Projekcija provoda

Poslednja dva vikenda bila sam u dva različita velika evropska grada na žurkama na kojima su nastupali veliki di-džejevi. Kad kažem veliki, mislim najpoznatiji, najuspešniji, najbogatiji na svetu! Jedna zabava bila je napravljena za pripadnike nemačke elite, svet poznatih ličnosti, sa sve crvenim tepihom i šampanjcem u hektolitrima, druga je bila otvorena za španski plebs koji sebi može da priušti ulaznicu od 50 evra. U oba slučaja pre di-džeja superzvezde nastupala bi di-džej zvezdica, neko ko pušta izuzetnu muziku uz koju nekim čudom niko ne igra! Po dolasku superzvezde publika bi kao po naredbi padala u trans od uzbuđenja čak i pre početka nastupa uz simptomatično vađenje mobilnih telefona, fotoaparata i kamerica koje treba da isprate dešavanja na bini. U oba slučaja, oko superzvezde napravio bi se zid od ljudi koji uzdignutih ruku drže svoje haj-tek aparatiće koji svetlucaju. Zapanjujuća činjenica je da skoro niko ne bi počeo da igra ni tokom seta svog idola. Tokom večeri objektiv se okreće ka publici, zatim se pozira po samom klubu da bi se sutra, ako ne i odmah sve okačilo na Fejsbuk, Tviter ili već poslalo u inboks kome treba. Ista vrsta ponašanja gaji se i u našim krajevima, nismo ništa zaostali za svetom. Najmanje je važno kako smo se proveli i da li smo nešto novo doživeli, imperativ je projekcija zabave, dokaz gde smo bili. I sa kim. Simulacija i simulakrum. Sve su odavno neki pametni ljudi predvideli, a mi sada živimo. Svako je dobio svojih 15 minuta slave. I moći. Frenetično fotografisanje je u službi označavanja pripadnosti nekakvoj široj socijalnoj grupi, dokazivanja „kuloće“ nekome ko je manje kul i apsolutna potvrda da nešto značiš. Ili preciznije – da nisi sam. Mesta na kojima smo bili i koja želimo da projektujemo svom imaginarnom auditorijumu određuju nas kao i patike koje nosimo ili parfem koji koristimo i fudbalski klub za koji navijamo. Socijalne mreže omogućavaju nam da neprestano pravimo besprekornu autopromociju koja nam diže cenu u krugovima onih koji će postati ljubomorni na to gde smo bili ili nas zbližiti sa onima koji su nam u tom aktu saučesnici. U toj igri svako dobija – superzvezda postaje još popularnija, moćnija i zalazi u područje promocije koja se novcem ne može platiti, organizator žurke ima dokaze da je projekat uspeo, pa može da dobije sponzorstvo i za sledeći, svako ko se potrudio da napravi album blagovremeno dostupan svojoj publici ispao je neviđena faca u društvu, pa čak i posmatrači su osetili izvesnu dozu uzbuđenja u celom tom prenesenom doživljaju. Jedino što ostaje nepoznato je da li se iko zaista dobro proveo? Ali, to više nije ni bitno.