Rođače, napred

Kako li su domaći majstori političkog spinovanja propustili ovako korisnu informaciju? Finski naučnici su, naime, još prošle godine objavili da čak ni mravi, uzor poštenog rada i dobre organizacije u životinjskom svetu, nisu imuni na nepotizam. Mravi koji potiču od iste kraljice, otkrili su entomolozi iz Helsinkija, prepoznaju „kolenoviće“ i „ne birajući sredstva nameću koloniji interese svog genetskog roda“. Kako Darvin – nadamo se – više nije sporan domaćoj politici, a genijalni prirodnjak kaže da sav život potiče iz istog izvora, eto savršenog, genetskog opravdanja za sve konkurse u ministarstvima, opštinama, javnim preduzećima i ustanovama čiji su dobitnici bili sestrići, zetovi i druga „naša deca“. I da je iskorišćen, ovaj izgovor prirode ne bi državi mnogo pomogao pred milion ljudi koji se tiskaju pred zavodima za zapošljavanje. Ponajmanje pred desetinama hiljada nezaposlenih koji su računali da je državi potrebna njihova visoka stručna sprema. Ne bi pomoglo ni podsećanje da nepotizam u javnoj službi nije srpski fenomen – Pa, poznata vam je valjda familija Buš? - i da je, primera radi, grčka politika u nekim razdobljima izgledala kao privatni biznis familije Karamanlis, koja je imala dva brata i nećaka u premijerskim i ministarskim rolama, i Papandreu, koja je dala oca, sina i unuka premijera. Građani bi podsetili da Srbija nije ni Grčka, a kamoli Amerika, i da se sličnosti između Krkobabića i Kenedijevih završavaju početnim slovom prezimena. Mišljenje o srpskom nepotizmu građani su ove godine mogli da daju u sklopu akcije Beogradskog centra za ljudska prava „Narod se pita“. Dok su državni organi smišljali odgovore na mamutski upitnik Evropske unije, Centar je građanima dao priliku da upitnik dopune i sami na njega odgovore. Nimalo iznenađujuće, najpopularnije dodatno pitanje bilo je ono o krivudavim putevima zapošljavanja državnih službenika. Takođe nimalo iznenađujuće, odgovor građana bio je jednoglasan. „Na pitanja koje se tiče zapošljavanja državnih službenika i nameštenika na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou dobili smo ubedljivo najviše, ukupno 247 odgovora. Praktično svi odgovori koje smo dobili sugerišu da građani imaju utisak da je nepotizam opšte zastupljena pojava. Partijske i rođačke veze navode kao najčešći “osnov” za zaposlenje na svim nivoima vlasti. Takođe je rašireno uverenje da se po istom principu zapošljava i u javnim preduzećima, na fakultetima ili u kulturnim ustanovama. Iako iz odgovora to nije uvek moguće saznati, čini se da je dobar deo njih imao neposredni kontakt s ovom pojavom”, kaže Jovana Zorić iz Beogradskog centra za ljudska prava. O tome svedoči i 28-godišnja Nevena, diplomirani politikolog.. Uz visoku prosečnu ocenu, Nevena naravno ima i potrebna kompjuterska, jezička i druga svetska znanja. Ništa od toga nije joj bilo korisno na konkursima u javnim službama, a ni pred vratima nevladinih organizacija nije bilo bolje. „Ukupno sam 18 puta neuspešno pokušavala da se zaposlim u državnoj upravi ili nekoj NVO. Pre nekoliko godina, na primer, ispunjavala sam zaista svaki uslov konkursa u jednom od moćnijih ministarstava, čak je i posao bio iz domena mojih specijalnih interesovanja. Igrom slučaja imam poznanika koji je bio u poziciji da se raspita da li je konkurs zaista bio otvoren ili je mesto već bilo `rezervisano`. Nakon dva dana uz smeh mi je rekao da među uslovima konkursa nedostaje još samo fotografija `kandidata` kome je posao bio namenjen.“ Neveni domaći sistem javnog zapošljavanja nalikuje nekakvoj ironičnoj kopiji američkog sistema, gde se mladi takođe zapošljavaju putem preporuka i takozvanog „umrežavanja“, ali sa ključnom razlikom da za to mora postojati neki osnov u sposobnostima kandidata. Kako sama kaže, u Americi će retko kome pasti na pamet da se svojim štićenikom blamira, a ovde je bitno samo da si moj, tvoj ili naš. „U nevladinim organizacijama razlika nije velika, tamo su takođe ljudi koji su deo kruga u koji je teško probiti se. Kada završe rad na jednom projektu, otvori se drugi a oni su već viđeni na tim mestima. Stvari su mnogo lakše kada probiješ `prvi prsten`, ali čovek ipak očekuje da je kupio kartu za tu vožnju završivši fakultet.“ Milan Božić, nekadašnji savezni i republički poslanik, odskora ponovo politički aktivan, hrabro zauzima nepopularni stav da je nepotizam večna pojava i u Srbiji ga ne vidi jačim nego drugde. „Često deca umetnika postaju umetnici i tu je pomoć roditelja neretko odlučujuća. Talenat je, naime, nešto što se nasleđuje, a u odgovarajućem okruženju razvija. Ako bismo stvorili društvo u kome bi se nepotizam striktno proganjao, jasno je da bismo ostali bez mnogih vrhunskih umetnika, pa čak i naučnika. No, ta vrsta nepotizma nas brine malo ili nimalo. Sa druge strane, jasno je zašto smo veoma osetljivi na nepotizam u delatnostima koje nose moć kao što su politika, pravosuđe ili medicina. Ne smatraju, međutim, samo ljudi u Srbiji te delatnosti najkorumpiranijim. Kada bismo postavili pitanje da li je nepotizam rasprostranjeniji u Srbiji nego u svetu, ubeđen sam da bi većina rekla „da“. Ja u to nisam ubeđen, ako ništa drugo, a ono zato što nemam `nepotizmometar`. Primećujem, naravno, da medicina i pravosuđe vrve rodbinskim vezama, ali vidim da je slika slična i na razvijenom Zapadu.“ Nemanja Nenadić iz organizacije „Transparentnost Srbija“ smatra da rođačke komponente korupcije blede, a da zauzvrat neprestano jačaju one finansijske i partijske. A koliko će nepotizam biti rasprostranjen u nekom društvu zavisi i od snage mehanizama za borbu protiv korupcije ali i od toga koliko su jake rodbinske, prijateljske, zavičajne veze u tom društvu. „Značaj takvih veza je u opadanju već decenijama, a s druge strane raste značaj finansijskih i drugih interesnih veza, na primer partijskih. Drugim rečima, iako je nepotizam u Srbiji i dalje rasprostranjen, mislim da je ovaj vid korupcije bio izraženiji ranije a da sada novac i drugi interesi imaju primat.” Nenadić takođe kaže da se protiv nepotizma treba boriti kao i protiv bilo kojeg drugog oblika korupcije i da zabrane nisu pravo rešenje. „Ako dekan fakulteta, ministar, direktor javnog preduzeća ili doma zdravlja naveliko zapošljava svoje rođake, on to može da čini zato što mu je dato suviše diskrecionih ovlašćenja ili zato što ga niko ne kontroliše. Ukoliko postoje relevantni kriterijumi i mogućnost osporavanja odluke, nije sporno da posao na kraju dobije rođak. Moguće je uvesti zabranu zapošljavanja srodnika javnih funkcionera, ali to bi bilo diskriminatorno. To što se neko opredelio da vrši javnu funkciju ne sme njegovim rođacima da donese nikakvu privilegiju, ali ne sme da im nanese ni štetu.” Programski direktor “Transparentnosti Srbija”, međutim, kaže da stoji ocena da se “rođački problem” uporno ignoriše. O tome možda svedoči i činjenica da su se i Ministarstvo za rad i socijalna pitanja i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja proglasili nenadležnim za pitanja NIN-a. Slučajevi sumnjivih veza Najnoviji slučaj nepotizma dogodio se na Medicinskom fakultetu u Nišu gde je dekan Milan Višnjić zaposlio devet članova svoje porodice Sredinom 2011. gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović optužen je da je na mesto direktora „Šumadija sajma“ postavio svog sestrića Borisa Radivojevića Premijer Mirko Cvetković je postavio Dušana Nikezića, inače sina svog poslovnog partnera, na čak šest državnih funkcija. Takođe, premijerov sin Aleksandar je zaposlen kao izvršni direktor za kolektivnu zaštitu u Autorskoj agenciji za Srbiju Predsednica Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović je tokom 2009. godine, posle izbora sudija, optuživana za nepotizam jer se njen sin Vladimir našao na listi sudija koji su izabrani Tokom 2008. godine nekoliko rođaka funkcionera stranke G17 plus zaposleno je na aerodromu „Nikola Tesla“, baš u vreme dok su se članovi te stranke smenjivali na direktorskoj poziciji