Predizborni zveket lisica

Ko ne zna u koju luku plovi, nijedan mu vetar nije povoljan, rekao je Seneka. Srpsku vladu politički vetrovi kao brodić od papira bacaju tamo-onamo, ali sada je prinuđena da hvata svaki, pa i najmanji predizborni povetarac. Zato su ovih dana hapšenja u modi. To je odgovor na evropske zahteve zvaničnom Beogradu da lovi kapitalce u srpskom moru korupcije i organizovanog kriminala, i stiže kao i uvek– kampanjski, uoči 12. oktobra. Tačnije, do izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije u evrointegracijama. U evropskom parlamentu se navodno čuje da bi Srbija mogla da dobije status kandidata do kraja godine, a prema najoptimističnijim nagađanjima možda i datum za početak pregovora. Kako god, sa ili bez datuma, bio bi to, posle svih vaspitnih šamara, zgodan briselski vetrić u leđa vlasti u Beogradu uoči izbora koji će, po svemu sudeći,  biti  aprila 2012. Čak i da nije evropskih pritisaka, zna to i ova vlast, voli narod kad se ’apsi. I eto. Gđi Svetlani Vukajlović, pripadnicima JSO-a i sudiji Blagoju Jakšiću, sem što su uhapšeni u istoj radnoj nedelji (od 19. do 23. septembra) zajednički su imenitelj – izbori. Ova tri, naizgled nepoveziva slučaja, slika su i prilika rada srpskog pravosuđa i policije, i pokazuju svu nesamostalnost, političku zavisnost i nerad državnih institucija. A šta bi drugo pokazali, budući da je državi da skupi dokaze i uhapsi potrebno najmanje dve (slučaj Vukajlović&vakcine 2009) ili deset (pobuna JSO 2001) a eto i 13 godina (slučaj Jakšić&preduzeće „Luks“, 1998). A hapšenju bivših pripadnika Jedinice za specijalne operacije prethodilo je i medijsko pojavljivanje priče o parčetu papira na kojem je pre nešto više od godinu dana Miloš Simović, jedan od osuđenih pripadnika zemunskog klana za ubistvo Zorana Đinđića, napisao imena osoba koje su, navodno, bile upoznate sa planom za atentat na Zorana Đinđića. Navodno, imenovao je: Borislava Mikelića, bivšeg premijera Republike Srpske Krajine, Acu Tomića, bivšeg načelnika Vojne službe bezbednosti SRJ, Radeta Bulatovića, bivšeg direktora Bezbednosno-informativne agencije Srbije, Vojislava Koštunicu, bivšeg predsednika SR Jugoslavije, Vojislava Šešelja, lidera Srpske radikalne stranke, Dragana Todorovića, visokog funkcionera te partije, i Zorana Šamija, potpredsednika Demokratske stranke Srbije. I tog nekakvog „Ćoru“, „Ćokija“, koji je, kao, naručilac ubistva Zorana Đinđića. Navodni naručilac iz vlade. Neobična naknadna pamet Simovićeva ogleda se u tome što je kobajagi radikal Todorović bio upoznat sa pripremom atentata na Đinđića, a da za to nisu znali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, tadašnji najbliži Šešeljevi saradnici, a danas politički korektni „naprednjaci“ i mogući pobednici sledećih izbora.   „Taj Miloš Simović je pre godinu dana kad je uhapšen, napisao na parčetu papira to „Ćoki, Ćoravi“, i sad je pitanje šta je radio specijalni tužilac Miljko Radisavljević godinu dana s tim parčetom papira? Pa jeste, naravno da je ovo spinovanje zločina. Šta je radilo Tužilaštvo?“, pita Vesna Pešić u razgovoru za NIN. I dodaje: „Kad je pumpana ta priča o vakcini, znali smo svi da je podvala. Narod je bojkotovao vakcinu, jer mu se učinilo da je to korupcija i da su ogromne pare date. Ko što jesu. Nismo čak ni direktno od Novartisa kupili vakcinu, nego smo imali posrednika, preko Zagreba smo je, koliko se sećam, kupovali. Svi smo odmah znali da je to sumnjivo. Problem je u radu naših institucija. One apsolutno ne funkcionišu. Šta je radio tužilac za sve to vreme, od 2009. do danas? Dve godine, iako je onda još bilo jasno da mnogo toga nije u redu. Malovićka sada kaže da je Vukajlovićka davala pogrešne podatke Tomici Milosavljeviću. Zašto ona sad to govori? Je li završena istraga? A ona sad kaže da su Tomica Milosavljević i vlada raspolagali pogrešnim podacima, to nam sad valjda saopštava da Tomica nije kriv, nego je kriva Vukajlovićka? Drugim rečima, ono što je jasno, kao što je meni kao sociologu jasno, državne institucije ne funkcionišu samostalno, one su pod stalnim političkim pritiskom, što pokazuje i pravosudna reforma. EU je vratila tu reformu, oni sve ponovo moraju da rade jer nisu uradili kako treba...“ Zanimljivo za ovu priču je i to što su nedavno uhapšeni bivši pripadnici JSO, zbog osnovane sumnje da su počinili krivično delo oružane pobune protiv ustavnog uređenja, i ponovo: posle deset godina od pobune, svi, u trenutku hapšenja, sem jednog penzionera, sedeli u BIA i Žandarmeriji.  Veselin Lečić bio je oficir bezbednosti JSO-a u trenutku atentata na Zorana Đinđića, a kad su ga uhapsili pre neki dan - zaposlen u BIA. Mićo Petraković, koji je u JSO stigao iz Vojne bezbednosti, uhapšen je kao pripadnik Protivterorističke jedinice Žandarmerije. Kao i Dragoslav Krsmanović i Vladimir Potić. Znači, dobra stara DB praksa  – šut uvis. Smeni ga tako što ćeš ga unaprediti, zbrinuti, skloniti na sigurno. I sudija Blagoje Jakšić je za 13 godina otkako je počinjeno krivično delo korupcije u vezi s prodajom poslovnog prostora preduzeća „Luks“, zbog kojeg je on osumnjičen kao, u to vreme, prvi čovek suda u tom gradu na severu Kosova, imao i više nego uspešnu karijeru. Bio je sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, gde je 2006. godine izabran za najboljeg sudiju, da bi krajem 2009. bio unapređen za sudiju Višeg prekršajnog suda. U martu ove godine izabran je za člana Visokog saveta sudstva, na neposrednim izborima, sa ubedljivo najvećim brojem sudijskih glasova. Te je uhapšen tamo gore  – u Visokom savetu sudstva. Dilema je, međutim, da li je sudija Jakšić „otvoren“ kao korumpirani sudija iz Kosovske Mitrovice, čije čišćenje od korupcije ovih dana traže Hašim Tači i njegovi zapadni mentori, ili zato što ga bije glas da je bio izuzetno naklonjen neizabranim sudijama pa se tako zamerio vrhu reformisanog pravosuđa. Sagovornik NIN-a, jedan od visokih funkcionera vladajuće koalicije kaže: „Predizborne radnje u strankama su uveliko u toku. Sva je prilika da od sada važećih koalicija neće ostati mnogo jer procene istraživačkih agencija idu za tim da postojeći vladajući savez ne može pobediti na izborima. Odnosno, da će SNS biti u stanju da okupi moćniju koaliciju od naše. U svetlu takvih informacija treba gledati i ova hapšenja. Ona jesu poruka Evropi s jedne strane i biračima s druge, ali ona prevashodno imaju za cilj disciplinovanje ovdašnjih stranačkih vođa. U ovom trenutku, na udaru su, pre svih, Dinkić i Koštunica. Dinkić se nišani preko Vukajlovićke, a Koštunica preko JSO-a. Demokrate računaju da će u martu iduće godine kad predizborna kampanja bude dostigla kulminaciju, na pitanju političke pozadine Đinđićevog ubistva ponovo uspeti da homogenizuju demokratsko biračko telo. A Koštunicu, kao ključnu prepreku za skidanje Kosova sa srpske političke agende, tako nateraju u defanzivu i spuste ga ispod cenzusa. Za Dinkića, poruka je drugačija. Ne bude li spreman na saradnju, moguće je otvaranje još nekoliko afera u kojima su glavni akteri članovi njegove stranke, pa na kraju i on sam.“ Naš sagovornik dodaje da su povodom pobune JSO-a i političke pozadine atentata najglasniji pripadnici LDP-a koji očekuju najveću izbornu korist ne samo od upornog napadanja Koštunice, nego i od povike na Dinkića, čija bi bili zgodna zamena u koaliciji sa DS-om. Istina, vladajuća koalicija jedva da ima s čim da izađe pred narod. O tome govori i Milan Nikolić, politički analitičar: „Vladajuća koalicija pokušava da isporuči nešto konkretno, ne samo obećanja. Objektivno, situacija je dosta teška pred izbore. Ono što je urađeno dobro, to su novi zakoni, to su neke stvari koje se nedovoljno spuštaju do građana, građani ih vrlo malo istog trenutka osećaju, pritisnuti su ekonomskom krizom, nezaposlenošću, niskim životnim standardom, a zakoni će poboljšati uslove života dugoročno. Međutim, u ispitivanjima javnog mnjenja, odmah na drugom mestu posle ekonomskog rasta, zapošljavanja i životnog standarda, zahtev je građana za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. Možda vladajuća koalicija može da uradi nešto na tom planu ako već ne može da uradi mnogo na zapošljavanju i rastu životnog standarda. Možda su krenuli tim putem, ako jesu onda je to dobar put da se nešto što je u prioritetu građana, isporuči pred izbore.“ Da su „kosovski razlozi spinovanja zločina“ očigledni, pored našeg sagovornika iz vladajuće koalicije kaže i Vesna Pešić. Ona je nedavno za sajt „Peščanik“ napisala: „Zašto je pušten ovaj spin? Kome se šalje poruka? Očigledno je da neko treba da bude sateran u ćošak i da na sledećim izborima nikako ne pređe cenzus. Ali na koga se cilja i zašto? Pa evo: Ko je stigao do zida na Kosovu? A nema kontrolu nad Srbima, onima sa severa i na barikadama, koji su takođe povezani u ono klupko pljačke i zločina i imaju svoje političke lidere i stranke. Ko se uopšte ne čuje na temu Kosova, nego sedi i gleda Devis kup? Kome, oni dole, mnogo smetaju? Pa jasno je, smetaju našem predsedniku. A zar vođe ovih dole sa severa Kosova nisu sve odreda na listi kod Miloša Simovića, zar nisu oni znali za atentat? Ama baš su svi tu. Koje su to dve stranke koje bi trebalo oterati ispod cenzusa, da ne bi više gušile sa tim Kosovom? Srpska radikalna stranka i DSS. A izvukli Ćokija kao nalogodavca, a već sutra može biti izvučen neko od onih koji su sve znali. Igre su krenule, poruke samo lete, spin zločini su glavno oružje, a šta bi bilo drugo, kao da tu postoje neke političke ideje. Zato će i dalje prve stranice svih novina juriti neistražene zločine. Pa kom obojci, a kom opanci.“ I da. Nikome i nije stalo da se otkrije politička pozadina ne samo ubistva premijera Zorana Đinđića, nego i političke pozadine svih drugih zločina. I Ibarska, i Dada Vujasinović, i Ivan Stambolić, i Ćuruvija, i dva vojnika u Topčideru, svaki od ovih zločina ima svoju političku pozadinu: „Rešavanje jedne političke pozadine bi mnogo toga rasplelo. Razni su imali oružje i ubijali koga su hteli. Pitanje je ko su nalogodavci. Pa ako se istraži jedna, onda ima da se istraže sve te pozadine, onda treba cela služba da se prevrne naopačke, a to oni neće da urade, i nisu nikad uradili, ni posle petog oktobra ni posle ubistva premijera, nikad. Te pozadine se ne istražuju, nijedna, nego se spinuju iz kosovskih razloga, to je potpuno tačno, zato što bi trebalo da se prevrne celo to naše državno podzemlje političko, tajkunsko, ratno koje još uvek radi.“ U pravu je gospođa Pešić kad nas podseća kako je, samo deset minuta pre poletanja za Pariz, Dominik Stros Kan, izvršni direktor MMF-a skinut sa „Er fransovog“ aviona na aerodromu „DŽon F. Kenedi”. Zato što je protiv njega podignuta, momentalno, optužnica za pokušaj silovanja sobarice u njujorškom hotelu u kojem je odseo. Za razliku od našeg pravosuđa i policije kojima su potrebne godine, često i decenije, njujorškom tužiocu i detektivima je dovoljno dva sata da stave lisice kome treba. Istini za volju, i ovde je bilo reči o političkoj pozadini hapšenja i montiranju incidenta, jer se do tog trenutka na Stros Kana gledalo kao na najizglednijeg kandidata socijalista na predsedničkim izborima i kao na nekog ko ima realne šanse da pobedi Sarkozija. A da ni stara demokratska Francuska nije imuna na predizborna spinovanja zločina, potvrđuje i nedavno hapšenje Nikole Bazira, kuma predsednika Nikole Sarkozija, zbog povezanosti sa čuvenom aferom „Karači“. Atentat u pakistanskom brodogradilištu u Karačiju u kojem je poginulo 11 Francuza, još maja 2002. kako je iz sudskih krugova procurelo pre nekoliko godina,  doveden je u vezu sa tajnim francuskim fondovima, provizijama i finansiranjem predsedničke kampanje 1994. godine.  Tačnije u vreme kada je Nikola Sarkozi bio ministar budžeta i portparol u vladi tadašnjeg premijera Eduara Baladira. Sarkozi je, zajedno sa Nikolom Bazirom, inače svojim potonjim kumom, vodio Eduaru Baladiru predsedničku kampanju. A naša princeza Jelena Karađorđević je u istrazi posvedočila kako je njen tadašnji muž Tjeri Gober jedan od najbližih predsednikovih saradnika, zajedno sa trgovcem oružja Zijadom Takedinom iz Švajcarske, donosio torbe pune novca Baziru, direktoru Baladirove kampanje. Posle svedočenja naše princeze, Gober i Bazir su u pritvoru, afera „Karači“ se odmotava, i mogla bi da bude fatalna za Sarkozija i njegove planove o drugom predsedničkom mandatu. Jelisejska palata sve demantuje. Pa u kakvoj su vezi Francuska i Srbija? Nikakvoj, ali  naravoučenije: sve za izbore, izbornu pobedu ni za šta.