LJutkasti privrednici

Rešili i privrednici da se politički organizuju. Kad mogu razne desničarske organizacije, a što ne bi mogli i srpski privrednici? Kažu, nezadovoljni su kako sadašnje vlasti rešavaju ekonomske probleme u zemlji. Neki od njih još i dodaju da je sramota da idemo u Evropu pocepanih gaća. Tu verovatno ne misle na sebe, jer pretpostavljamo da je reč o situiranim ljudima, koji sasvim sigurno mogu sebi da priušte bar poštene gaće, u skladu sa evropskim standardima. To kako će građani stići u Evropu, o tome će razmišljati neki drugi put, recimo ako nas udostoje da svoj Pokret privrednika pretvore u Partiju privrednika. Kao da je građanima malo i ovih nekoliko stotina udruženja za skidanje gaća i dranje kože s leđa, pardon političkih partija. Ako se, dakle, privrednici naljute i formiraju političku stranku, obećavaju da će se hrabro upustiti u neophodne reforme. Ali, nisu još dovoljno ljuti. Najpre će da budu malo ljutkasti, pa će malo da se dure po medijima, ali nisu baš sasvim sigurni da će njihov Pokret prerasti u pravu političku organizaciju. Za sada će, ako ih dobro razumemo, i oni da se zadovolje statusom posmatrača. Posmatraće šta se dešava, pa će razmisliti. S jedne strane, donekle je i razumljivo. Neko u ovoj zemlji mora nešto i da radi, i da pravi pare. Oni su se, tvrde, u tome dokazali. Neki još u vreme Slobodana Miloševića, iako ima onih koji nas ubeđuju da su najveće pare zaradili upravo u vreme demokratske vladavine. Sad se, naravno, postavlja pitanje motivacije. Šta je to u ljudskom i privredničkom biću što ga tera ka političkom angažmanu? Suština je verovatno u strukturi srpskog političkog i privrednog života. Ovde je, naime, teško zaraditi neke velike pare bez pomoći politike, ali je isto tako teško te pare i zadržati bez pomoći politike. Prosta jednačina. No, ti đavolji političari odmah traže nešto zauzvrat. Neko to zove reket, neko to zove donacije, neko to zove dobrovoljni prilog za stranku, ali suština je ista: politička zaštita košta. Onda se neki privrednik verovatno mudro dosetio, i pomislio kako svega toga ne bi bilo ako bi i privrednik preko noći postao političar. Tako se ispostavilo da se privrednicima veoma sviđa dok zgrću novac samo za sebe, ali im se nekako uopšte ne sviđa kad deo tog novca moraju da vrate na račun firme “Politička zaštita d.o.o”. I čini se da je čitava ta igranka oko brige za “sudbinu zemlje i privrede” samo još jedno nadmudrivanje između privrednika i njihovih političkih sponzora. Niti privrednike baš mnogo tangira bilo šta osim sopstvenog džepa, niti političare zanima bilo šta drugo osim da novac redovno pristiže, i da niko u tom lancu ne ugrožava njihove političke pozicije. Tako bi i trebalo posmatrati čitavu ovu inicijativu za formiranje Pokreta privrednika, a možda ako se naljute i Partije privrednika; u suštini je to zapravo jedna blaga pretnja između stabilnih “poslovnih partnera”, i pokušaj privrednika da nekako obezbede svoje pare. Privrednici su nekako naslutili da status političke organizacije pruža u tom smislu daleko veći stepen zaštite nego status običnog poslovnog čoveka. Ukoliko se na vas obruši nekakva vlast, nije svakako svejedno da li ste običan direktor, ili nekakav faktor u nekoj političkoj partiji. U prvom slučaju to još i može da prođe kao sprovođenje finansijskog reda i discipline, ali u drugom slučaju je to već napad na političke protivnike. A za zemlju koja stremi ka Evropskoj uniji, napad na političke protivnike je gori prekršaj od šetanja bez gaća. Upravo je sve to naslutio, i krenuo da sprovodi u delo još jedan privrednik, kome je čitav projekat ipak propao. Bogoljub Karić je pokušao da sebi obezbedi nekakvu političku zaštitu aktivnim političkim angažmanom, ali kako smo već videli, završio je kao izbeglica bez poznate adrese. Upravo zbog toga je i najava formiranja Pokreta privrednika obavijena blagim tonovima, sitnim pretnjama, živopisnim metaforama, oklevanjem, i pre svega velikom količinom opreznosti. Znaju privrednici da se sitna neposlušnost i skromna galama nekako još i mogu tolerisati, ali da se u nekom otvorenom sukobu brzo mogu naći kao cimeri Bogoljuba Karića, raspitujući se gde su najjeftinije viršle na kiosku u komšiluku u nekoj dalekoj i nepoznatoj zemlji. (Autor je novinar iz Beograda)