Ozbiljna poruka za buduće laureate

Književna scena Srbije je uzbuđena što nije dodeljena Andrićeva nagrada. Teško je razaznati da li je to nelagoda zbog činjenice da nije bilo dovoljno dobre priče, odnosno zbirke pripovedaka koja zaslužuje ovo priznanje, ili zato što neki misle da se iza te odluke krije nešto drugo. Ono prvo bi moralo svakako da zabrine. O ovom drugom, malo kasnije. Žiri u kome su bili dosadašnji dobitnici Andrićeve nagrade - Aleksandar Gatalica (predsednik) i Mihajlo Pantić, kao i književni kritičar Slobodan Vladušić, u ponedeljak 10. oktobra je jednoglasno odlučio da u godini jubileja, kada se slavi 50 godina od kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, nijedna knjiga ne zaslužuje prestižno domaće priznanje. U objašnjenju se navodi: „Žiri konstatuje da je u pripovedačkoj 2010. godini bilo knjiga koje su se istakle, ali da nije bilo one koja bi se svojom vanserijskom snagom nametnula da bude nagrađena nagradom ’Ivo Andrić’, u jubilarnoj godini kada se proslavlja pola veka od dodele Nobelove nagrade Ivi Andriću. Ovom odlukom, za koju smo uvereni da učvršćuje Andrićevo ime i njegove visoke standarde u pisanju pripovedaka, naglašavamo činjenicu da su kriterijumi procenjivanja aktuelne pripovedačke produkcije zadati vrednošću Andrićevog dela. Ukoliko želi da sačuva svoj visoki ugled, Andrićeva nagrada mora biti dodeljivana samo izuzetnim i celovitim pripovedačkim ostvarenjima. Želeli smo, zapravo, da plediramo za daleko ozbiljnije shvatanje pisanja priča, naročito njihovo ulančavanje u cikluse ili zbirke, i da još jednom, na Andrićevom tragu, podsetimo kako nijedna priča ili pripovest ne smeju ići ispod visokog standarda koji za sebe može da ustanovi jedino pisac.“ „Nismo lako doneli odluku, svesni da će ona izazvati reakcije najrazličitije moguće vrste, posebno one koje sa samom književnošću nemaju nikakve veze. Tako je, nažalost, danas kod nas, ne samo u kulturi, interesi su uvek protiv principa, uključujući i one estetske“, kazao je za NIN član žirija, profesor dr Mihajlo Pantić, podsećajući nas na to da su se ulaskom u ovaj žiri njegovi članovi prihvatili najmanje triju odgovornosti. Prva se odnosi na vrednost Andrićevog dela i kriterijume koje ono postavlja. Ta odgovornost je naglašena činjenicom da ove godine obeležavamo sto godina od Andrićevog književnog početka i pedeset godina od dodeljivanja Nobelove nagrade njemu. Druga je odgovornost prema samoj nagradi i spisku dosadašnjih dobitnika čije delo obavezuje žiri, a treća odgovornost se odnosi na sadašnju srpsku književnost i status pripovetke u njoj. Taj status nije sjajan, u bilo kom pogledu. I stoga Pantić smatra: „Rutinsko dodeljivanje nagrade, i manje ili više zasluženo ili nezasluženo prenaglašavanje vrednosti neke knjige iz tekuće produkcije u tom kontekstu ne bi bilo ni razborito ni razložno. Da se razumemo: knjige pisaca koje su ušle u najuži izbor su zanimljive, duhovite i darovite, ali je reč o prvim ili drugim pripovedačkim zbirkama autora koji tek treba da se potvrde kao pripovedači. Verujem i nadam se da hoće. Andrićeva nagrada, smatrali smo, a nijedan suprotni argument nije bio dovoljno ubedljiv da nas pokoleba u tom uverenju, ne dodeljuje se piscima zarad njihove javne afirmacije – takvih nagrada imamo sasvim dovoljno – već je ona u velikoj većini slučajeva bila puna verifikacija opusa najistaknutijih savremenih pripovedača (Tišma, Kiš, Mihailović, Pavić...) Ukoliko želimo da očuvamo rigoroznost kriterijuma, tako bi trebalo i da ostane. Barem dok smo nas trojica u žiriju. Nije t o nikakav presedan, već logičan ishod našeg jednogodišnjeg čitalačkog truda“, zaključuje Mihajlo Pantić. Od Dragoslava Mihailovića, koji je bio prvi dobitnik Andrićeve nagrade 1975. godine, preko Antonija Isakovića, Milisava Savića, Aleksandra Tišme, Mirka Kovača, Svetlane Velmar-Janković, Davida Albaharija, Vidosava Stevanovića, Živojina Pavlovića, Radoslava Bratića... ovaj Andrićev testamentarni naum je odlazio u ruke pisaca koji su već imali delo koje zaslužuje da se nađe ispod plašta nobelovca. Naravno, bivalo je i nekih ekscesa povodom ovog priznanja, od kojih je najzabavniji bio onaj iz 2005. godine kada je piscu Jovici Aćinu dodeljena Andrićeva nagrada za najbolju pripovetku objavljenu u 2004. godini. Članovi žirija (LJiljana Šop, Gojko Tešić i Ivan Negrišorac) su i tada jednoglasno odlučili da je najbolja Aćinova priča Dnevnik o vagini. Međutim, nedavno preminuli akademik Miroslav Pantić, tada u svojstvu predsednika Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića, odbio je da preda nagradu Jovici Aćinu, jer priča ima u naslovu reč – vagina! Tako je nagrada dodeljena u Zadužbini, umesto u Svečanoj sali Gradske skupštine, kako je bilo uobičajeno. Čaršija se malo zabavljala ovim događajem, a predsednica žirija LJiljana Šop je kazala: „Sa čuđenjem i mučninom izazvanom srednjovekovnom logikom ili savremenom malograđanštinom izvesnih tumača nagrađene priče, ali i sa zadovoljstvom pomnog čitača naše savremene književnosti, konstatujem da bismo ovu ceremoniju obavili na drugom mestu, samo da je laureat priču drugačije nazvao.“ Velika je razlika između akademikovog problema sa vaginom i odluke žirija da nagradu ne dodeli. Jer, ako žiri zaključi da nema pisca koji svojim delom zaslužuje nagradu, to je ozbiljnija poruka, bez obzira na činjenicu da su se u najužem izboru, ipak, našla četvorica autora – Nikola Malović, Andrija Matić, Srđan V. Tešin i Laslo Blašković, u kojima se, ističe žiri, mogu tražiti budući laureati ovog priznanja. Možda, na kraju ove priče, treba ozbiljnije uzeti u obzir mišljenje predsednika žirija Aleksandra Gatalice koji nas upozorava na jednostavnu činjenicu: stvar sa Andrićevom nagradom, kao i sa svim drugim književnim i umetničkim nagradama, u osnovi je jednostavna – one se ne moraju dodeljivati svake godine: „Mi smo se kao žiri ove godine jednoglasno složili da iskoristimo statutarnu mogućnost i nagradu ne dodelimo, i oko toga ne treba praviti previše buke. Činjenica je, ni od toga ne treba bežati, da smo u jubilarnoj Andrićevoj godini želeli da pošaljemo određenu poruku, ali ako ta poruka proizvede polemike i besmislene teorije zavere, poput one koju sam čuo, da smo nas dvojica, dakle Mihajlo Pantić i ja, odustali od dodele nagrade jer smo ljubomorni na sve koji će je dobiti nakon nas – onda smo, mislim, promašili metu. Nedodeljivanje Andrićeve nagrade naprosto znači da pisci treba da zasuču rukave i da razmisle koja im je najgora priča u zbirci, te da je odstrane i zamene boljom. Kada to učine, onda treba ponovo da vide koja je sledeća najlošija, pa da je zamene još boljom. Kada tako budu proveli više vremena nad knjigom, biće jasno da je rezultat odličan - odnosno andrićevski. Ne zaboravite ko je napisao: „Ja po svakoj riječi skačem, pa ako ostane čvrsta ostavljam je u tekstu.“ Pisci o kriterijumima kvaliteta Ponekad je ne dobiti nagradu veća usluga za pisca nego da je dobije - kratko je u ponedeljak prokomentarisao Srđan V. Tešin odluku žirija Andrićeve nagrade. Tešin je bio u najužem izboru sa svojom knjigom Ispod crte, koju su objavili Stubovi kulture. Nikola Malović, čija je knjiga objavljena u Laguni, rekao je: „Zaista mi je žao što Andrićeva nagrada ove godine nije pošla u Herceg Novi, jer sam se potrudio da Prugastoplave storije dosegnu Andrićev nivo. I mladi pripovedač Andrija Matić je svoju zbirku priča objavio u Stubovima kulture. Povodom nedodeljivanja nagrade bio je iznenađen odlukom žirija, i kaže da mu nisu jasni kriteriji žirija: „Ako se kriterijum celovitosti odnosi na celovitost pojedine pripovedne zbirke, onda mi to obrazloženje nije jasno. Ali, ukoliko je reč o celovitosti kao kriterijumu kvaliteta, onda poštujem različitost u stavovima i odluku žirija kao takvu.“ Inače, ove godine nije dodeljena još jedna, ovog puta međunarodna nagrada. Reč je o Pulicerovoj nagradi u kategoriji udarna vest. Pulicerova nagrada za dramu, koja se dodeljuje od 1918. godine, nije dodeljena samo 1986.