I Jat na popravnom

Država je odlučila da raspiše novi, drugi po redu tender za Jat ervejz, u vreme kada globalna avioindustrija grca, a domaći avioprevoznik pravi gubitke od preko 20 miliona evra godišnje. I dok niko ne spori potrebu da se ovo preduzeće, čije gubitke godišnje plaćamo desetine miliona evra, „skine sa leđa“ poreskih obveznika, većina analitičara ukazuje na to da su šanse da se, pod opet nejasnim uslovima, nađe kupac za Jat, gotovo nikakve. Posebno nakon, po svemu sudeći, neuspešnih pregovora sa Turkiš erlajnzom o strateškom partnerstvu. Nema sumnje da se Vladi Srbije žuri da se reši ovog “vrućeg” krompira, ali bez jasne strategije i kupca, makar na pomolu, čini se da samo ponovo traće naše pare. Jer svaki tender, pa i neuspešni, košta. Unajmljivanje privatizacionog savetnika, oglašavanje prodaje i čitava organizacija tendera, plaća se iz budžeta, a nezvanične procene kažu da se za pripremu tendera, u slučaju neuspeha (dakle, bez procenta od prodaje za privatizacionog savetnika) kreće od najmanje milion do nekoliko miliona evra. U slučaju neuspeha tendera odgovornosti nema. Dakle, prodavac, tj. država, nema šta da izgubi. Gubimo mi - poreski obveznici. I to ne prvi put. Jat je Vlada Srbije već prodavala na tenderu 2008. godine kada je za 51 odsto akcija tražila 51 milion evra. Tada nije bilo zainteresovanih. Do odgovora na pitanje zašto bi sada bilo drugačije nije bilo lako doći u resornom Ministarstvu za infrastrukturu, u kome nerado govore o tek raspisanom tenderu. Ističu da se radi o strategiji Vlade, dok je njihova uloga samo objavljivanje javnog poziva, čime valjda žele da kažu da ni odgovornost nije na njima. “Naravno da može da se desi da tender ne uspe, trenutak za prodaju je izuzetno nepovoljan, jer je cela avioindustrija u problemima. Ipak, naša je obaveza da pokušamo da nađemo strateškog partnera za Jat i prekinemo gubitke koje pravi”, kažu za NIN u Ministarstvu za infrastrukturu. Ideja je da se ponovi model Fijata, odnosno da se na tenderu nađe strateški partner za osnivanje novog zajedničkog preduzeća koje će biti formirano izdvajanjem zdravog dela Jata i ulaganjem budućeg partnera, od koga se očekuje dokapitalizacija, a pre svega da unese flotu. Osnivački ulog novog preduzeća mora biti 400.000 evra. Jat će uneti tržište od 7-8 miliona ljudi, slotove (linije), ljudstvo, imovinu i nešto aviona. Dugovi će ostati državi. Tek objavljeni tender nije precizirao ni procenat vlasništva u novom preduzeću, kao ni visinu dokapitalizacije, a u Ministarstvu za infrastrukturu kažu da će odnos biti oko 50:50. Kao zainteresovani se pominju i dalje Turkiš erlajnz, opet ruski Aeroflot, ali i konzorcijumi iz EU i sa Bliskog istoka. Tender će biti otvoren do kraja septembra, a kompanije ili konzorcijumi koji se prijave moraju da dostave dokaz o tome da su sposobni da vode poslove komercijalnog saobraćaja, odnosno da dostave dokaz da su sami ili kroz kompanije u kojima imaju kontrolni uticaj, u 2010. prevezli 1,5 miliona putnika. Takođe, partner mora da ima ukupnu konsolidovanu bilansnu sumu za proteklu finansijsku godinu, veću od 200 miliona evra. Privatizacioni savetnik, koji je predložio, kako kažu u Ministarstvu za infrastrukturu, fleksibilni tender, bila je konsultantska kuća Dilojt, koja je već naplatila pola miliona evra za svoje usluge, bez obzira na ishod tendera. U slučaju uspeha, dobiće još toliko. “To jeste trošak, ali još i najmanji. Mnogo više će nas koštati ako ne prodamo Jat i nastavimo da brinemo o preko 2.500 radnika koji rade u Jatu i zavisnim preduzećima”, kažu u Ministarstvu. Ako bi se partner našao, rok za dogovor s njima je do kraja godine, a do juna 2012. godine trebalo bi da se formira novo preduzeće. Ime nove kompanije još nije predloženo, a i ono bi bilo predmet pregovora sa partnerom. Ono što u Vladi nazivaju fleksibilnim tenderom, analitičari smatraju odsustvom strategije i toliko maglovitim uslovima, da ni zainteresovanim kompanijama neće biti jasno o čemu je reč. “Neće ni sada biti lako naći kupca. Ostaje nejasno kako će biti izdvojeno novo preduzeće iz Jata, jer je neustavno osnivati nova javna preduzeća. Dakle, nejasan pravni okvir ne uliva mnogo poverenja. Jedini adut Jata za prodaju su linije, odnosno pravo letenja na atraktivne destinacije. Ali to nije dovoljno ako ne se reše dugovanja i višak zaposlenih”, tvrdi za NIN Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja. Ništa veći optimista nije ni Mahmud Bušatlija, konsultant za strana ulaganja, koji ističe da nakon usvajanja Sporazuma o slobodnom nebu, interes bilo koje kompanije da kupi Jat dramatično pada. “Zašto bi Turci ulazili u Jat, ulagali u avione i plaćali nešto Vladi, kada sada po ovom sporazumu ne moraju više samo iz Istanbula da lete za recimo Berlin, nego mogu da ustanove i liniju Beograd- Berlin, ako imaju interes. To i jeste suština ovog sporazuma. Zato nisu velike šanse da uspe ponovljeni tender za Jat, a pitanje je i kakav interes mi imamo da prodamo slotove i tržište, a zadržimo 250-300 miliona evra akumuliranih dugova Jata koji prelaze u javni dug i ostaju nama, poreskim obveznicima”, objašnjava Bušatlija. Ideja da se izdvoji novo preduzeće, a starom ostave dugovi, koji će se navodno namiriti iz prodaje imovine Jata, nije realna. Nekoliko poslovnica u inostranstvu, koje su u vlasništvu Jata, vrede nekoliko desetina miliona evra, što je višestruko manje od akumuliranih dugova nacionalnog avioprevoznika još iz 90-ih godina, koji su prošle godine dostigli 250 miliona evra. S obzirom na to da je država Jatu dala prošle godine i garanciju za kredit od 51, 5 miliona evra, dug koji će nam ostati dostiže 300 miliona evra. “Čak i da se neko javi na Cvetković tender, najviše koliko bi se moglo dobiti za slotove je desetak miliona evra, a taj novac bi otišao u budžet za pokrivanje plata i penzija, dakle u crnu rupu. Strateški partner, recimo Turci mogli bi još da unesu u kompaniju desetak od ukupno 160 aviona koliko imaju. Sa tim bi oni dobili 60-70 odsto akcija kompanije i suvereno pravo da odlučuju koje bi se linije zadržale, a koje ne. Dakle, turski partner bi mogao odlučiti da se iz Beograda više ne leti za evropske metropole, jer te letove pokriva iz Istanbula, pa bi Jat izgubio značaj nacionalnog avioprevoznika, znači onog koji leti na važne destinacije. Tada bi se iz Beograda moglo leteti na sasvim periferne destinacije, prema proceni vlasnika, a ne u skladu sa javnim interesima. Zato ovo vidim kao još jednu budalaštinu Vlade Srbije”, tvrdi Bušatlija. Ukoliko ni drugi tender za Jat ne bi uspeo, ovo preduzeće moglo bi se pridružiti nizu onih čiju prodaju država nije umela da realizuje. Nekada zato što stvarno nije lako naći kupca za gubitaše, nekada zbog prodaje u nevreme, katkad zbog alavosti i precenjivanja prodavanog preduzeća, a gotovo uvek zbog nestručnog i traljavo vođenog tendera. Osim Jata, od većih preduzeća bez kupca je ostao i RTB Bor, koji je prodavan na čak tri neuspešna tendera, nakon čega je Vlada Srbije odlučila da podržavi ovo preduzeće i uloži u obnovu naš novac. A poznato je da je bilo ozbiljnih kupaca. Pokušaj privatizacije RTB-a Bor trajao je čak tri godine. Prvi tender za prodaju RTB-a raspisan je u septembru 2006. godine, kada je za pobednika proglašen rumunski Kuprom, da bi, posle toga, ugovor o prodaji bio poništen, jer Kuprom ni u dodatnom roku nije dostavio bankarsku garanciju. Drugoplasirani na tenderu tada je bio Ist point Zorana Drakulića, sa kojim, uprkos takvim propisima, tenderska komisija nije želela da otvori pregovore. Drakulić je tada to opisivao kao neku vrstu političke osvete DSS-a, sa kojom se u to vreme već politički razišao, a epilog takve političke igrarije je da ni do danas za RTB Bor nismo našli kupca. Drugi tender za prodaju RTB-a Bor raspisan je 31. avgusta 2007, po početnoj ceni od 340 miliona dolara. Na drugom tenderu pobedila je austrijska kompanija Atek čiji je vlasnik austrijski biznismen Mirko Kovač, ali je i taj tender propao, jer prvoplasirani Atek nije u roku izmirio kupoprodajnu cenu. Treći tender, koji je unedogled produžavan, ne bi li se neko javio, takođe je propao bez ponuda, a država je tada, uprkos Zakonu o privatizaciji, koji nakon tri neuspela tendera nalaže odlazak preduzeća u stečaj, procenila da se “radi o kompaniji od velikog strateške važnosti za državu, zbog čega se neće dozvoliti da ona propadne”. I dato je 130 miliona dolara za obnovu topionice. Ništa bolje nije prošla ni fabrika lekova Galenika, koja se prošlog proleća našla na pretkvalifikacionom tenderu, na kome od pet zainteresovanih kupaca niko nije bio spreman da plati precenjenih 200 miliona evra. Na tenderu za Galeniku, ponudu Agenciji za privatizaciju su dale indijska farmaceutska kompanija Surija farmaceutika i kiparski investicioni fond RPG Kapital. Informacioni paket o Galenici su otkupili i grčki farmaceutski proizvođač Alapis, o kome se najviše spekulisalo da će postati novi vlasnik Galenike, kao i peti najveći proizvođač farmaceutskih proizvoda u svetu Astra Zeneka limited, ali su ove kompanije ipak odustale od privatizacije.  Indijska kompanija je, prema nezvaničnim saznanjima, ponudila najviše - oko 90 miliona evra, ali je alava država to odbila. Danas, godinu dana kasnije, Galenika ima gubitke i potraživanja od 120 miliona evra, a država je nedavno dala garanciju za kredit u visini od čak 70 miliona evra, kako fabrika ne bi potpuno obustavila proizvodnju. Iz državnog vrha i sami priznaju da domaći proizvođač lekova, u stopostotnom državnom vlasništvu, sada ne vredi ni 20 miliona evra. A 90 miliona im je bilo malo pre godinu dana. Ali uspela je Cvetkovićeva vlada i gotovo nemoguće - da ne proda najprofitabilnije ovdašnje preduzeće i to iz najperspektivnijeg sektora - telekomunikacija. Iako je privatizacioni savetnik procenio da 51 odsto akcija Telekoma Srbija vredi 1,2 milijarde evra, Vladi je trebalo više, pa je prag na tenderu podignut na 1,4 milijarde evra. Uz verovatno previsoku cenu, i očajno vođen tender doprineo je tome da umesto najavljivane četiri, stigne samo jedna, neodgovarajuća ponuda od Telekoma Austrija. Posle dva produžetka, burnih reakcija javnosti i opomena iz Evropske komisije zbog mogućeg monopola austrijske kompanije na srpskom tržištu (poseduje i VIP), tender je proglašen neuspešnim. Niko iz Vlade Srbije ni za to nije odgovarao iako je sama kompanija od tako loše vođene prodaje pretrpela najveću štetu. Za nauk, međutim, ostaje to da su kupci bili voljni maksimalno da daju upravo onoliko koliko je privatizacioni savetnik procenio, i ni evro više. Zašto država ne ume da proda ni ono što stvarno vredi? “Zato što uvek imamo politizaciju tamo gde treba da nastupi profesionalizam”, tvrdi Bušatlija. “Nemamo u Vladi profesionalce već mahom nestručne ljude, nedorasle tako ozbiljnim poslovima. Epilog je uništavanje državne i javne imovine. Izgubili smo dragoceno vreme za prodaju, vrednost nekih preduzeća je opala, dugovi drugih su dramatično narasli i pretvoreni su u javni dug, koji takođe nekontrolisano raste. Umesto da se ozbiljno uhvati u koštac sa problemom i restrukturira ova preduzeća, smanji broj zaposlenih i dovede ih makar na pozitivnu nulu pa onda traži kupca, Vlada kao jedino rešenje nudi uzimanje kredita i dalje zaduživanje, zbog čega sve više tonemo. Takva neodgovornost državne uprave sve nas skupo košta”, kaže Bušatlija. Šteta nije samo u finansijskim troškovima vezanim za tendere, već najpre u činjenici da umesto privatnog vlasnika, država nastavlja da brine o neprodatom preduzeću. Uz partijski menadžment, nespremnost na smanjenje broja zaposlenih i druge radikalne rezove, ovakva preduzeća po pravilu i dalje tonu, čime se samo udaljavaju od potencijalnog kupca. Stečaj, kao opcija koju ekonomisti otvoreno zagovaraju u slučaju Jata i RTB-a Bor, za državu je jedino neprihvatljiv. Stav Milutina Mrkonjića, ministra za infrastrukturu i energetiku, da „Jat mora opstati po svaku cenu“ deli čitava Vlada, kao da od opstanka nacionalnog avioprevoznika zavisi i opstanak države. Osim stečaja, država nije spremna da razmotri ni druge oštre poteze, kao što je ozbiljno restrukturiranje. Stručnjaci za avioprevoz odavno su upozoravali da nema spasa za Jat dok se ne prepolovi broj zaposlenih i broj linija na kojima se leti, a kad se preduzeće dovede na pozitivnu nulu, onda se možda i može naći kupac. Potpuno isto važi i za Galeniku i za RTB Bor, a i u Telekomu Srbija ima viška zaposlenih, a plate im, uprkos tome, samo rastu. Ali Vlada Srbije ne želi nepopularne poteze, otpuštanja, bolne rezove, već nove maglovite tendere, na kojima često ne znamo ni šta se prodaje, ni zbog čega bi neko to kupio. Znamo samo da će ceh plaćati naša deca kroz javni dug u koji će se sliti sve greške Cvetkovićeve i prethodnih vlada i sve naše propuštene šanse. Sve nade položene u Aeroflot U Vladi Srbije, prema nezvaničnim saznanjima NIN-a, nadaju se da bi glavni zainteresovani na ovom tenderu mogao biti ruski Aeroflot. On je već 2008. godine slovio za kupca, a kako se tada nezvanično moglo čuti, u pregovorima sa Vladom Srbije bio je spreman da za Jat izdvoji čitavih 300 miliona dolara. Prodaju je neko iz vrha vlasti zaustavio bez ozbiljnog objašnjenja. I bivši direktor Jata Saša Vlaisavljević posredno to potvrđuje. „Poslednja prava prilika za Jat propuštena je u proleće 2008. godine jer smo imali konkretnu i opipljivu ponudu jedne velike svetske aviokompanije”, rekao je Vlaisavljević, koji je generalni direktor Jat ervejza bio od 2007. do 2010. godine, ne precizirajući o kojoj kompaniji je reč, samo je podsetio da je „njihov jedini preduslov tada bio da tender bude raspisan do aprila 2008. godine”. Ipak, Agencija za privatizaciju je raspisala tender tek na leto iste godine, podsetio je Vlaisavljević. Od tada se kao potencijalni kupci spominju vlasnici kompanije Marbo, pa Marfin grupa, Air Berlin, doskoro Turkiš erlajnz (pregovori su navodno propali jer su tražili u paketu i Aerodrom „Nikola Tesla“), pa sada opet Aeroflot. Upućeni veruju da je u ovom trenutku naći kupca za Jat, kada ga nije bilo moguće naći ni za profitabilni Telekom, gotovo nemoguće. Trenutak za novi tender za Jat kao da nije mogao biti gori. Stanje aviosaobraćaja u svetu, prema podacima Međunarodne asocijacije za vazdušni prevoz, nije bilo gore još od Velike depresije. Aviokompanije se još nisu oporavile od udara ekonomske krize, koja ih je pogodila jače od terorističkih napada na njujorške “bliznakinje”. U 2009. ostvarile su gubitak od 9,9 milijardi dolara, a profit im je u proseku pao za 15 odsto.