Na sporednom koloseku

Mirjana Radošević U državi u kojoj predsednik vozi kombajn, usisava po kućama, logično je da ministar kulture sa kosom u ruci, na revijalnoj kosidbi žita u selu Đurđin, kaže kako je to njegov doprinos očuvanju nematerijalne baštine Srbije. Predrag Marković je, pre ovog ministrovanja, upamćen kako vileniše u sitne sate skupštinskim prostorijama ganjajući nečastivog. Inače, prvi je ministar kulture Srbije bez fakultetske diplome, „državnik“, kako je sam napisao u rubrici „zanimanje“ u svom CV-u. Tokom leta, u Srbiji je obilazio arheološke lokalitete, otvarao festivale i smotre kao što su Dani azanjske pogače, ili izložba fotografije povodom 20 godina nezavisnosti Ukrajine... Tu nedavno je glumica i dekan Akademije umetnosti Mirjana Karanović izjavila da „ministri dolaze kao da ih je neko slučajno dovukao, da bi kasnije u svakoj čistki bili prvi na udaru“. Šta su za sobom ostavili srpski ministri kulture, oni od Drugog svetskog rata, od Mitre Mitrović-Đilas, naovamo? Jedan od stradalnika u partijskoj čistki je i pretposlednji ministar kulture, Nebojša Bradić. Zamoljen da za NIN kaže nešto o svojim uspesima i neuspesima, rekao je da je ta priča za njega završena: „Na tu temu se ni na koji način ne bih vraćao, sada se bavim drugim stvarima“, bio je jezgrovit. Reditelj Bradić sada radi novu predstavu. A nije malo uradio kao ministar. Posle silnih putovanja, do Kine čak, i kontakata sa ministrima kulture u Evropi, doneo je Zakon o kulturi, doveo do kraja konkurs za Narodni muzej, otvorio zdanje Kinoteke, sve pripremio za naš nastup na Lajpciškom sajmu, podržao plasman Dušana Kovačevića na scenama Istanbula, pa Kusturičinu ideju o izgradnji Kamengrada u Višegradu, u čast Andrića i u svrhu filma i turizma... Ali, krenimo redom, iz početka. Uz pomoć luksuzno opremljene knjige „Vlade Srbije (1805-2005)“ (izdanje Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva) koju je sačinila grupa od sedamnaest autora, na čelu sa odgovornim urednikom Nebojšom Jovanovićem (sa nedopustivim propustima iz perioda savremene istorije, gde nema mnogih ministara koji su bili u vladama), arhivske dokumentacije i, naravno, živih svedočenja bivših ministara, napravili smo presek učinka ljudi koji su vodili kulturu Srbije u proteklih šest i po decenija. I uz sve uvažavanje, srpska kultura se nije mogla podičiti ministrima nalik francuskom Andre Malrou (1901-1976) ili grčkoj ministarki Melini Merkuri (1920-1994)! Prodornoj Grkinji je nekako najbliža bila Mira Trailović (1924-1989), liderske energije, građanka sveta koju je umetnički svet poznavao i priznavao, mada nikad nije bila ministarka. Posle rata, 9. aprila 1945. formirana je prva Vlada NR Srbije, a prvo ime koje se vezuje za kulturu je Mitra Mitrović- -Đilas. Bila je prva žena ministar u srpskoj vladi, poverenik za prosvetu, od 1944, pa u vladi Blagoja Neškovića (1948-1951), i u vladi Petra Stambolića od 1951-53. U njeno vreme osnovana je Akademija za pozorišnu umetnost u Beogradu. Mitra Mitrović dočekala je duboku starost (1912 – 2001). Završila je Filozofski fakultet, bila aktivni član SKOJ-a, jedan od najaktivnijih studenata komunista Beogradskog univerziteta. Hapšena, robijala na Banjici, bila član AVNOJ-a, i drugih visokih foruma, član redakcije lista Borba, savezni poslanik, pisac i publicista, prva supruga Milovana Đilasa. Koliko je hrabra bila Mitra kazuje i njena podrška grupi mladih novinara kada se u jeku burnih i tmurnih 50-ih godina, zategnutih odnosa između SSSR-a i naše zemlje, uz njenu garanciju na neprikosnovenom Politbirou CK, 7. januara 1951. godine, na pravoslavni Božić, pojavio obnovljeni NIN. Nekad su je kritikovali što podržava svoje pulene u NIN-u, bilo je namera da se list zabrani, ali do toga ipak nije došlo. Mitra je bila „velika mama“ mladih intelektualaca, sa nepogrešivim osećanjem za vreme koje dolazi, kako je pisao Miloš Mišović povodom njene smrti. Od 1959. do 1963. ustanovljen je Savet za kulturu, čiji je predsednik bila Stanka Veselinov. Tada je već bio osnovan Atelje 212 (1956), održan prvi međunarodni sajam knjiga, emitovan eksperimentalni TV program. Ova sposobna žena je bila naterana da podnese ostavku zbog ljubavne afere koju je imala sa tada mladim pesnikom Matijom Bećkovićem. Godine 1963. na mesto ministra kulture dolazi, u njenoj istoriji najmlađi ministar, 31-godišnji Milan Vukos. Za njega je književnik Raša Popov nedavno napisao, u Politici, da Vukos, koji je bio i najduže generalni direktor Radio-televizije Beograd, 13 godina u tri mandata (od 1972. do 1985) „spada među najprosvećenije Srbe“ i da je bio „najbolji ministar kulture“. Student generacije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek Jugoslovenska književnost, postao je ministar u vreme Slobodana Penezića Krcuna koji je posle godinu dana poginuo u saobraćajnoj nesreći kod Stepojevca. Po odlasku Vukosa sa mesta ministra, spaja se ministarstvo kulture i prosvete čiji je ministar Žika Berisavljević. Vukos je ostavio neizbrisive zadužbine. NJegovom zaslugom imamo Bitef, po ideji Mire Trailović. Fest je nastao tako što je Vukos gledao reviju filmova u Kulturnom centru po izboru Milutina Čolića. Pozvao ga je i rekao mu da želi da za iduću godinu napravi međunarodni filmski festival. Tako je Beograd dobio Fest. BEMUS je bio ideja Žike Zdravkovića, direktora Filharmonije, a Radost Evrope Donke Špiček. Vukos se znalački dovijao kako da iz budžeta izvuče više para za Muzej savremene umetnosti, ali i Istorijski muzej Srbije. Dok je bio predsednik Filmskog fonda, jednog dana došli su filmadžije žaleći se kako im se država u sve meša, cenzuriše, kako nemaju slobodu: „Ja im kažem da će svi dobiti pare, ali da snime kratke filmove, ne trebaju mi ni scenariji na uvid. Bili su to Žika Pavlović, Marko Babac i ne sećam se trećeg“, priča 79-godišnji Vukos. Napravili su tri filma i spojili ih u jedan, dugometražni Kapi vode ratnici. U Puli je osvojio Zlatnu arenu! Vukos kaže da para nikad nije bilo dovoljno, ali je ulagao u stanove umetnika i slikarske ateljee. Pokrenuo je kroz zakon da se izgradi Narodna biblioteka Srbije. U svemu mu je, kaže, mnogo pomagao, nedavno preminuli, Muharem Pervić: „Najteže je bilo za vreme Marka Nikezića i Latinke Perović, takozvanih liberala. Oni su nastojali da stvore liberalizam u društvu, i imali su veliki broj protivnika. Ali, da bi se prikazali kako nisu liberali u društvu, bili su oštri prema kulturi. Znali su da je kultura najviše na uvidu javnosti i političara. Crni talas na filmu je procvetao u moje vreme, ja sam omogućio snimanje filmova i Žiki Pavloviću, Makavejevu, Saši Petroviću. Tada se pojavio oštar uvodnik protiv mene u Komunistu, zbog moje podrške crnom talasu.“ U svoju uspešnu karijeru punu zadužbina kulture i duha, Vukos je upisao i ambasadorsko mesto u Karakasu, u Venecueli, od 1986. do 1990. Danas priprema knjigu pod naslovom USPO(N)MENE. Na pitanje ko je za njega najbolji ministar kulture, kaže: „Nada Popović Perišić, ali je bila u nezgodno vreme.“ Predsednik republičkog Izvršnog veća Ivan Stambolić za ministra kulture postavio je Vladimira Jovičića koji tu ostaje do 12. maja 1977. godine, a posle njega Božidar Manić je novi republički sekretar za kulturu, koji na toj funkciji ostaje još jedan mandat i u vladi Branislava Ikonića (82-86) To je vreme zabrane predstave Golubnjača i podele javnosti oko romana Vuka Draškovića Nož. Pojava Bijele knjige u Zagrebu u kojoj su žigosani srpski intelektualci; GK Beograda sprečava objavljivanje sabranih dela Slobodana Jovanovića. Osnovan je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, održana je Osma sednica CK SK Srbije, čula se rečenica Niko ne sme da vas bije... Ministar kulture, publicista i književnik Branislav Milošević, zbog podrške Gojku Đogu, mora da ode sa te funkcije, na insistiranje Dušana Mitevića. Na njegovo mesto dolazi profesor Milan Ranković, a posle njega Radomir - Baja Šaranović. Veliki gospodin, koga nažalost više nema, kao što nema ni ministra Miodraga Đukića iz vremena vlade Radomana Božovića (1991-1993). Ministar je bio i Đoko Stojčić, književnik, u vreme Nikole Šainovića. Sledi velika pojava ministarke Nade Popović-Perišić. Lepše je sa kulturom, nema ko ne pamti plakate sa čuvenim Lepencem. U dve vlade Mirka Marjanovića, od 1994. do 20. oktobra 1998... Kada je postavljen za ministra 1998. godine, Željko Simić je imao 40 godina. U jednom trenutku, bio je ministar kulture i upravnik Nacionalnog teatra! Iako se posle burnog političkog života okrenuo pisanju knjiga i profesuri (prodekan je na Fakultetu za menadžment i profesor Akademije za diplomatiju i Univerziteta Mediteran u Podgorici) Simićeva kontroverzna ličnost i delovanje i dalje izazivaju reagovanja. On o svom ministrovanju za NIN kaže: „Suprotno ocenama samozvane presuditeljke duhovnih zbivanja, koja se u međuvremenu izmetnula i u mog ličnog biografa (M. Šešić-Dragićević), predratna, ratna i poratna godina u srpskoj kulturi, u kojima sam ministrovao, iz današnjeg ugla se čine kao njeno Periklovo doba! U prethodnim godinama već su objavljena dela dotada zabranjenih pisaca (Slobodan Jovanović, Đilas, Dragiša Vasić, Dragoljub Jovanović..), a ideološko prisustvo ideološkog činioca - dobrim delom blagodareći i liberalnoj politici Nade Popović-Perišić - u tim trima godinama nije se mogao ni naslutiti! Kao ministar kulture imao sam jedan jedini cilj: da barem na duhovnom planu ublažim raskolničke mržnje, napetosti i iracionalne netrpeljivosti - najteže endemske bolesti naših naravi i naše kulture. Da li je moj naum doživeo debakl? Naravno da jeste! Da li se zbog toga kajem? Naravno - nipošto! U tim trima godinama niko od stvaralaca nije osetio ni senku represije ili ideološke diskriminacije - bilo je obrnuto! To mi je dovoljno za miran san, utoliko pre što je današnje stanje takvo da kultura pre podseća na minsko polje, nego na slobodnu avanturu duha... Bezočno se favorizuje partijska pripadnost, zbog čega su najumniji ljudi skrajnuti, a mediokriteti vladaju i haraju čak i kad ne rade ništa - od muzeja, pa nadalje!“ Posle Željka Simića, nepunih godinu dana je ministar književnik Milan Komnenić, u prelaznoj vladi Milomira Minića (2000-2001). Nezaboravni orator sa Terazijske česme, jedan od naših najboljih glumaca Branislav Lečić, ministrovao je u vladi Zorana Đinđića i Zorana Živkovića. Kaže da je ponosan što je uspostavio Ministarstvo kulture takvo kakvo je danas, našao zgradu u Vlajkovićevoj, doveo mlade kadrove, uveo novu tehnologiju i kompjutere, što je sa Ivanom Tasovcem oživeo Filharmoniju, od zgrade i instrumentalne opreme. „Filharmonija je moje delo“, kaže s ponosom i nabraja silne akcije popravki muzeja, zgrada, zapravo modernizovao je sve što se pod tim podrazumeva. Od 2004. u Vladi Vojislava Koštunice ministar kulture je Dragan Kojadinović. Iako je često bio na tapetu javnosti, iako je bilo neshvatljivo kada je ispred svog kabineta postavio voštanu figuru Draže Mihailovića Čiče, sa neskrivenim zadovoljstvom kaže da je obezbedio budžet za 50 filmova (?!) što se nikad nije dogodilo, da je uspeo da se šest crkava i manastira stavi na listu Uneska. Želeo je, kaže, da na Ušću svaka zemlja ima svoje paviljone kulture i da Beograd postane regionalni centar Luvra. Uspeo je da ga primi direktor Luvra u Parizu i da umesto predviđenih 20 minuta provede s njim u razgovoru dva sata. O tome može da svedoči tadašnji ambasador Predrag Simić. Kako se ispostavilo da je direktor Luvra pasionirani vizantolog, oduševio se idejom, ali nažalost, ostalo je na ideji. Ponosan je i što je bez dinara dobio izložbu kineske bronze, koja je u međuprostoru gostovanja po svetu, tih petnaest dana postavljena u Beogradu. Najzad, u vreme Kojadinovića, donet je Zakon o nacionalnim penzijama! To je, čini se, najznačajnija tekovina našim, bednim penzijama poniženim umetnicima. Glumac Vojislav Brajović, uz svesrdnu pomoć Novice Antića, prevodioca i dramaturga, izdejstvovao je da Zakon o kulturi prođe kroz uspešnu javnu raspravu, sve do Vlade. Posle Brajovića Bradić, sada Marković, ko je sledeći, znaće se, na proleće. Dr NADA POPOVIĆ – PERIŠIĆ: Kampanja za DŽ Bilo je to istorijski strašno vreme, kada je plavokosa ministarka dr Nada Popović Perišić, ofanzivno krenula u uvećanje budžeta za kulturu od gotovo 30 odsto. Uspelo joj je ono što nikome nije, da izdvajanje za kulturu iz osnovnog budžeta bude skoro nezamislivih 2,7 odsto!!! Ako se uporedi da je Željko Simić raspolagao sa 1,4 odsto, a da je danas ispod jedan odsto, onda je rezultat Perišićeve fatamorgana za sve potonje ministre. I ne samo da je imala pare, uspela je i da obezbedi realizaciju tog budžeta, priča za NIN bivša ministarka, sada dekan i vlasnik Fakulteta za medije i komunikacije: „Ponosna sam što sam uprkos sankcijama razvila najživlju međunarodnu saradnju, pa sam čak bila gost ministra kulture Francuske, gospodina Tubona. Na Kanskom festivalu imali smo svoj štand, učestvovali smo na međunarodnim skupovima kao što je bio u Solunu Žene između dva mora, sa našim najeminentijim umetnicama. Prvi put sam uvela namensko finansiranje filmova iz fonda Ministarstva kulture, pa su u to vreme snimljeni Andergraund, Bure baruta, Rane, Lepa sela lepo gore...“ U njeno vreme napravljena je Vukova zadužbina, i donet Zakon o Srpskoj književnoj zadruzi. Radila je na svim planovima kulture. Uz ove nesumnjive rezultate, gospođa Perišić je nekako ostala u pamćenju ponajviše po nezapamćenoj kulturnoj kampanji Lepše je s kulturom. Na sve strane plakati sa čuvenim Lepencem, ali i brojni spotovi. Zamereno joj je da je potrošila mnogo para. A, zapravo, tvrdi da je ta kampanja nije koštala ni –dinara! I tu svoju alhemiju objašnjava tako što je agencija u nastajanju, nedavno preminulog Dragana Sakana, Sači&Sači, radila za džabe, jer su shvatili da plasirajući kulturnu kampanju imaju i sami koristi - reklamiraju i sebe u besplatnoj minutaži na televiziji! Nada Popović Perišić je 1999. otišla u Pariz, za ambasadora u Unesku. gde je ostala do 2001.