Šta je ipak dobro

Lako je, kažu, navići se na dobro. Tome se nema šta prigovoriti, uz opasku da je opasnost od navučenosti na dobro u Srbiji minimalna. A eto, meni je dopao zadatak da u ovom broju pišem o svetlim stranama petog oktobra i postpetooktobarske Srbije. Što mi u neku ruku i odgovara. Spisak brljotina, gluposti i nekompetentnosti je podugačak i svima dobro poznat. A ovih će dana ionako nastati sveopšta kuknjava i naricanje nad „propuštenim šansama“. Dakle, na posao. Da vidimo koje su to pozitivne tekovine petog oktobra? Šta nam je to naša borba dala, a što poražena strana nije uspela da ponovo uzme? Krenimo od ključne stvari za svaki demokratski poredak – od slobodnih izbora. Mora se reći da u Srbiji izbornih muljavina i krađa, bar onih vrednih pomena, više nema. Naravno, ako iz toga izuzmemo dvodnevni ustavni referendum, školski primer otvorenog izbornog lopovluka. Ta stvar je nekako pala u zasenak iz prostog razloga što se niko, ili gotovo niko, nije bunio. Svi su mislili da je ustav baš dobra stvar, da je ustav izraz „viših nacionalnih interesa“, a ne plod fantazija jednog prononsiranog psihopate, pa – budući da direktno oštećenih nema – i tu stvar možemo svrstati među pozitivne. Nevolja je u tome što je od čitavog tog ustava na snazi samo preambula, ali taj problem prepuštam autorima kojima je zapalo da pišu o mračnim stranama postpetooktobarskog Meseca. Izborna volja građana se, doduše stisnutih usana i još stisnutijih pesnica, ipak poštuje, što nije loše za početak. Teško je, vaistinu, zamisliti bilo koju ličnost na političkoj sceni koja bi se usudila da krene Miloševićevim stopama nepriznavanja izbornih rezultata. Sa druge strane, takođe više nema političkih grupacija koje bi pomišljale da se vlasti domognu na lakši način, bez natezanja na izborima. Takvim se projektima sada bave marginalne (para)političke grupe, mada im u tome finansijsku i svaku drugu podršku daju određene parlamentarne stranke koje se ipak trude da sačuvaju legalistički obraz. Da mi sad pređemo na ono od čega se živi. Lepo se kaže u onoj pesmi da zaborav briše sve. A Srbija je obećana zemlja zaborava. Ima to i svojih dobrih strana – teško bi se podnelo kada bi sve ostalo upamćeno – ali nije dobro zaboraviti neke pojave kojih više nema niti će ih – ako se nešto dramatično ne promeni – u skoroj budućnosti biti. Uzmimo rat. Tačnije – seriju ratova. Jeste to stvar koju je bolje zaboraviti. Ali je nije pametno zaboraviti. Setite se samo kako su nas vlasti počivšeg SFRJota uporno podsećale da su žestoko ratovale. Bile su takoreći ponosne na svoje ratovanje. Nije se, pravo govoreći, moglo živeti od njihovog mirnodopskog ratovanja. Nove demokratske vlasti, međutim, o ratu ni mukajet. Štaviše, odaju utisak da su na strani bivših ratnika i vojskovođa. Pretvaraju se da nikakvih ratova nije ni bilo. Da su hiperinflacija, noćne regrutacije, sveopšta pljačka, apsolutno bezakonje, kohabitacija organizovanog kriminala i države puke fantazije „petokolonaša“ i „kvislinga“, ljudi koji budzašto „prodaju Kosovo“. E, da! Ne kažem da je posle petog oktobra trebalo postreljati, pa ni satanizovati ljute „borce protiv imperijalizma“, ali svakako je trebalo neprestano podsećati pučanstvo na boračka dostignuća u džihadu protiv Velikog Sotone – na plate i penzije od nekoliko maraka, na prazne prodavnice, na apoteke i bolnice bez lekova, na stotine i hiljade mrtvih i ranjenih, na desetine hiljada raseljenih, na sveopšti kolaps svih civilizacijskih vrednosti. To je takozvani makroplan. Na mikroplanu sve je bilo hiljadama puta gore. Miloševićev režim je bio svojevrsna mašina za pretvaranje ljudi u životinje – ilustrovaću to kasnije sa dva lična iskustva – a nove vlasti su to nekako prebrzo zaboravile i prestale da na to podsećaju građanstvo ionako tradicionalno sklono zaboravu. I zato ih sada – pomalo zasluženo – jurodivi lumpentintelektualci i Miloševićeve slugeranje nazivaju ustašama, plaćenicima Zapada i izdajnicima. Evo ličnih iskustava, evo šta se radilo u zlatnom dobu antiimperijalizma. Krenem ja tako jednom, u onoj nestašici benzina, u Bajinu Baštu, pa pravo u akciju kupovine goriva. Vidim kod škole „Vojislav Ilić“ deliju sa metalnim kanisterom, pa kupim sve, što će reći dvadeset litara, više nego dovoljno da se dokopam zavičaja. Kad ono međutim. Negde na Debelom Brdu (ljuta vukojebina) automobil učini puf pant i stade. Nema benzina. Neće biti da sam potrošio dvadeset litara za samo sto dvadeset pređenih kilometara. Srećom, znam neke ljude po usputnim selima, nađem malo benzina, dokopam se Bajine Bašte i tamo od iskusnijih saznam o čemu se radi. Benzinoprodavci u metalni kanister naliju do polovine istopljenog voska, pa ti za deset litara naplate dvadeset, a tebi neka je Bog u pomoć na putu kojim si krenuo. To se po tabloidima pohvalno zvalo „srpska domišljatost“. Bilo je i opasnijih srpskih domišljatosti. Nekoliko meseci posle incidenta sa virtualnim benzinom, vraćam se odnekud u Beograd autoputem, to jest Koridorom 10, vozim nekih 130-140, kad odjednom – usred krivine – betonski blok! Udarim ja u taj betonski blok, jedva se nekako zaustavim, auto bio beo, sada od prosutog ulja potpuno crn, kad eto ti – prosto niotkuda – šlep-službe. „Treba li prevoz do mehaničara?“, pitaju šlep službenici. Nije mi trebao, jer sam telefonom pozvao neke drugove da pokupe i mene i auto. Zahvalim se dobrim ljudima. A posle sledećih nekoliko meseci saznam šta se iza brda valjalo. Nekom policajcu, koji je takođe udario u betonski blok, bilo sumnjivo – čovek profesionalac – što se šlep služba u gluvo doba noći pojavila gotovo trenutno, pa krenuo da istražuje. I šta je iščačkao. Dovitljivi Srbi – vlasnik šlep službe i gazda automehaničarske radnje – postavljali blokove na put, ljudi udarali, šlep služba odvozila, automehaničar popravljao, biznis cvetao. E toga, gospodo, više nema. Benzinske pumpe rade dvadeset četiri časa dnevno, jeste da gorivo nije neko, ali više nema otkuvanih flaša od koka-kole i kanistera dopola napunjenih voskom. A onaj šlepadžija i automehaničar verovatno robijaju, pa se možete bezbrižno voziti Koridorom 10. Kao što možete, ako ne daj bože zatreba, otići u bolnicu i računati da će tamo biti zavoja, flastera i konca za ušivanje rana. Ostalo je još uvek luksuz. Kao što možete – ako imate para – kupiti sve što poželite, na mestima za to predviđenim, u prodavnicama, a ne po haustorima i podzemnim prolazima. Pa čak i tih kletih para ima nešto više nego što ih je bilo u ono vreme, ne povratilo se. Posla je, istina, manje. Ali ne treba zaboraviti da je Miloševićeva visoka stopa zaposlenosti bila nekako platonska. Hoću da kažem: mnogi ljudi jesu bili u radnom odnosu, jesu odlazili na posao, ali godinama nisu primali nikakvu platu. I mnoge druge stvari su u Miloševićevo vreme bile slične tadašnjoj „zaposlenosti“: postojale su u statistici, ali ne i u realnom životu. Na raboš zasluga poslepetooktobarskih vlasti svakako treba urezati i značajno uljuđenje policije. Nema više odavno onih noćnih sačekuša, preturanja po gepecima, nema tradicionalne žandarmerijske osionosti, ovde–onde iskrsne poneki incident, bude tu katkad prekomerne upotrebe sile. Ali, dame i gospodo, mi živimo u veoma nesavršenom i turbulentnom svetu. Takve se stvari svugde događaju. Još uvek je, osim državne brige, svakome potrebno i malo sreće. Konačno, nema više one odvratne terminologije, onih jezivih zamena teza, onog besomučnog laganja i nadlagivanja, onog patološkog iskrivljavanja činjenica, onog pretvaranja javnosti u kaljugu najodvratnijih ljudskih poriva. To što – uprkos pomacima – sve to još uvek postoji, naročito u opoziciji i opozicijinim SA odredima, samo govori o dubini i obimu sveopšteg posrnuća iz devedesetih. Olak odnos takozvanih demokratskih vlasti prema svemu tome, čak posezanje za nekim Miloševićevim matricama koje olakšavaju vršenje vlasti, a ništa ne koštaju, lako može u skoroj budućnosti dovesti do povratka onih političkih snaga koje operišu porivima kolektivnog nesvesnog. Ako se to – ne daj bože – dogodi, onda će se nacionalno pamćenje prekonoć osvežiti, na površinu će izroniti još mnogo dobrih postpetooktobarskih stvari, pa ćemo period od 2000. godine do povratka antiimperijalista i patriota na vlast pamtiti kao Zlatno doba. Kao što sada mnogi tako pamte SFRjot. Koji uopšte nije bio zlatan.