Unutrašnje progonstvo

Negde oko 5. veka pre nove ere Efešani su, po Heraklitovom svedočenju, oterali svog najsposobnijeg sugrađanina, Hermodora, sledećim rečima: „Neka niko među nama ne bude najsposobniji! A ako to već želi biti, neka bude drugde i među drugima“. Pošto je Hermodor bio Heraklitov prijatelj, ovaj se zbog njegovog progonstva žestoko naljutio, pa je napisao da bi najbolje bilo da se svi odrasli Efešani obese i da grad prepuste golobradim dečacima... Neki filozofi su smatrali da ovaj Heraklitov prezir dolazi otuda što je on, u stvari, bio zagriženi aristokrata. To bi onda značilo da Efešani nisu bili budale, sebičnjaci i zli, već samo ironični: u Hermodoru su videli opasnost za svoju mladu demokratiju kojoj su prethodile raznorazne tiranije. U sličnom duhu je Ciceron preveo reči Efešana (o kojima svedoči Heraklit): „Neka niko među nama ne bude jedan čovek što štrči iznad ostalih! A ako već neko hoće da štrči, neka živi u drugom gradu i među drugima!“ Ipak, taj (latinski) prevod ne daje odgovor na pitanje: šta znači to kad neko u zajednici štrči iznad ostalih? Da li to neminovno vodi političkoj patologiji, ako ne i tiraniji? Danas klasična progonstva više nisu aktuelna, ali aktuelno je tzv. unutrašnje progonstvo koje je, uostalom, i mnogo efikasnije. To progonstvo nam kaže: vi možete da zastupate šta god hoćete i kako god hoćete (to je liberalno, to je demokratski), ali pod uslovom da to ne štrči, pošto će vas to pre ili kasnije skupo koštati! Čini se da su u Srbiji već duže vreme, naročito kad je reč o traumatičnoj nacionalnoj politici, mehanizmi unutrašnjeg progonstva veoma delotvorni. Srbija je zemlja čija je demokratija (ako je uopšte ima) takođe sasvim „mlada“, a pre te demokratije na vlasti su bili raznorazni krupni i sitni tirani. Da li to opravdava stav da u srpskoj nacionalnoj politici, danas, vlada skoro potpuno jednoumlje, odnosno da niko ne sme da „štrči“ ili da se „pravi pametan“?! Hermodor se pravio politički pametan - šta god da to znači - ali on, kao i Heraklit, nije bio sklon tiraniji, niti je želeo da se demokratičnim Efešanima nametne kao autoritarni političar. Kako je onda došlo do nesporazuma? Heraklitu nije smetalo to što politička mudrost njegovog prijatelja „štrči“ u odnosu na ostale, ali Efešanima jeste. Jer je „mirisalo“ na tiraniju. A oni su verovali da će tiraniju jednog da suzbiju tiranijom većine. Međutim, istorijsko iskustvo je pokazalo da je tiranija većine najgora bolest u koju može da zapadne demokratija. Ta bolest je i danas zarazno prisutna u Srbiji, s tim što u njoj umesto spoljašnjeg imamo unutrašnje progonstvo ili, kako bi Kant rekao, samoskrivljenu nezrelost, kako ljudstva tako i političke elite. Tiranija većine se obično kritikuje zato što je uperena protiv liberalnih prava pojedinaca i protiv prava svih manjina i manjinskih grupa. I to je u redu. Ali je nedovoljno. Jer ona je uperena i protiv svake politike koja nije spremna da samo zastupa, reprezentuje duh većine, već se usuđuje da misli, govori i dela protiv predrasuda većine. Demokratija, ukoliko je podložna tiraniji većine, po pravilu, teži da čitavo društvo, počev od pojedinaca i manjina, pa do političke elite, drži u stanju unutrašnjeg progonstva, stanju u kojem svi „u crnu zemlju pogledaše“... Takva tiranija je, dakle, infrastrukturno obeležje i opozicije i vlasti. Ona je „nadstranačka“. Eto zašto najteža bolest demokratije nastaje onda kada njeni političari ni po čemu „ne štrče“. A takvi su u Srbiji danas populistički profilisani lideri i liderčići koji povlađuju predrasudama, zabludama, strastima, željama i, ukratko, slepilu vlastitih „birača“. To su „realpolitičari“ koji, u stvari, uživaju u blagodetima unutrašnjeg progonstva. Autentična vladavina većine ne ide linijom najmanjeg otpora, već teži da obesnaži zakasnele otpore i oveštale, etnocentričke, mitotvorne i kvazidržavotvorne predrasude svih. Ona odvažno i odgovorno zastupa logiku zajedničkog života koja ne gleda samo u inertnu prošlost, već i u odgovornu budućnost. U tom poslu se mora ići linijom savladivog otpora, s razumnom nadom da predrasude većine nisu nikakva sudbina i da unutrašnje progonstvo i gledanje u „crnu zemlju“ na nivou patrijarhalnog i palanačkog duha nije sudbinska, fatalna prepreka mogućoj modernizaciji srpskog društva.