Tabloidi u raljama politike

Otkriće i priznanje da su novinari najtiražnijeg britanskog tabloida “NJuz ov d vorld” (News of the World) godinama prisluškivali oko 4.000 ljudi i da su tajno plaćali policajce za informacije o kretanju poznatih ili zanimljivih ličnosti, prete da izazovu ne samo medijsku nego i ozbiljnu političku krizu u Velikoj Britaniji. Novinari su taj “prljav posao” radili u debeloj vezi sa političarima i policijom. Uhođenje poznatih ličnosti, lažno predstavljanje i plaćanje tajnih informacija (“novinarstvo čekovne knjižice”) stara je praksa britanskih, ne samo tabloidnih, novinara. Sa novom tehnologijom mobilnih telefona otvorile su se i nove, neslućene mogućnosti. I sve se to godinama zna, pa je tako jedno od osnovnih pitanja zašto je baš sada izbila tako ozbiljna afera, tačnije, zašto je u ovom trenutku oživljena ta stara priča i podignuta na nivo nacionalnog skandala. Relativno laku mogućnost ulaska u nečiji mobilni telefon otvorilo je uvođenje govorne pošte, govornih poruka. A većina ljudi, pogotovo poznatih ličnosti, uglavnom koristi govornu poštu jer nema dovoljno vremena da se odazove na svaki poziv. Naravno, novinari nisu imali svu tu opremu i stručnost pa je NoW iznajmio privatne detektive, mahom bivše policajce i agente tajnih službi. Tehnologija je da se pozove broj, a onda se automatski uključi govorna pošta. Svaki mobilni telefon ima od početka svoj identifikacioni broj (PIN). Svaki vlasnik mobilnog može taj broj da promeni i odredi neku svoju šifru, ali u praksi malo ko to radi i tako je moguće imati pristup nečijoj govornoj pošti sa bilo kojeg drugog telefona. “Stručnjaci” Merdokovog tabloida su čak i sami menjali taj identifikacioni broj kako bi sprečili druge novinare da imaju pristup. Taj upad u govornu poštu je posebno olakšan kada su kompanije mobilne telefonije uvele mogućnost da svaki vlasnik mobilnog može i sam da proveri svoju govornu poštu iz inostranstva sa bilo kojeg telefonskog broja. Upadom u govornu poštu stvorena je mogućnost i kontrole živih razgovora. Vremenom, većina telefonskih kompanija je uvela dodatnu zaštitu pretplatnika ali potpune zaštite još uvek nema utoliko pre što su privatni detektivi nabavili i novu opremu. Uostalom, to isto rade i policija i tajne službe, samo pod zakonskim pokrićem. Novinari NoW-a su masovno koristili i podmićivanje raznih ličnosti da im odaju tajne o drugima, najčešće su to bile ljubavnice i prostitutke, i muške i ženske. Masovno je korišćen i metod lažnog predstavljanja. Novinari NoW-a su ciljali određenu poznatu ličnost i onda uz podatke sakupljene uz pomoć privatnih detektiva i, kako se pokazalo, policije, približavali se tim osobama. Pod lažnim identitetom nudili su im razne poslove a onda sve to tajno snimali i kasnije objavljivali. Ništa to, međutim, ne bi moglo biti urađeno bez pomoći policije. Bivši zamenik šefa Skotland jarda Brajan Padik je izjavio da je odavno poznato da Merdokovi novinari podmićuju policajce koji im otkrivaju osetljive informacije ličnosti za koje su zainteresovani. Padik kaže da se tačno ne zna koliko je novca dato policajcima ali pretpostavlja da je reč o stotinama hiljada funti. I pre njega je tadašnja urednica NoW-a, a sadašnja direktorka Merdokove kompanije NJuz internešenel Rebeka Bruks još 2003. godine priznala u Parlamentu da novinari podmićuju policajce. Sve je to trajalo godinama ali niko nije odgovarao iako je sve to protivzakonito. I svi su u novinarskim i političkim krugovima sve to znali ali ništa nije preduzimano. Klupko je počelo da se odmotava 2006. godine kada je Merdok dirnuo kraljevsku porodicu. Tada je otkriveno da su novinari NoW-a prisluškivali mobilni telefon princa Vilijema, sina prestolonaslednika, princa Čarlsa, i preko njegove govorne pošte ušli u stvari i u komunikaciju mobilnih telefona i samog Čarlsa i drugih članova kraljevske porodice. NoW se odao kada je objavio vest da je princ Vilijem povredio koleno a to je nešto što niko nije znao izuzev njegovog oca i malog broja posluge. Odmah su uhapšeni tadašnji urednik kraljevske rubrike u NoW-u Klajv Gudman i privatni detektiv Glen Malker. Oni su u januaru 2007. godine osuđeni na zatvorske kazne. Taj slučaj je otvorio Pandorinu kutiju i počeli su da se pojavljuju i drugi slučajevi. Otkriveno je da su prisluškivani i tadašnji zamenik britanskog premijera DŽon Preskot, glumci Hju Grant i Sijena Miler, gradonačelnik Londona Boris DŽonson, fudbaleri Vejn Runi i Pol Gaskojn. Sve je to tada prepušteno privatnim sudskim tužbama i NoW je platio milionske odštete, sve ukupno oko 20 miliona funti. Najviše uzbuđenja je doneo slučaj bivšeg predsednika Međunarodne automobilske federacije (FIA) a sadašnjeg direktora takmičenja Formule 1 Maksa Moslija. Mosli je sin nekadašnjeg lidera britanskih fašista ser Osvalda Moslija i veoma je poznat u visokom društvu Britanije. Merdokovi novinari su objavili da je on imao sadomazohističke seanse sa nekoliko prostitutki i to sa svim detaljima, od video-snimaka do snimljenih razgovora. Mosli je priznao da je to tačno, ali je tužio novine zbog prava na zaštitu privatnosti. Tokom procesa se pokazalo da je sve to snimala jedna “prostitutka” za koju se pokazalo da je žena jednog agenta tajne službe MI 5. Mosli je dobio na sudu odštetu od 700.000 funti i sada je objavio da će finansirati sve sudske procese žrtava NoW-a koji nemaju para za pokretanje sudskih procesa. Neposredan povod konačnog izbijanja skandala je otkriće da su Merdokovi novinari ulazili u govornu poštu mobilnog telefona devojke Mili Dauler koja je prošle godine nestala. Kasnije je pronađena mrtva a njena govorna pošta je prisluškivana u periodu kada je nestala do pronalaženja njenog leša. Tolika bezočnost je neodbranjiva i, u osnovi, poslužila je za otvaranje obračuna sa NoW i Merdokovom imperijom. Ali, i ranije se znalo da je NoW prisluškivao mobilne telefone rođaka poginulih britanskih vojnika u Avganistanu i Iraku, rođaka stradalih u NJujorku 11. septembra 2001. godine, pa nije došlo do izbijanja skandala. Tako se nameće pitanje zašto se to desilo baš sada i koja je pozadina. Da bi se to donekle razumelo potrebno je ukazati na elemente veoma komplikovanih odnosa političara i medija u savremenoj Britaniji. U poslednjih petnaestak godina, kada političari u Britaniji nisu više u stanju da javnosti ponude bilo kakvu jasnu viziju njihove politike i razvoja društva, sve se više, i često gotovo isključivo, politički establišment oslanja na medije i njihovu podršku. Mediji su, kako izgleda, postali ključni politički instrumenti. U britanskim političkim krugovima se zato već dugo veruje da je za pobedu na izborima ili ostanak na vlasti ključna podrška najvećeg medijskog magnata u Britaniji Merdoka. Vest o tome koga on podržava, a ne glasači, uoči izbora je najveći medijski hit pa se tako političari uglavnom trude da mu se dodvore. Lista gostiju na redovnim skupovima njegove medijske imperije ima značaj one sa sastanka Bilderberg grupe. Merdoka je iz Australije na britansku medijsku scenu “dovela” Margaret Tačer početkom osamdesetih godina prošlog veka. On je sada vlasnik Tajmsa, Sandej tajmsa, televizije Skaj njuz i najtiražnijeg nedeljnog tabloida NoW i dnevnog Sana. Status najvećeg uticaja je stekao 1992. godine kada je na dan izbora (u Britaniji ne postoji izborna tišina) na naslovnoj strani Sana poručio da, ako pobedi Laburistička partija, onaj koji poslednji ostane u Velikoj Britaniji ugasi svetlo. Laburisti su izgubili te izbore uprkos velikoj prednosti u istraživanjima javnog mnjenja. Novo rukovodstvo laburista je potom shvatilo da bez Merdoka nema pobede na izborima i Toni Bler je uspeo da magnata ubedi da promeni stranu. Merdok je uoči izbora 1997. godine napustio konzervativce i podržao Blerove Nove laburiste. Bler se u predizbornoj kampanji i kasnije na vlasti oslanjao na medije više nego bilo koji britanski premijer u istoriji. Ključni čovek u tome je Merdok. Sa Blerom, u stvari, i počinje masovna praksa pre svega NoW prisluškivanja, uhođenja, podmićivanja i otkrivanja “prljavog veša” protivnika a u svrhu političkih ciljeva. Na tome su u dobroj meri i vođene predizborne kampanje još od 1997. godine. Blerovi Novi laburisti su čak koristili jednog psihopatu iz severnog Londona koji je sakupljao kese sa smećem ispred adresa poznatih ili za laburiste zanimljivih ljudi i onda kod kuće u bašti prebirao po otpadu i nalazio materijal. To je onda obrađeno i objavljivano u Merdokovoj štampi. Kasnije, dok je bio premijer, Bler je Merdokovu štampu masovno koristio za svoje političke kampanje, a opet dajući toj štampi mogućnost “oprobanih metoda”. Problemi su, izgleda, počeli kada je nova generacija rukovodilaca Konzervativne partije, na čelu sa sadašnjim premijerom, počela da primenjuje Blerovo iskustvo i krenula u šarmiranje Ruperta Merdoka. I Merdok je ponovo promenio stranu. Negde krajem 2006. godine bilo je jasno da će Merdok na narednim izborima podržati konzervativce što je ubrzo i zvanično potvrđeno. Sa tom promenom se podudara i početak otkrića o prisluškivanju i uhođenju, koje sprovode Merdokovi novinari. Bilo je to verovatno prvo upozorenje a potom je sve počelo da izgleda kao osveta dojučerašnjem savezniku. I sadašnju fazu skandala predvode poslanici i aktivisti laburista. Svoju privrženost i na neki način zahvalnost Merdoku sadašnji premijer Dejvid Kameron je demonstrirao imenovanjem ranijeg urednika NoW-a i Merdokovog čoveka od poverenja Endija Kolsona za svog ključnog savetnika, a pod titulom direktora za komunikacije. Kolson je kao urednik NoW-a bio odgovoran za prisluškivanja i podmićivanja i to se znalo, ali Kameron ga je ipak imenovao na važno mesto svog saradnika, iako je, kako je sada objavljeno, bio upozoren na sav rizik. Sa takvom zaštitom novinari NoW-a su nastavili po starom. Kolson je, pod pritiskom zahuktavajućeg skandala, u januaru ove godine, bio prinuđen da podnese ostavku a premijer Kameron je izjavio da i dalje veruje u njega i da mu je prijatelj. I onda je posle višegodišnjeg ćutanja ili prećutkivanja najednom izbio skandal. Rupert Merdok sada, doduše veoma vešto, nastoji da marketinškim rezovima, a ne promenama, kupi vreme i otkloni veće štete. Odmah je ukinuo tabloid NJuz of d vorld. Taj list je, posle 168 godina, prestao da izlazi. Poslednjih godina NoW je imao prosečan tiraž od 2.800.000 primeraka i bile su to najčitanije nedeljne novine na engleskom jeziku u svetu. Gašenjem lista, bez obzira na rizik, donekle je ublažen pritisak jer je Merdokova mašinerija od skandala to pretvorila u izvesno žaljenje što se NoW gasi. A, u stvari, umesto njega Merdok će uskoro sa istim ljudima pokrenuti novo nedeljno izdanje pod imenom San on sandej. San su sestrinske novine koje izlaze radnim danom. Znači, ništa se ne menja. Istovremeno, Merdok vešto koristi skandal i medijski je dat veliki publicitet njegovom iznenadnom dolasku iz Amerike, gde godinama živi. Saopšteno je „da se žrtvovao i došao da reši problem”. Poruka je: Mardok može, a premijer Kameron ne može. Britanska vlada je, s druge strane, dosta nevešto reagovala. Saopšteno je da premijer Kameron nema nikakve veze sa gašenjem NoW-a i pokrenute su dve odvojene istrage. Jednu vodi policija, drugu Parlament, a nju će predvoditi sudija a ne političar. Policija je već uhapsila Endija Kolsona i Klajva Godmana, onog koji je ranije bio u zatvoru, i zaplenila sve njihove dokumente. Pušteni su da se brane sa slobode. Procenjuje se da bi moglo biti uhapšeno ukupno devet novinara i tri policajca. Očekuje se i policijska istraga protiv Rebeke Bruks, bivše urednice NoW-a i sadašnje direktorke NJuz internešenela. Ona je porodični prijatelj Blerovih. Malo ko, međutim, veruje da će policijska istraga dovesti do bilo kakvog rezultata. Oko 2.200 ključnih imejl poruka u kompjuteru NoW-a je već izbrisano, nestalo. Od 2007. godine je pokretano nekoliko policijskih istraga o ponašanju novinara NoW-a i nijedna nije dovela do bilo čega. Mnogi veruju da je osnovni razlog izbijanja skandala Merdokova ambicija da preuzme kontrolu nad satelitskom mrežom Bi-Skaj-Bi (BSkyB). To je nekadašnja državna satelitska mreža koja je privatizovana a jedan od većih akcionara je i televizija Skaj njuz čiji je vlasnik Merdokova korporacija. Merdok je ponudio 10 milijardi funti da preuzme potpunu kontrolu nad Bi-Skaj-Bijem i izgleda da je imao podršku Kameronove vlade ali nekom drugom to nije u interesu. Kameron i njegova vlada su sada nagovestili da od tog preuzimanja neće biti ništa. Ako se zna politička tehnologija u Britaniji, malo je verovatno da je to stvarni razlog a još manje i jedini. Za spoznaju stvarnih razloga skandala biće potrebno izvesno vreme. Pada u oči da su nosioci otkrivanja afere i u Parlamentu i u javnosti poslanici Laburističke partije, one koja je u proteklih petnaestak godina imala najviše koristi od Merdoka. Da li je možda reč o nekoj vrsti osvete ili priprema rušenja aktuelne vlade Dejvida Kamerona zbog njegovih veza sa Merdokom, biće poznato vrlo brzo.