Vešala Draže Levog

Valjda ste osetili, dragi moji, da je leto, neopozivo, prošlo. Uostalom, po starom srpskom kalendaru, po njegovoj osmokrakoj svastici, drugi avgust je „prvi zimski dan“, a tako vreme računaju i britanski druidi, naša bratska družina koja se okuplja, ej, tamo, kod Stoun Hendža. Ah, kako zna da boli kraj leta, teška je ta seta, bilo da si junoša sa severa ili drtina sa juga. Ako u tebi, bato, ima bar malo života, bar malo životne radosti, teško ti pada kraći dan, teško ti pada sunce sve bleđe i sve kosije, tim pre ako živiš u ovoj iskošenoj Srbiji koja se nakrivila kao udžerica sklona neizbežnom padu. Sedim ispred Vidovog hrama, blejim u Suvu planinu, blejim u svoju životnu putanju koja sledi sunce ka zapadu... Ali, uprkos svemu, lep je ovaj životić, pogotovo kada ti se telo na suvoplaninskom vazduhu podmlađuje, a duša svakoj travci, svakoj bubici raduje i kad se, konačno, naučiš da živiš. Ih, kada bi se živelo, bar, dvesta-trista godina, bila bi to prava milina, tim pre što bi moj život mogao da bude jedna uzbudljiva biblijska priča kojoj samo fali starozavetna dužina životnog veka... K. G Jung sedi na panju od bukve, a prošlo je, evo, pedeset godina od njegove zvanične smrti u Cirihu. Tako, bar, pišu lokalne novine iz Jungove tazbine, hoću reći, iz Šafhauzena. Čuj, moj guru mrtav, a ne može biti življi u mom Vidovu. Iznad glave mu leprša jato sitnih plavih leptirića, a on odložio srebrnastu patarensku lulu na koleno, i, ovako počinje traktat o telu: “Dobro je što još uvek gajiš kult tela i u zrelim godinama i što, shodno tome, podsećaš na vremešnog antičkog olimpijskog pobednika A, bajdvej, Platon je sve do svoje smrti u devedesetoj imao telo atlete, pa i taj Gete je na samrtnom odru imao negovano telo mladića sa izrazito jakim mišićima na udovima, samo zato je lako napisao „Fausta“. Najzad, i Tolstoj je, do pred kraj života, vežbao sa tegovima, inače, „Ana Karenjina“ ne bi bila onakva romančina...“ Kad, u taj čas, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Moj poslovni partner Gari mi javlja da su, u gluvo doba, dole u Belanovcu, Artemijeve kaluđerice uznemiravali neki dripci. Ah, jadnice, prvo su prognane sa Kosova, a sada nemaju mira ni ovde, u kakvoj-takvoj Srbiji. I, ajd, sa Garijem u Belanovac. Usput, svratimo na belopalanačku pijacu da kaluđericama odnesemo lubenice. Ali, u Belanovcu sve zaključano, zastori spušteni, a monahinje „pobegle za Niš“, tamo su, kao, sigurnije...Posle čujem da je belopalanačka policija brzo pohvatala te mamlaze a koji su, je l` da, „dobra deca“ samo su se malo napila „Navipove“ ružice pa su se pijana drala i „uredno deklamovala deset božijih zapovesti“. Ali, šta ćeš, takvi su novi pravoslavci! Oni bi, možda, i Bilju i Sašku uznemiravali, samo zato što pored boga Vida sede na panjevima sa svojim herbarijumima... Vratim se u Vidovo i rešim da zatvorim sve prilazne puteve, kao Euleks na Kosovu, tako da ne može ni Boki Kluni sa sve Tačijem da mi priđe, a kamoli Borko, mislim, Stefanović. Ako se Srbija, svakim danom, smanjuje, moraš jače da braniš, bajo, ono što ti je od dedovine ostalo. Pogotovo što ne navaljuju samo Šiptari sa juga, već i iguman Serafim iz komšiluka, iz divljanskog manastira. Počeo, bre, da truje Mokrance da pravim „pagansku sektu“ te se i pred zadrugom priča da, evo, u Mokri nije pala kiša otkako sam uspravio kip boga Vida!? I da me, pri tom, finansira neka nevladina organizacija, a možda i CIA!? Oštrim sekirom kočeve od gabrovine, a dvokilašica oštra kao žilet, neku bi protuvu, začas, obrijala. Kad, drn, drn, eto na motoru dolazi Draža Levi iz Mokre, uredno istetoviran i mudar kao zmija. Vidi da pobijam kočeve, pa kaže: “A što ti, bato, ovde ispred Vidova ne postaviš vešala?!“ Tu se sebnem: Što vešala, crni Dražo? „Samo ih ti postavi, a oni neka se misle! Da li ćeš, recimo, nekog za primer, da obesiš, i da l` ćeš ga besiš za vrat ili za nogu pa da se gica onaj što u Vidovu proba štetu da pravi! Gledao si, valjda, kaubojske filmove. Vešala na Divljem zapadu bila su veoma poučna, a i ranije, kod cara Dušana, vešala su se dobro pokazala. Sa vešala se, brale, pravi silna, pravna država...“ Tako je govorio Draža Levi, mudrac u bermudama i prugastoj majici bez rukava. A onda, drn, drn, ode kao što je i došao. Te večeri sam, sa sekirom, pored boga Vida legao, oka nisam sklopio i u zvezdano nebo zevao. I u svakom sazvežđu Dražina vešala sam video. Te počnem i da prebiram po glavi: imam li u Vidovu uže debelo da može da izdrži ljudsko telo? I za koje drvo uže da vežem? Za staru divlju krušku? Ili za hrast koji se ka bogu Vidu naherio? Ah, nebesa, neće valjda, posle osamsto godina, opet, zbog boga Vida, da padne krv?! U cik zore, moja Crna silazi sa Kumove slame i ovako me savetuje: “Mani se Dražinih vešala! Drži se kulta tela! Mada se za gajenje atletskog tela i na robiji ima dosta vremena, jer tamo možeš da radiš sklekove koliko te volja! A zgodno je mesto i za pisanje romana, seti se samo Dostojevskog...“