Mister Jugosfere

Kad bismo ponovo imali reprezentaciju bivše Jugoslavije, bili bismo prvaci sveta u fudbalu. Dobro, možda ne u fudbalu, ali u košarci sigurno i u vaterpolu, tu nema dileme, kao i u rukometu, odbojci. I da počnemo da igramo golf, i u tome bismo bili prvi“, rekao je u Sarajevu „balkanski šarmer“ a nije Zdravko Čolić. „LJubimcu svetskih centara moći“ kako mu je još prošle godine tepao hrvatski „Globus“, ne mogu se zameriti tri zrna jugonostalgije ako je to u duhu njegove nove titule lidera regiona: Boris Tadić, mister Jugosfere.   Šalu nastranu, susreti na najvišem nivou u Jugosferi ovih dana od Sarajeva do Briona, kazuju nam najmanje dve stvari. Prvo, naš je predsednik Boris Tadić i zvanično potvrdio da mu je uloga lidera regiona i te kako važna, trenutno, čini se, i važnija od rejtinga kod kuće. Drugo, britanski termin koji je pre par godina skovao ekspert za Balkan Tim DŽuda - Jugosfera - konačno je dobio i vrlo političku konotaciju. Iako je, uveravali su nas, baš napravljen da bi se izbegao politički zadah kompromitovane reči Jugoslavija a, s druge strane, dočarale „neminovne sociokulturne i privredne veze“ posle krvavog raspada zemlje. Predsednik Srbije nam je baš takve veze demonstrirao na sarajevskoj kafi na najvišem nivou sa zvezdama Jugosfere Dinom Merlinom, Halidom Bešlićem i Ivicom Osimom. A legendarni selektor bivše reprezentacije Jugoslavije je posle te kafe, onako iz duše, rekao: „Balkan je sport, fudbal, dobra muzika, dobar vic, lepa priča... Nama toga sada puno nedostaje, nekog normalnog druženja i priče bez opterećenja. Mislim da je njegova (Tadićeva, prim.n.) ideja da sedimo zajedno išla u tom pravcu.“ I svima je bilo vrlo prijatno. Posebno Merlinu, sarajevskoj zvezdi koja je godinama vrlo javno, govorila vrlo ružno o Srbima i Srbiji. Ni on, ali ni Tadić, „predstavnik građana“ koje je Merlin godinama „čašćavao“ uvredama, nisu stigli toga ni da se sete od toliko „dobrih viceva i lepih priča“. Nisu se, razume se, toga setili ni oni genijalci koji su pozvali Merlina na kafu s predsednikom Srbije. Nego, da li je Boris Tadić zaista „pod pritiskom“ otišao u Sarajevo, kako to vole da tumače analitičari s obe strane Drine? I ko ga, na kraju pritiska? Da li Vašington i Brisel, „dežurni pritiskivači“, ozbiljno veruju da Tadić može da pritisne Dodika, da se ovaj pokori Sarajevu? Jesu li, na kraju, „tako dobri“ odnosi Banjaluke i Beograda (koliko su dobri, drugo je pitanje), narušeni zato što je Tadić isporučio Ratka Mladića Hagu i popio kafu s Dinom Merlinom?   Prvo, tačno je da Vašington i Brisel pritiskaju Tadića da pritisne Dodika, ne bi li „Dodik korigovao svoju politiku i bio kooperativniji u realizaciji ciljeva međunarodne zajednice“, reči su Obrada Kesića, političkog analitičara iz Vašingtona. Godinama je već tako u odnosima Banjaluke i Beograda, mada je možda više reč o potrebi da se pokaže kako Srbija utiče na RS. „Poslednjih godinu dana ili nešto više, Vašington i Brisel su shvatili da je prostor u kojem Srbija može da utiče na Banjaluku – vrlo mali“, kaže Kesić za NIN. To je pokazao i intervju Milorada Dodika bečkom dnevniku „Standard“ samo nekoliko dana posle posete Borisa Tadića Sarajevu. Dodik je kruto, baš kao i dosad, prebacio Valentinu Incku, visokom predstavniku međunarodne zajednice u BiH da potrebne reforme za približavanje EU koristi „kao instrument kako bi izmenio interne strukture BiH“. I dodao da se ne plaši da Incko može da ga smeni jer bi takva odluka bila „čista avanturistička politika“. Drugi, vrlo važan detalj u odnosima Banjaluke i Beograda Kesić tumači ovako: „I za Srbiju i za Republiku Srpsku vrlo je važno da se u javnosti održava percepcija da su odnosi mnogo bolji i kada to nisu. Da se izgradi percepcija da su odnosi Banjaluke i Beograda na najboljem mogućem nivou. Za vlast u Srbiji koja sprovodi politiku nekonfrontiranja sa velikim silama važno je da pokaže da ipak ima nacionalnu politiku i sluh za nacionalno pitanje. Najlakše je da se to pokaže u slučaju Republike Srpske. A važno je da se pokaže zato što su kritike na račun spoljne politike Beograda sve veće.“ Posle Sarajeva će se Tadićevi kritičari i te kako sladiti zato što je predsednik Srbije rekao da iste produktivne i intenzivne odnose kakve ima sa Banjalukom, želi sa Sarajevom i Mostarom.  I Banjaluka i Sarajevo, Tadićev je novi projekat. I za RS je važno da postoji taj utisak u javnosti o bliskosti sa Beogradom. Jer je, Srbija, pored Rusije, godinama bila jedini jasni faktor koji podržava RS, i na koji RS može da se osloni: „Taj se prostor poslednje dve godine otvorio. RS ima sve više boljih odnosa sa nekoliko ključnih članica EU, Italijom i Nemačkom na primer“, kaže Kesić. Treća karika u odnosima Srbije sa Republikom Srpskom jeste, kaže Kesić, konsenzus, sporazum u kojem RS ne očekuje od Srbije da se uključi u svaku političku borbu unutar BiH, nego da, ako već ne može da pomogne, bude uzdržana. Zato i postoji, kaže on, jedan formular, koji Boris Tadić stalno ponavlja a ponovio ga je i prilikom posete Sarajevu: Srbija podržava dejtonsku BiH, teritorijalni integritet i suverenitet zemlje koja ima dva entiteta i tri konstitutivna naroda. „Tako, poseta B. Tadića ne donosi ništa spektakularno, jer u njoj nema novih elemenata, ova poseta niti može da naglo pogorša odnose sa Banjalukom, niti može naglo da popravi odnose sa Sarajevom“, veruje Obrad Kesić. Da Beograd ne bi želeo da Dodik pođe u pravcu nezavisnosti, o čemu govori i Danijel Server, predavač na „DŽon Hopkins“ univerzitetu i jedan od najboljih američkih poznavalaca prilika na Balkanu, nije teško zaključiti. To bi, kaže Server, „Borisa Tadića stavilo pred tešku dilemu: ili priznavanje RS i odustajanje od skorijeg ulaska u EU, ili odbijanje priznanja RS i manje šanse za reizbor za predsednika u Srbiji.“ Server u jednom greši. Dodikova odluka da pođe u pravcu nezavisnosti, ne bi bila „teška dilema“ za Tadića, jer „dileme“ ne bi ni bilo, samo bi se u tom slučaju pokazao pravi odnos Beograda prema Republici Srpskoj. U delu sarajevske javnosti zvanična poseta Borisa Tadića shvaćena je kao „mogućnost da se uspostavi definitivan kraj Miloševićevog političkog nasleđa u regionu“, kako za NIN komentariše Enver Kazaz, univerzitetski profesor i politički analitičar iz Sarajeva. On kaže i ovo: „Naravno da možemo govoriti o nekoj dvostrukoj politici Borisa Tadića – deklarativnoj politici mira i suštinskoj politici suradnje sa Banjalukom, ali, nije se Sarajevo potrudilo da se kao partner nametne u razgovorima sa Tadićem, nego ga je guralo u Banjaluku kako bi uspostavilo proces demonizacije Banjaluke i živelo na politici gradnje demonskih neprijatelja od RS i Srbije“, kaže Kazaz. Iako je Sarajevu (SDA, SDP i Stranka za BiH) bilo idealno da od Tadića pravi predstavu mimikriranog četnika, insistira Kazaz, to je danas gotovo nemoguće napraviti: „Tadić je raskinuo sa rusofilijom u Srbiji, evropeizirao Srbiju, takav potez niko od regionalnih političara nije napravio. To je potez u kojem se preskače, zaboravlja, negira, mijenja dvjestogodišnja tradicija, ili tristogodišnja tradicija srbijanske politike, i taj potez treba pozdraviti. Dalje, Tadić okreće Srbiju NATO-u, istom onom koji je za srbijanski javni prostor demon koji je bombardovao Beograd i Srbiju. To je kao kad bi se Sarajevo okrenulo Banjaluci potpuno i bez ostatka. Da li bi Komšić ili Silajdžić bili spremni na tako nešto?“ Ističući Tadićevo liderstvo u regionu, Kazaz zaključuje da male ekonomije i siromašne zemlje  mogu da se zaštite „samo u zajedničkom nastupu u tom strašno velikom svijetu“, pa je zato neobično važno „definiranje zajedničkih interesa“. A to je Jugosfera, za koju su značajni multilateralni sastanci poput onog u Karađorđevu, nedavno, kada je Tadić ugostio članove Predsedništva BiH (Nebojšu Radmanovića, Bakira Izetbegovića i Željka Komšića)  i turskog predsednika Abdulaha Gula. Tadić je tada rekao da Srbija nikada neće podržati referendum koji bi vodio podeli BiH i na bilo koji način doveo u pitanje integritet te zemlje. Poslednjih nekoliko meseci, čini se Kesiću, sprovodi se proces marginalizacije i izolacije Milorada Dodika, tako da ga čak ni Srbija ne podržava. Kesić dodaje: „To je veoma čudan proces, jer ko god dođe od visokih funkcionera iz Amerike ili EU, sretne se sa Dodikom. Paralelno s politikom izolacije, vodi se i politika uvažavanja Dodika koja razbija koncepciju izolacije.“ Na kraju, odnos Banjaluke i Beograda je borba dva modela odnosa Srba sa međunarodnom zajednicom, zaključuje Kesić. U Beogradu je izgrađen model „Evropa nema alternativu“, tj. po svaku cenu se izbegavaju sukobi s velikim silama i sve što se žrtvuje i čini je opravdano zato što je budućnost jedino vezana za ulazak Srbije u EU. U Banjaluci se sprovodi drugi model: „Republika Srpska nema alternativu“. Iako svaka stranka podržava ulazak u EU, ne sme da se radi ništa što bi ugrozilo ili oslabilo Republiku Srpsku. Kesić na kraju kaže: „Za Ameriku i deo EU važno je da najveći uspeh pokaže politika iz Beograda, a ne politika iz Banjaluke.“ Zato je „Balkanska liga” o kojoj je Tadić razgovarao sa Ivicom Osimom nova tema za Jugosferu. Srebrenica Tadić ove godine 11. jula nije bio u Potočarima, ali izgleda da to ovoga puta Sarajevu nije bilo mnogo važno. Bakir Izetbegović, član Predsedništva BiH,  zahvalio je predsedniku Srbije na ispunjenom obećanju: „Tadić je lani u Potočarima obećao da će Ratko Mladić biti uhapšen i održao je reč”. Za vreme verskog dela komemorativnog skupa povodom 16 godina od stradanja Bošnjaka u Srebrenici 1995. godine, sahranjeni su posmrtni ostaci još 613 identifikovanih Bošnjaka. Do sada je na groblju Memorijalnog centra sahranjeno 4.524 posmrtna ostatka žrtava, tako da ih sada ima 5.137. U Potočare kod Srebrenice je ove godine došlo oko 40.000 ljudi. Komemoraciji su, pored članova porodica srebreničkih žrtava, te članova Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića i Željka Komšića, predstavnika Parlamenta, Saveta ministara i Vlade Federacije BiH, prisustvovali predsednik Hrvatske Ivo Josipović, visoki predstavnik u BiH Valentin Incko, američki ambasador u BiH Patrik Mur i predstavnici Vlade Turske. Bio je tu i Miladin Dragićević, izaslanik predsednika RS Milorada Dodika, a iz Beograda „Žene u crnom“. Incko je poručio da se „ništa ne može napraviti na genocidu i da se ništa ne može zaštititi genocidom“. Ko „kvari“ odnose Sarajeva i Beograda Tadićeva poseta Sarajevu, dogovorena je u Karađorđevu, 26. aprila. Kao i godinu dana ranije, u Istanbulu, i u Karađorđevu je Abdulah Gul, predsednik Turske, bio posrednik u „spajanju“ Sarajeva i Beograda. U Istanbulu, u kojem su se sreli Boris Tadić, Gul i Haris Silajdžić, tadašnji predsedavajući Predsedništva, potpisana je „Istanbulska deklaracija“, dokument koji još nije istinski zaživeo, zato što se Banjaluka protivi. Naime, na sastanku nisu bila preostala dvojica članova Predsedništva. Ipak, Silajdžić posle Istanbula, u Beograd nije došao. Ispostavilo se da je „kvar na avionu“ bio to što je Silajdžiću onemogućeno da poseti Iliju Jurišića koji je bio pravosnažno osuđen za učešće u ratnom zločinu 1992. godine „tuzlanska kolona“, kada su stradali vojnici JNA. Jurišiću je, u međuvremenu, posle tri i po godine ukinut pritvor, a proces je vraćen na početak. Zanimljivo je da se pred sudom pojavio baš na dan kada je Tadić boravio u Sarajevu – 6. jula. I izjavio da nije kriv. Sarajevo je vrlo burno reagovalo i kada je uhapšen Ejup Ganić u Londonu, na osnovu srpske poternice za zločin u Dobrovoljačkoj. Slučaj Dobrovoljačka, „tuzlanska kolona“ i drugi ratni zločini još nisu došli na dnevni red suda i tužilaštva BiH, institucija zbog čije je jednostranosti Milorad Dodik, lider RS i raspisao referendum, a zatim ga i povukao, posle dogovora da se rad tužilaštva preispita. Zbog slučaja Dobrovoljačka, uhapšen je i general armije BiH Jovan Divjak. Beograd je najavio reviziju optužnica za ratne zločine koje su „nasleđene“ od vojnog suda, a Sarajevo i Beograd su navodno dogovorili tekst sporazuma o saradnji tužilaštva Srbije i BiH. Ovaj sporazum BiH već dugo odbija da potpiše. „Realni problemi između Srbije i BiH“, kaže Enver Kazaz, politički analitičar iz Sarajeva, „jesu problemi granice i problemi ravnopravnosti u uvozu i izvozu robe“. Ove probleme treba rešavati, kaže Kazaz i dodaje: „Imaginarni problemi su izmaštani slučajevi ratnih zločina i politike prošlosti. Problem oko sporazuma o saradnji dva tužilaštva je što bi obaveze Sarajeva bile mnogo veće nego što su to ovog trenutka. Valja reći i da sa svim onim što taj sporazum predviđa želi trijumfirati g. javni tužilac Srbije Vladimir Vukčević, koji je običan politikant. Gotovo sam siguran da bi kao od šale sporazum potpisala dva umjerena političara kakvi su Tadić i novo lice Bakira Izetbegovića, prije nego tužioci.“