Čovek u švedskom pejzažu

Tomas Transtremer pošteno je ispunio sve uslove za književnog „Nobela“ – 80 mu je godina, Šveđanin je i pismen je. Pride je prošlo neoprostivih 37 godina otkako se Stokholm poslednji put dičio svetskim zlatom u literaturi. E, sad, to što je te 1974. godine Švedskoj književnog „Nobela“ doneo spisateljski duet tada nepoznat van domovine - Ejvind Jonson i Hari Martinson - zgrabivši ga ispred živog, zdravog i genijalnog Vladimira Nabokova, druga je priča... Šalu - koja je za mnoge smrtna zbilja - na stranu, ovogodišnji izbor Nobelovog komiteta neće mnogo pomoći najuglednijoj književnoj nagradi da se odbrani od optužbi evrocentričnosti, pa i „švedocentričnosti“, uzimajući u obzir da Švedska ima više literarnih nobelovaca od Azije. No, ništa od toga ne bi trebalo svaliti na ramena Tomasa Transtremera, budući da je njegova pobeda – čini se – usrećila ljude od knjige širom sveta. Ili barem Evrope. Aktuelni nobelovac rođen je u Stokholmu 15. aprila 1931. Budući dete nastavnice i novinara, književnost nije mogao da promaši i prve pesme napisao je kao srednjoškolac. Svoju prvu objavljenu zbirku Sedamnaest pesama u knjižarama je video 1954. U međuvremenu je na stokholmskom univerzitetu studirao književnost, istoriju, religiju i psihologiju, a potonja mu je omogućila da u biografiju upiše i rad sa maloletnim delinkventima. Između 1960. i 1966. delio je sebe na pesnika i vaspitača u popravnom domu Rokstuna. Tokom decenija Transtremerovih Sedamnaest pesama naraslo je na više od petnaest poetskih zbirki, prevedenih na oko 60 svetskih jezika, uključujući i srpski. Kritičari ih, za početak, hvale zbog pristupačnog jezika, čak i u prevodu, i dive se njegovim elegantnim opisima dugih švedskih zima, smena godišnjih doba, to jest opipljivoj lepoti prirode. Dodaju, međutim, da se Transtremer udaljio od tradicionalne „poezije prirode“ svojih mladih književnih godina i odlučio da istražuje tamniji i ličniji stih. To ga je dovelo do šetnje unutrašnjim svetom čoveka koji redovno povezuje sa surovim pejzažima svoje domovine. „Neki pesnici čine svoj jezik tako gustim da se on ne da prevesti. Transtremer nije jedan od njih. NJegov jezik nije avanturista i u mnogo čemu je jednostavan, ali njime pruža neobične slike koje ponekada i šokiraju čitaoca. To je upravo ono što pesnici treba da rade“, kaže škotski pesnik i prevodilac Šveđaninovih dela Robin Fulton. Sam Tomas Transtremer svoje pesme opisuje kao „sastajališta“, u kojima se „tama i svetlost, unutrašnjost i spoljašnost sudaraju kako bi iznenada stvorile vezu sa svetom, istorijom ili nama samima“. Nema sumnje da Transtremerove sposobnosti da Švedsku pretvori u književni simbol oduševljavaju njegove sunarodnike. Predsednica švedskog PEN-a Ola Larsmo rekla je da je ovogodišnja dodela Nobelove nagrade za književnost bila pravo olakšanje jer su se Šveđani već dugo nadali da će ona jednom završiti u Tomasovim rukama. U stvari, ovogodišnje mišljenje Švedske akademije o literaturi barem načelno imaju razloga da slave svi zaljubljenici u poeziju, jer je Transtremer prvi pesnik koji je „Nobelom“ polaskan još od 1996. godine. Šta o tome, pak, misli „svet van Evrope“ ili oni pesnici koji Transtremeru još od burnih sedamdesetih zameraju nedostatak osvrta na „ozbiljne“, javne, političke teme – ako se izuzme njegov odlazak u Indiju kako bi pružio javnu podršku žrtvama Bopalske gasne katastrofe 1984. godine – teško je reći. Takođe, činjenica da je Transtremer bio nominovan za Nobelovu nagradu svake godine počevši od 1993, tek će biti odskočna daska duhovitih dosetki. No, pesnik koji ima snage da moćni švedski krajolik preoblikuje u svaku potrebnu stilsku figuru svakako zaslužuje poštovanje. Pogotovo ako se zna da je snagu umnogome izgubio još 1990. godine, kada je doživeo šlog koji ga je ostavio delimično paralizovanog.