je bila fotografija s gomilom nasmejane dece, koju nežno posmatraju jedan lekar i jedna medicinska sestra. Ispod fotografije je pisalo: PRAVO NA DOSTUPNOST ZDRAVSTVENE ZAŠTITE I SLOBODNI IZBOR. Na drugom plakatu, lekar drži ruku na ramenu starije pacijentkinje, s osmehom punim ohrabrenja, a dole piše: DA ZNATE KAKO DA OSTVARITE SVOJA PRAVA. U dnu oba plakata je bio tekst ispisan sitnim slovima, koji iz daljine nisam mogao da pročitam. Toliki osmesi delovali su zaista nadrealno, kad se zna da je u našim bolnicama i domovima zdravlja svaki drugi izraz lica češći od osmeha. Ipak, ohrabrivale su me i tešile one reči o pravima. Izgleda da neko zna da mi pacijenti nismo samo nužni teret, da je medicinsko osoblje tu radi nas a ne obrnuto. Treba samo da upoznamo svoja prava i da ih koristimo. Sigurno sve to piše u onom sitnom tekstu dole: imate pravo na ovo, na ono, ne dajte da vas na šalteru maltretiraju, lekar je dužan da uradi to i to... Nisam izdržao, ustao sam (uz opasnost da mi neko drugi zauzme poslednju slobodnu stolicu) i otišao da pogledam plakat izbliza. Evo šta je tu pisalo: „Prava pacijenta su bliže definisana Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i Zakonom o osiguranju kao i relevantnim podzakonskim aktima koji su dostupni na internet prezentaciji Ministarstva zdravlja www.zdravlje.sr.gov.yu i Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje www.rzzo.sr.gov.yu kao i kod zaštitnika prava pacijenata u svakoj zdravstvenoj ustanovi.“ To je bio ceo tekst, i na jednom i na drugom plakatu. Pogledao sam ljude oko sebe. Ova bakica prosede, raščupane kose, ovaj čika sa štakom, onaj žgoljavko što izgleda kao da tri dana nije jeo, ona žena što sedi pogurena s licem zaronjenim u šake... kad odu kući, hoće li oni zaista da sednu za svoj pi-si (a mogu i u internet kafe), da se „uloguju“ na navedene sajtove, pa da se o svemu obaveste? Alal vam vera, doktori. Dobro ste to smislili. Ostali ste verni tradiciji iz doba druga Kardelja, samo ste je priključili na tehniku dvadeset prvog veka. Sve to da bismo mi znali KAKO DA OSTVARIMO SVOJA PRAVA.