Poraz generala

To je bio istorijski događaj za modernu Tursku. Prvi put u poslednjih 80 godina u sukobu između armije i politike, moćni generali nisu odmah zazveckali oružjem, poslali tenkove na ulice i hapsili političare, već su kolektivno dali ostavke. U višedecenijskoj borbi za prevlast između politike i vojske prvi put je pobedila demokratija, jedinstveni su strani komentari na prošlonedeljne ostavke načelnika Generalštaba Išika Košanera i trojice komandanata kopnene vojske, avijacije i mornarice. Nezadovoljstvo oficirskog kora je dugotrajno i razumljivo. Vlasti su prošle godine uhapsile oko 280 oficira, od toga 40 generala i admirala, optužujući ih da su spremali državni udar i skidanje sa vlasti konzervativno islamističke partije premijera Tajipa Erdogana, koji je na nedavnim izborima ojačao svoje pozicije. Plan za državni udar se navodno zvao „Operacija macola“. Sada Erdogan želi da stavi pod svoju kontrolu drugu po veličini armiju u okviru NATO-a koja ima 500.000 pripadnika. Turska vojska je tradicionalno bila brana prodoru radikalno islamističkih ideja i smatrala se naslednicom i sprovodnikom Ataturkove nacionalne, ali strogo sekularističke politike. Armija je dugo vremena bila pokretač političko-privrednih reformi, ali je isto tako postala prepreka demokratskim promenama. Da želi da sačuva svoj privilegovan položaj u društvu po svaku cenu vojska je u prošlosti dokazivala više nego očigledno: u poslednjih pedesetak godina organizovana su četiri uspešna vojna udara. A i kada bi vlast predali političarima generali su za sebe zadržavali brojne privilegije. Tako ni vlada ni parlament nisu imali nikakav uticaj na visinu i raspodelu vojnog budžeta, ministar odbrane je više bio kurir između vlade i vojne komande, a vlada nije imala nikakav uticaj na postavljenja u vojnom vrhu. Od prošle nedelje to se promenilo, što je pozdravila i Evropska unija, jer je civilna kontrola nad oružanim snagama jedan od osnovnih zahteva u pregovorima o turskom približavanju Uniji. To što su sada na vlasti „radikalno islamistički civili“ će naravno zabrinuti mnoge na Zapadu, ali zar nisu oni sami to od Turske zahtevali?