Uspon i jad potkontinenta

Potpuno šokirani ispijamo Kingfisher, odlično indijsko pivo, u trpezariji vegetarijanskog hotela u kom smo se smestili u starom delu Delhija. Sve ono što smo do sada videli na putu, u poređenju sa Delhijem je – sanatorijum u Švajcarskoj. Od trideset i sedam stepeni u deset sati uveče, koji su nas sačekali na aerodromu (posle se ispostavilo da mi je ta vrućina najmanje šokantna, kao i ona dnevna, od četrdeset i pet – u Kambodži je, zbog vlage, bilo gore), preko gužve na putu do grada i zagađenja koje je toliko da posle nekoliko minuta oči počnu da peku, kao zimi u nekom beogradskom kafiću, preko smrada, do prašinčine koja puni nos i usta tako da stalno osećam zrnca pod zubima. Usput, zeleno-žuti tuk-tukovi, crno-žuti taksiji za koje mislim da su oldtajmeri, a nisu, samo imaju liniju pedesetih, kamioni živopisno ukrašenih kabina, ponajviše ljubičastim, plavim i, naravno, žutim šarama, trubljenje… Saobraćaj spram kog je onaj u Vijetnamu uređen i izrazito restriktivan. Posle, na autoputu, voze u kontrasmeru, nema nikakve veze koja je brza, a koja je spora traka, i uopšte čini nam se da smo shvatili kako glasi njihov zakon o saobraćaju – „ko neće da pogine, sklanja se“ (novine pišu da dnevno u saobraćajnim nesrećama gine hiljadu osamdeset osam ljudi); a oni na tom autoputu, na mestima gde po par kilometara sa svake strane nema naselja, i gde svako ide kako i čime hoće (od pešačenja, preko bicikla, kamiljih zaprega, traktora, raznih automobila, kamiona i autobusa do slonova), potpuno nigde – udare pešački prelaz. Smatrao bih to najvećom besmislicom za koju znam, da vozila nemaju masovno napisano pozadi – „honk please“, kao da svi ionako ne trube, i, još sumanutije, „keep distance“, iako se bukvalno svako stalno naslanja na svakog, a to čine kad stoje samo za nijansu češće nego u vožnji. A da put sa aerodroma nije ništa shvatili smo kad smo stigli do dela grada u kom smo izabrali da boravimo. Hiljade i hiljade ljudi, spavaju po ulicama, na trotoaru, kolovozu, na onim bankinama što odvajaju dva smera.Na nekim raskrsnicama desetine poljskih kreveta, sve jedan do drugog, onaj u sredini mora da gazi preko nekoliko njih da stigne na svoje mesto. Okolo smrad, prljavština, otvorena kanalizacija, životinje – u gradu smo videli slona, ona goveda sa grbom, nekoliko magaraca, konja, ovaca, koza i gomilu kerova, koji se kroz sve te ljude šetaju u potrazi za hranom, i naravno pogane na sve strane. Te hiljade ljudi na ulicama nisu beskućnici u zapadnom smislu reči – njima je ulica kuća, oni su deo društvene strukture, rade nešto, nose nekakve bale koječega, trguju, fizikališu, voze rikše, i jednostavno – na ulicama žive. Kako žive, shvatio sam kad sam jednom vozaču rikše ponudio neki slatkiš koji sam, alav sve da probam, kupio na ulici i koji mi je bio odvratan. Progutao ga je tako halapljivo da sam shvatio da mu je to prva hrana u nekoliko dana, a verovatno prva poslastica od ko zna koje proslave nečega. U Delhiju (nikako da se naviknem da ga zovem Deli, kao što sada kažu i što bi trebalo da bude korektno), inače, mnogo je manje krava nego nego što smo videli kasnije, u Agri i DŽaipuru, gradovima u kojima usred centra viđamo i sve druge životinje koje se mogu zamisliti - svinje, upregnute kamile, magarce, konje, kojekakva goveda, kako potpuno skladno žive sa ljudima. Kada smo kasnije, posle Delhija, skrenuli sa autoputa (bio je blokiran, opet neke demonstracije), krda kamila, antilopa i srndaća, čega li, čopori i čopori raznih majmuna, jata paunova… Kum konstatuje da im zoološki vrt nije potreban, a da su i tigrovi, jedino što nismo videli, kojih stotinak metara od puta. U hotelu u tom starom Delhiju do kog se stiže kojekakvim sokacima, preskačući te usnule bednike, kerove i koze, soba čista, ali u lavabou kuglice naftalina – da ne prođe ko zna kakva gamad. I, uopšte, svi ljubazni, fini, ali opet sve kao malo čudno – em vegetarijanski hotel, em nema sobarica, sve muškarci (kasnije shvatam da se radi o društvenom položaju žena, nema ih ni u kafanama), em neke rešetke na podu u hodniku, pa se vidi hodnik sprat ispod, gde se dva debela, matora, oznojena, pijana indijska homoseksualca žvalave, a posle bi jedan, napadno nakarminisan, a brkat, rutav, da se upoznamo. Nije mi bilo do novih prijateljstava. Na kraju, baš dok ovo pišem, zove Rasa sa terase, gde puši – a na ogradi majmun, drugi majmuni tamo skaču sa krova na krov. Od hotelskih čuda – u sledećem, u Agri, iza ponoći nestala struja, probudila me vrućina. Ujutro vozač kaže da je zaspao tip koji brine o agregatu. Nije valjda da ga baš okreće? **** Prvog jutra u Indiji sve deluje manje neprijateljski – dan je, odmorili smo se i navikli. Ipak, ostaje razmišljanje o tome koliko vredi ljudski život u toj i takvoj bedi - mada u hotelu kažu da za dvojicu tako velikih ljudi (i tamo štrčimo, mada manje nego u jugoistočnoj Aziji) nema nikakvih problema i niko se ne bi usudio da nas napadne. Tokom dana i ovde smo naleteli na demonstracije – opozicija protestuje zbog poskupljenja hrane, u zemlji u kojoj trista šezdeset miliona ljudi živi ispod granice siromaštva. A ja se čudim za tih desetak hiljada koje sam video da spavaju po ulicama. Na demonstracijama, ali i inače, panduri sa močugama deluju stvarno upozoravajuće. Gde god se ulazi, stalne bezbednosne provere, na sve strane mitraljeska gnezda, čuvari sa dvocevkama, video sam jednog sa nekim oružjem što liči na minobacač, ali ne verujem da je to. Pre nekoliko dana negde dole je eksplodirala bomba, a to su stvari redovne po raznim indijskim državama. Pregledaju nas, ali prilično ofrlje – da smo teroristi, lako bismo već proneli eksploziv. Isto veče na televiziji, u danu kada opozicija demonstrira zbog poskupljenja hrane – podaci o ekonomskom rastu, uprkos svetskoj krizi. Poznat propagandni model, s tim što je ovde ta priča o rastu verovatno tačna, a ne kao kod nas u ona vremena. Svejedno, slažem se, ali me pomalo i vređa što prodavac tepiha, sa kojim se Rasa cenkao tek onako, što voli, kada mu kažem da sam novinar, govori o medijima i novinarstvu kao važnoj, ali korumpiranoj i potplaćenoj profesiji. A ekonomski razvoj jasno je vidljiv – na sve strane se nešto gradi, popravlja, zida, ceo Delhi je raskopan jer ubrzano grade drugu liniju metroa, uoči Komonvelt igara na jesen. Zahvaljujući tome, grad je još prljaviji nego što je inače, tako raskopan. Glavni trg, prečnika nekoliko stotina metara, okružen kolonijalnim zgradama sa kolonadama, s početka prošlog veka, takođe je potpuno razrovan, a fasade se rekonstruišu. Izgledaće sjajno, ali sada je užas. O prljavštini podatak iz novina – polovina stanovnika Delhija, dakle oko sedam i po miliona ljudi, žive u delovima grada bez sistema uklanjanja đubreta. Praktično, na deponiji. Trude se da se prljavštini odupru koliko mogu – u metrou je kazna za pljuvanje dvesta rupija, što je sasvim solidna cifra za ove pojmove. Na sve to naletela je peščana oluja, koja je donela dodatnu prašinu, pa su mi se oči malo upalile. Jesu zemlja bede i siromaštva, ali i zemlja ekonomskog rasta – neće im mnogo trebati da sve ovo izgleda daleko, daleko urednije, čistije i bolje, da bude razvijenije, mislimo mi, pod uslovom, naravno, da se ne nastavi takav priraštaj stanovništva kakav imaju, a koji je uzrok tolike bede. Gledajući te kontraste, tu mizeriju i nesreću po ulicama, trudim se da ne zaboravim da oni imaju svemirski program i nuklearnu bombu, da su softverski među najjačim nacijama sveta i da su, u svetskim razmerama, jedna od vodećih ekonomskih i političkih sila, koja preti da za koju deceniju, sa Rusijom, Kinom i Brazilom, pretekne sadašnjih sedam najrazvijenijih. **** Ulice prepune ljudi, vozila, kupaca, radnji, prodavaca, džeparoša i prevaranata. Na jednu prevaru sam naseo – po drugi put pokušavam da posetim čuvenu džamiju, a sve kao ne može, baš je molitva kad bih ja da uđem. Isprečio se neki jurodivi pred mene, sa nekom motkom, i ne da. Zove neki drugi, kaže da dođem, daje mi pregaču da se ogrnem (ne može u bermudama) i uvodi me unutra. Baš me briga što mi preprodaje iscepanu kartu i ide za mnom, kao nešto objašnjava. Računam, važno je da sam ušao, stvarno je impresivno, a daću mu neki bakšiš. Hoćeš, vraga! Traži pet dolara, što je kao u Beogradu kad bi ti neko za takvu stvar tražio, na primer, dve hiljade dinara. Kaže, on je profi vodič. Naravno da ne dam, shvatam da je i onaj što me je sprečio deo dogovora, a oni postaju agresivni – dao sam rupije vredne malo više od evra, što nije trebalo. Rasa ima suprotno iskustvo – zapeo da popije pivo i puši u nekoj bašti, pit’o nekog momka ’di ima tak’a bašta, ovaj ga vodio pola grada, dok Rasi nisu u turističkom birou rekli da je u Indiji piće na otvorenom – zabranjeno. Posle shvatimo da ga je teško naći i u prodaji – samo specijalne radnje, sa posebnom dozvolom, prodaju alkohol isključivo punoletnima, koji odmah moraju da ga spakuju u kese, jer ga je zabranjeno i nositi da se vidi. Klinac nije tražio ništa, kaže ako ja budem dobar prema tebi, biće neko dobar prema meni – kum mu kupio rečnik na poklon. I gužva, gužva, gužva i gužva. Uveče bili na večeri – ukusnoj, ovčetina, piletina i teletina u aromatičnom pacu, pa na roštilju, ali higijena ko na podu železničke stanice, a restoran proglašen za jedan od najboljih u Aziji, drži ga peta generacija iste muslimanske porodice. Nema ni piva, luk služe sa limunom, što ide sjajno. Hleb, nan, mese trojica tako što sede na podu u nekakvoj prostorijici, okruženi brašnom i drugim sastojcima, tu je i peć, očepe oni to, iako ga ipak mešaju rukama. Ukusnije testo nisam jeo nikad. Kasnije, kum u mesari kupovao neku kozetinu: čovek je nogama pridržavao komad koji je sekao satarom. Ispred tog čuvenog restorana – čak sam i u nekim reportažama kod nas čitao posle o Karimu, kako se zove, a naletao sam na njega po tamošnjim novinama i vodičima – čuče desetine ljudi, u polumraku. Koliko shvatam, čekaju da im neko plati neki bedni obrok, koji se tu kuva u nekakvoj ogromnoj vangli, ili da im da nepojedeni komad nana. Restoran je u jednoj od ulica u kojima su već pre deset počeli da ležu, a sat ranije bilo je u njoj sveta kao u osrednje napunjenoj troli, u kakvu sam još i kao student izbegavao da uđem i čekao sledeću. **** Posetili atrakcije, uključiv Crvenu tvrđavu (zanimljivo, ništa posebno, Kalemegdan ne zaostaje što se zidina tiče, razlika je u palatama koje su unutra, ali daleko atraktivnijih smo viđali i viđaćemo kasnije) i pijacu začina (mnogo manje uzbudljiva i egzotična od istanbulske, ali začini jači, pa svi na sve strane kijaju i kašlju), iznenadio vladin kompleks, ogroman, upečatljiv, palata stotine metara dugačka, sa dva krila od po nekoliko zgrada, kupolama, stubovima, i centralnim delom, za predsednika države, gradili Britanci, pa se i vozač slaže da kolonizacija uopšte i nije bila tako loša u svemu. Upečatljiv detalj – desetine i desetine tih njihovih automobila, što izgledaju kao oldtajmeri, a novi su, parkiranih ispred vlade - podrška domaćoj industriji. Gledajući tu impozantnu palatu priznajem sebi da je pitanje kolonizacije složenije nego što sam mislio. Koliko god bile odvratne slike mučenja iz muzeja u Laosu, uostalom i sve ono što o kolonizaciji znamo, koliko god se zgražali nad činjenicama da su „naši“ (pa makar to bili i Englezi, ipak smo Evropljani) prelazili desetine hiljada kilometara i koristili bogatstva koja im ni na koji način ne pripadaju (da ne pominjem i sada Amerikance i njihove ratove, dvoličnost politike Vašingtona, kada smo nas dvojica usput već toliko o tome pričali), ovde shvatam da postoji i druga strana, a to je - što ne uzeti, kad sami ne umeju da koriste, a zauzvrat predati im vrednosti zapadne civilizacije. Pa i tu palatu, ali i železnicu, školski i zdravstveni sistem, sve to što ide. Tačnije, mislim da je i taj stav okej zastupati, pod uslovom da se veruje u te zapadne vrednosti – ja sve manje mislim da su demokratija, tržište, potrošnja, tehnologija i sve to po bilo čemu superiorni u odnosu na bilo šta drugo, da to nije „nesavršen, ali ipak najbolji sistem“. Uostalom, ima to neko ostrvo na koje je, onomad, Slaven hteo da idemo da snimamo reportažu gde je Unesko utvrdio da žive najsrećniji ljudi na svetu, po sopstvenom iskazu. A daleko su od zapadne civilizacije. Nacionalni muzej je bogat, ali jako loše sređen, bez svetla, klime, pretrpan i neorganizovan, sa zbirkom minijatura koja me oduševljava, iako je čuven po skulpturama. Minijature plene ne toliko minucioznom tehnikom, na koju su toliko ponosni (kasnije nam, u Agri, u jednoj radionici daju lupu da vidimo dlake na brkovima likova koji su tek nekoliko santimetara veliki – meni bilo zabavno, kum se, rekao bih, iznervirao što zanatsku veštinu valjaju kao umetnost), koliko zaista fascinantnom likovnošću. I, da ne bude zabune – skulpture su fenomenalne, neke i od pre Hrista, baš onakve kakve bih očekivao, sa tim čudesnim, zavodljivim i strašnim bogovima i stvorenjima, karakternim izrazima, dinamičnim pozicijama koje izgledaju zaista kao da će ta Kala da nastavi taj neki ples sa svim tim svojim rukama i nogama – samo sam ih očekivao, a za minijature nisam znao da su tako uzbudljive. Kupio sam za male pare neke slatke akvarele u muzejskoj prodavnici, rad studenata likovne akademije, posle su se u Beogradu baš obradovali oni kojima sam ih bio namenio. Lotosov hram, zgrada s kraja osamdesetih, liči na sidnejsku operu, hram je bahai religije, osnovane pre vek i po, koja hoće da objedini sve svetske monoteističke religije. Upečatljivo - simbolički, arhitektonski i građevinski. Imaju podjednako atraktivnih zgrada u još nekoliko zemalja, ali sve to zajedno deluje nekako kič, neoriginalno, lažno, neautentično. Ko da je američka, a ne svetska religija, koju je osnovao neki valjda Pakistanac, što je smatrao da je prorok, kao Muhamed, Hrist, Zaratustra i ostali, pa ga i držali zatvorenog. Religija, dakle, ima sve – i legendu, i sveta mesta, i svete knjige, i svete misli, i svoje svece, mučenika pa je smešno kad se shvati kako je u suštini, iza svega toga samo jedan poslovno-ideološki model. Sutradan, na putu za Agru, gledamo hram nekog sličnog proroka, u kom, naivni, pokušavaju da me ubede da postanem vegetarijanac! Hram velelepan, ogroman, mermer na sve strane – pomalo smeta što u tolikoj bedi pare odlaze za religiju, ali, s druge strane, zahvaljujući tome ostali su toliki spomenici, a sigurno velikim delom vera pomaže ovim ljudima da se pomire sa sopstvenom mukom, ma kako to bilo lažno. A sve to nije ništa za Akšardan, u Delhiju. Religiozno-kulturno-obrazovni kompleks, otvoren 2005, malo manji od beogradskog sajma, sa centralnim hramom koji ima dvadeset hiljada statua, silnim kapijama, pasažima, stazama, baštama, jezerima, koječim, i religiozni šou o toj sekti. Prvo se prođe serija inscenacija, gde mehaničke lutke, automati, u prirodnoj veličini, među maketama sela, hrama, šume, šta je već na redu, predstavljaju scene iz života nekog svamija rođenog u osamnaestom veku, osnivača te sekte. Pomalo jezivo - liče na oživele statue. Podsetilo me na mormone u Solt Lejk Sitiju, sa istina nepomičnim, ali podjednako pitoresknim predstavama njihove religije. Pa onda film o istom svamiju, i na kraju, kao u Diznilendu, vožnja čamcem kroz figure koje predstavljaju istoriju Indije, tvrde da su otkrili atomsku energiju, da su radili plastične operacije i shvatili gravitaciju najmanje hiljadu godina pre nego što mi računamo. Ne znam da li je tačno, ali da su otkrili nulu, šah, i, uopšte, da su ogromna civilizacija – jesu. U svim tim sektama zastupaju pozitivne principe – pre svega mir, ljubav, harmoniju, saosećanje, poštenje, porodične vrednosti... Da nije tog društvenog uticaja religije, sumnjam da bi ovoliko ljudi u ovolikoj bedi moglo da se kontroliše samo državnim aparatom – ta uloga religije, koja određuje ponašanje, društveni sistem, međuljudske odnose, ovde je, rekao bih, zato izrazito bitna. U Delhiju smo posetili i Hamujanovu grobnicu. Kompleks nekoliko mauzoleja i džamija, pod zaštitom Uneska, za koji nikada nismo čuli, ni kum ni ja. I više se radujem što saznajem i otkrivam takvu stvar, nego što pomišljam da bih tako nešto morao da znam od ranije. Zaista impresivno – minareti, kupole, kapije, dvorišta, jezerca, fontane, džamije, turbeta – čovek odmah vidi zbog čega je Evropa Istok nazivala „čarobnim“. Kasnije, u Agri, još dva podjednako veličanstvena kompleksa. Primećujem da se svaki put zavaram – prvo vidimo kapije, koje su toliko atraktivne da pomislim da je to glavna zgrada, pa se odmah potom dodatno impresioniram onom koja je zaista ta. Hamujanovu grobnicu je podigla supruga za pokojnog muža, vladara. Zovu je „Crveni Tadž“ – radujem se što mi tako skladno, emotivno i vizuelno, najavljuje sutrašnju posetu Tadž Mahalu, koji me je uvek impresionirao koliko izgledom, toliko i ljubavnom pričom koja ga je sazdala. **** Kad smo ugledali Tadž Mahal, obojica zamalo da zaplačemo. **** Posle sam se osećao kao da sam bolji čovek nego što zaista jesam. Kum ushićeno konstatuje da Tadž deluje kao delo jednog čoveka, iako ga je radilo dvadeset dve hiljade njih, dvadeset godina. I ponavlja da se raspao kad ga je video. **** Posle me muči misao da li je uzrok tolike lepote zaista ljubav, ili samoljublje i vladarska razmetljivost. Uostalom, nije to prvi spomenik umrlom partneru, bio im običaj. Ko na grobljima u istočnoj Srbiji. Kum, emotivan i romantičan kakav jeste, ne da se – kaže, mora biti oboje, voleo ju je, sigurno. **** Očaranost se nastavlja u DŽaipuru. Stari grad sav narandžast (iako ga zovi Pink City, kažu da je takav predveče, nismo se baš zatekli kad je takav), dugačke, ravne ulice, kolonade i sprat do dva, kuća uz kuću, sve očigledno vekovima staro. Spektakularna palata i tvrđava, sa bezbrojnim hodnicima, prolazima, balkonima, dvorištima, jedna od građevina, onako otvorena, sa stubovima i nadstrešnicama, optočena staklom i ogledalima, tu je maharadža primao izaslanike drugih vladara, do svega toga se stiže jašući slona; pa palata nasred jezera; pa druga, kompleks od nekoliko desetina građevina, sve u mermeru, izrezbareno fino, precizno kako se to radi samo na Istoku, pa četvrta, u centru, gde dan-danas živi aktuelni maharadža, inače prijatelj princa Čarlsa i čuveni polo igrač – sve više i više shvatam da je slogan „Incredible India“ najtačniji slogan za koji znam, i sve mi je žalije što sam tako kratko ovde. Istovremeno, nastavljaju se i sumanutosti. Dok slikamo neku palatu, porodica indijskih turista, pet, šest žena, petnaestak dece i, naravno, jedan muž i otac, očigledno srednji sloj, okupila se oko nas, i čude se ne samo belcima, nego i – teleobjektivu! Pa sve traže da pogledaju i oni. Inače, često ljudi hoće da se slikaju sa nama, kao i mi sa njima. Ili, na terasi hotela u DŽaipuru, kvaziorijentalnoj, kitnjastoj na način koji me podseća na Las Vegas, neki klinac izvodi mi lutkarsku predstavu, a njegov ortak udara u tarabuke i peva „Sone le matine“, a prethodno neke Bitlse. Pa sa nama seda menadžer hotela, sin vlasnika, prvi koji zna ponešto o Srbiji na celom ovom putovanju, pominje Miloševića, raspad Jugoslavije, dosta nam govori o socijalnoj situaciji u Indiji, čovek obrazovan, prati zbivanja, inteligentan, a onda – grebe se za Rasinu cigaretu i to kad ovaj ode u WC, još i mene nudi! Sutra kum na terasi završava oslikavanje šešira, dolaze kelneri (posluge svugde ima u neverovatnim količinama, valjda opet zbog brojnosti, pa su ljudi nepresušan resurs – po restoranima jedan kelner donosi hranu iz kuhinje drugom, koji onda služi gosta – u boljim restoranima bude još koja karika u tom lancu), čude se, dive, zovu ekipu, gledaju, komentarišu „artist“, a ja ga zezam - da li umetnost stvarno ne poznaje granice, ili je ubo ukus indijske posluge. **** Čekajući pet, šest sati do voza za Delhi, u Šeratonu se podsećam zašto volim komfor (ne mora baš kao ovde, srebrni stolovi u baru, kreveti sa baldahinima na bazenu i TV iznad pisoara), ali se podsećam i da smo ovako kako smo išli svakako daleko, daleko više videli i doživeli. Mada, ta hostesa koja nas je na ulazu dočekala, onako visoka, vitka, graciozna, nežnog lica čiji me oblik podseća na aerodinamičnu kapljicu (ne mora rose, nekako mi draže da zamislim kapljicu kakvog malta), kada nam je ofarbala onu tačkicu na čelu, bila je vredna pažnje kao i kakav osrednji hram. Ipak, nasrtljivi prodavci koječega i usred Šeratona. Ovaj, istina, izgleda malo drugačije nego oni što po ulicama idu za vama i nude svakojake gluposti kojima nas napadaju još od Vijetnama – on ima stomatološku kliniku, kaže da ga preporučim kod kuće za stomatološki turizam, mogu kod njega da se ugrade implantanti, a operacija celih desni, ono kad imaš paradentozu pa ti to skrate, jedne vilice, košta petsto dolara – sigurno bi smanjio bar za sto. Na izlasku iz hotela, potpuno go muškarac srednjih godina, koji se očigledno godinama nije kupao ni šišao – čuči i pogani. Oko njega slični, samo u nekim ritama, ne obaziru se. Istina, pre nekoliko godina video sam sličnu scenu u Kraljice Natalije, preko puta garaže. Stanica očekivano prljava i smrdljiva, ali ne više nego kod nas u avgustu. Nasuprot nama – savršeno je organizovana, a informacije su besprekorno precizne, jednostavne i razumljive. Sam voz – druga klasa, klimatizovano, svako ima svoje mesto, udobna sedišta, a stjuarti dele posluženje, i to čak pet puta. Stomak me muči, pa sam odoleo iskušenju da probam, a izgledalo je baš odvratno. Rasa javlja iz Puškara da, iako smo mislili da će biti problem jer je to „sveti grad“, neka vrsta njihovog Jerusalima, u hotelu ima čak i viskija, da je duvanje ne samo uobičajeno, nego i religijski poželjno, ali da je ceo grad – vegetarijanski. Magično mesto, kaže. Za sutra se dogovorio sa Modijem da ode negde da kupi meso i da nešto skuva. Modi je naš vozač, kog smo preko agencije uzeli u Delhiju i koji je bio ovih dana sa nama, a sa kumom ostaje dok on ne sedne u voz za Bombaj. U početku nas je tretirao kao turiste i „radio“ na sitno, za procenat u ovoj ili onoj radnji i koju rupiju kad ode da nešto kupi, ali je shvatio da je bolje da to ne čini, već da ga častimo, dajemo napojnice i štagod. Nekoliko puta smo ga zvali na ručak ili večeru, sedi i pije sa nama, i imam utisak da mu to godi – većina belih turista tretira domaćine kao polurobove, a njima kao da ne smeta, možda zbog kastinskog društva i kolonijalnog nasleđa. Na kraju, i sam se osećam pomalo krivim što Modija, čoveka sa kojim sam proveo prethodnih nekoliko dana – prvi put tek sada pominjem. **** Naravno da mi je žao što odlazim. Jeste, bilo je strašno naporno, u pojedinim trenucima do iscrpljenosti, ali toliko novih, podsticajnih stvari kod kuće ne doživim ni za nekoliko godina - svaki dan nešto potpuno neočekivano, nepoznato, drugačije, bukvalno svaki dan, i to nešto što se neće ponoviti, jedinstveno. Aerodrom – neočekivano mali za toliki grad, mada je prilična gužva. Pa čak i ako smo uboli neki evropski terminal, opet – manji od beogradskog. Verovatno je razlog to što je srednja klasa toliko slaba i malobrojna. Let preko Moskve, pa kući. Saznao puno toga jesam, puno sam video, proširio vidike… Zavidim kumu što nastavlja i nadam se da ćemo ostvariti dogovor, da ponovimo nešto slično, Latinsku Ameriku ili istočnu Afriku, mislimo se. Ne osećam da sam se promenio. Ne znam da li je to dobro. proleće 2010. (Kraj) Zlatni trougao Velike brojke ošamućuju posetioca Delhija još brže od njegove zloglasne klime. Grad od fantastičnih 17 miliona stanovnika, dovoljno velik da u sebi sadrži još jedan grad – NJu Delhi, glavni grad Indije samo je deo Delhija – dom je i za ne manje od 1.200 zgrada i 175 spomenika od nacionalnog značaja. Delhi je bez prestanka naseljen barem 26 vekova, a legenda kaže da je za to vreme 11 puta razaran i iznova građen. Danas je mesto odakle informatički, tehnološki i drugi naučni noviteti dolaze prirodno kao i iz zapadnog sveta ili Japana, a industrija – posebno ona potrošnih dobara – učinila ga je jednim od najbrže razvijajućih gradova na svetu. Do 2015. godine Delhi bi trebalo da bude treća najveća urbana aglomeracija planete, sa pogledom u leđa samo Tokiju i Mumbaju. Svi ogromni brojevi ovog jedinstvenog grada moraju, međutim, da imaju i veoma mračnu stranu. Siromaštvo onih na dnu društvenih merdevina Delhija jednostavno je šokantno. Procenjeno je da 52 odsto njegovih stanovnika živi u „slamovima“, bez vode, struje, kanalizacije, bez doma. Agra ima oko 1.700.000 stanovnika, što joj donosi 19. mesto na listi najnaseljenijih indijskih gradova i to je dovoljno za zaključak o broju žitelja Indije. Što se samog grada tiče, njegova tvrđava je prvi put pomenuta u 11. veku, mada se za godinu osnivanja Agre uzima 1504, a za osnivača vladar Delhijskog sultanata Sikandar Lodi. Agra je zlatno doba doživela u eri čuvenog Mogulskog carstva, kome je bila prestonica i trgovački centar tokom 16. i 17. veka. Danas je teško zagađena, mada može da se podiči dugom tradicijom dekorativnog slikarstva i obrade mermera, ponekom uspešnom industrijom, pa čak i tvrđavom pod zaštitom UNESKO-a. Međutim, šta god se u Agri izgradilo ili desilo, najvažniji datum u istoriji Agre – barem iz perspektive nas stranaca – zauvek će ostati 17. jun 1631. godine, kada je na porođaju umrla Mumtaz Mahal, supruga šaha DŽahana. Svoj bol šah DŽahan je ovekovečio građevinom u Agri koju će Rabindranat Tagore vekovima kasnije nazvati „suzom na obrazu večnosti“, zapanjujućim Tadž Mahalom. Maharadža Savai DŽai Singh II bio je zaljubljenik u astronomiju i matematiku i svoja znanja iskoristio je da podigne prvi projektovani grad Indije. Malo je reći da je ideja učenog maharadže bila revolucionarna u dobu u kome su indijski gradovi mahom bili haos razbacanih tvrđava, palata, hramova i privremenih čatrlja. DŽaipur je počeo da niče 1727. godine i narednih godina iskoristio je prednost svoje planske gradnje i razvio se u verovatno najbolji indijski grad svog vremena, čija infrastruktura i dalje umnogome nadmašuje onu Delhija. DŽaipur je brzo rastao i u 19. i u 20. veku i danas ima blizu četiri miliona stanovnika. Popularni nadimak „Ružičasti grad“ dobio je sredinom 19. veka, kada je maharadža Ram Singh rešio da čitav grad ofarba tom bojom u čast svog gosta, tadašnjeg princa od Velsa, kasnijeg Edvarda VII. Građani DŽaipura kažu da u njihovom gradu skoro svaka ulica ima po hram.