Visoka cena penala

Napuštajući „fudbalski hram“ u sredu uveče nakon eliminacije iz trećeg kola kvalifikacija za Ligu šampiona (Partizan - Genk 1:1) rezignirani navijači crno-belih su krivca za neuspeh (naravno) pronašli u neobjektivnom sudiji koji ih je „pokrao“, tj. UEFA koja „neće da dozvoli Partizanu da dve godine uzastopno igra u Ligi šampiona“. Desetak minuta kasnije, kada su se strasti malo stišale i razum (malo) došao do izražaja, mnogi su tvrdili: „Da su nam umesto Ilića, Vukića i Rnića igrali Jovetić, LJajić i Savić, ni pet penala im ne bi pomoglo“. To, nažalost, spada u kategoriju „šta bi bilo kad bi bilo“, da ne kažemo u naučnu fantastiku. Godinama već naši klubovi prodaju svoje (super)talentovane mladiće, a kupuju stare, nedovoljno proverene i, uglavnom, istrošene fudbalere. „Nažalost, to je surova realnost srpskog fudbala“, tvrdi Nikola Damjanac, jedan od najpoznatijih fudbalskih menadžera na ovim prostorima. Niz izuzetno talentovanih mladića je baš zahvaljujući njemu našlo devizno uhlebljenje, krenulo u svet čvrsto rešeni da tamo izgrade fudbalsko ime i, naravno, zarade mnogo para. Jedan od poslednjih takvih transfera je prelazak Matije Nastasića iz Partizana u Fiorentinu. „Kada se pojavi ponuda za takvog igrača, pitaju se njegov matični klub i roditelji. U konkretnom slučaju, u Partizanu su procenili da je bolje, to jest da im je taj novac sada preko potreban. Nisu želeli, ili nisu mogli da sačekaju još dve-tri godine. Matijini roditelji su takođe želeli da se on preseli već sada. Po mom mišljenju, bilo bi bolje da ti mladi fudbaleri igraju dve-tri godine ovde, da očvrsnu i kao fudbaleri i kao ličnosti, pa tek onda da krenu dalje. Međutim, stvarnost je drugačija. U Partizanu su očito procenili da je bolje da sada uzmu novac koji je ponuđen (nezvanično se spominje cifra od pet milion evra, prim. Ž. V.) nego da čekaju bolju ponudu. Kao prvo, verovatno im je sada bio potreban novac, a kao drugo nikada niste sigurni u kom će pravcu krenuti karijera mladih fudbalera. Mnogi uspeju, ali nažalost još veći broj je onih koji zastanu u razvoju i ne ostvare svoje i roditeljske snove“, objašnjava Damjanac. Da fudbal nije (samo) igra već (pre svega) posao, znaju i deca koja prvi put istrče na travnati tepih. Prve fudbalske korake prave ne samo zato što vole fudbal, već i zato što vole i da budu Mesi, Ronaldo, Vidić i da imaju slavu i bogatstvo. Kao u svakom biznisu, i u fudbalu treba proceniti pravi trenutak kada treba prodati robu, tj. fudbalera a kada ga treba sačuvati i izneti na tržište. Dva primera Partizana to najbolje ilustruju. Pre desetak godina Juventus je ponudio za, u to vreme mladog i talentovanog, Sašu Ilića, 20 miliona maraka. U Partizanu su bili „sigurni“ da će sledeće godine dobiti mnogo više i - posle dve-tri godine su (jedva) uspeli da ga prodaju za četiri-pet puta manje. S druge strane, iznos koji je tražio Miralem Sulejmani (njegovi roditelji i menadžer) Partizan nije hteo da ispoštuje, pa je on iskoristio „rupu u zakonu“ i kao stipendista otišao u holandski Hereven (2006. godine), a u julu 2008. godine potpisuje ugovor sa Ajaksom vredan 16,25 miliona evra, što je i danas najveći transfer ne samo u istoriji Ajaksa, već i holandskog fudbala. Od ovih cifara vrti se u glavi, ali nije sve baš tako ružičasto. Partizan je, recimo, prošle sezone samim plasmanom inkasirao oko sedam miliona evra, ali samo za plate i premije igrača, članove stručnog štaba, potrošeno je blizu devet miliona evra. Jeste Partizan ovog leta prodao Fejsu i Petrovića (navodno po tri miliona eva) i Savića (opet navodno za 10 miliona istih novčanica). Problem je međutim što taj novac ne stiže istog trenutka kada se ugovor potpiše, već na rate... Recimo, Partizan još uvek nije uspeo da naplati novac od Espanjola (Smiljanić) i Saragose (Obradović), a plate moraju da se isplaćuju, struja mora da se plaća, telefonski računi takođe... Crvena zvezda je u još nepovoljnijoj situaciji. Ne samo što u poslednje četiri sezone nisu imali ni šansu da igraju u Ligi šampiona (a objektivno u tom takmičenju se vrte najveće pare) već su i prethodna rukovodstva napravila nemali broj grešaka u investicijama. Za fudbalere koji su prodavani nije dobijana adekvatna cena, a kupovani su raznorazni Barkosi, Varkosi, za nemale pare. Taj dug treba otplatiti, a i stvarati novi tim, biti drugi u Srbiji, jednostavno nije ono čime se pristalice crveno-belih mogu i hoće zadovoljiti. U, možda, još nepovoljnijoj situaciji je novosadska Vojvodina. Prošle sezone je do četiri-pet kola pre kraja prvenstva bila u trci za naslov prvaka. Stigla je do finala Kupa Srbije i u onoj „čuvenoj“ utakmici ostala i bez tog trofeja. Kao „šlag na tortu“ došla je eliminacija u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Mnogi tvrde da su „lale“ namerno izbegli dalje takmičenje, jer je ono ekonomski neisplativo. „To su gluposti i zaista mi nisu jasni ljudi koji plasiraju takve priče. Naš primarni cilj ove sezone bila je baš Evropa. Hteli smo tu da se dokažemo. Ovaj neuspeh je veliki gubitak, pre svega za nas, zatim za grad, pa pokrajinu i na kraju za celu Srbiju, ili obrnutim redosledom, svejedno, svi smo na gubitku“, tvrdi sportski direktor Vojvodine Miodrag Pantelić. Vojvodina, kao i Partizan i Crvena zvezda, takođe preživljava, pre svega, zahvaljujući prodaji mladih fudbalera, ali Novosađani imaju još jedan problem - ne žele da prodaju svoje fudbalere Beograđanima (upravo je Pantelić poslednje „zvučno pojačanje“ koje je iz Vojvodine došlo u jedan beogradski klub, tj. u Crvenu zvezdu). „Kao prvo, ne želimo da pojačavamo direktne rivale. Dosta nam je trećeg mesta. Hoćemo i mi pehare i trofeje. Mada, da se Partizan ili Zvezda pojave sa adekvatnom ponudom, možda bismo i razmislili. Ovako njihove ponude da kupe Kataija, Medojevića, Mojsova, ranije Aleksića i Tadića i da ih otplaćuju na neke dugoročne rate - neka hvala. Nažalost, moramo da prodajemo „našu decu“ i da kupujemo to što kupujemo jer samo tako možemo da preživimo. Grad nam je pomogao oko reflektora (ovog vikenda u prvom kolu domaćeg prvenstva će obasjati Novi Sad) i to je to. Nikakvu drugu pomoć nemamo ni od grada ni od pokrajine, niti od države. Da nema predsednika Butorovića i još nekolicine prijatelja kluba, ne znam kako bismo preživeli“, priča Pantelić. U još goroj situaciji je Smederevo. Tako bar tvrdi Goran Bogdanović, sportski direktor ovog stabilnog prvoligaša: „Nažalost, mi u Smederevu nemamo trenutno ni šta da prodamo, a prodaja igrača je i nama glavni izvor prihoda. Ne samo u Smederevu nego u svim klubovima u Srbiji situacija je takva. Prodaju se mladi dečaci, a kupuju se polovni fudbaleri iz inostranstva. Ne, nemam ja ništa protiv stranaca. Naprotiv, fudbaleri, kao Kleo na primer, uvek su dobrodošli i oni će sigurno unaprediti kvalitet srpskog fudbala. Nažalost, malo je takvih, mnogo više neproverenih i nedovoljno kvalitetnih igrača. To ide u cenu koju svi, ne samo mi u fudbalu, moramo da platimo za silne greške koje su u prošlosti napravljene, a uočeni propusti se sporo, ne samo našom krivicom, otklanjaju“, tvrdi Bogdanović. Čak i najveći optimisti ne veruju da će fudbalski klubovi u Srbiji u skorije vreme uspeti da se vrate „normalnoj ekonomiji“, da će svoj proizvod prodavati kada i po kojoj ceni žele, a isto tako moći na inostranom tržištu da kupuju „robu“ koja će biti adekvatnog kvaliteta.