Tri ministra u četiri oka

Pitanje broja potrebnih vakcina u doba pandemije je postalo baš rastegljiv pojam od trenutka kada je afera “vakcina” rezultirala prvim hapšenjima, tako da se ne bi trebalo previše osloniti na današnje izjave i projekcije. Ali, ako zavirimo u arhivu i pogledamo šta su nam stručnjaci tih dana preporučivali, a vlast aminovala, postaje jasno da zvanično brojka nikada nije prešla 3.005.920 doza. Međutim, prema podacima do kojih je došao NIN, daleko od naših očiju, na tajnim sednicama Vlade, donošene su više nego čudne odluke o nabavci dodatnih 1,5 miliona doza. Vlada je, po dokumentima, čijim kopijama NIN raspolaže i čija autentičnost je potvrđena iz više izvora, formirala komisiju u kojoj su bila tri ministra – ministar zdravlja Tomica Milosavljević, ministar državne uprave Milan Marković i ministar prosvete Žarko Obradović, koja se na tajnim pregovorima dogovorila o nabavci još milion i po doza od drugog proizvođača, po daleko manjoj ceni od potpisane sa Jugohemijom za Novartisovu vakcinu. Činjenica da su ministri iz tri različite, vodeće stranke (Milosavljević G17 plus, Marković Demokratska, a Obradović Socijalistička), obezbeđivala je političku stabilnost i isključivala mogućnost uobičajenih unutarkoalicionih podmetanja. Stručnjaci su bili isključeni. Zvanično je Srbija vakcine trebalo da kupi samo putem tendera da bi se obezbedile transparentnost i zakonska procedura. Koliko je bilo transparentno i u skladu sa zakonom videli smo i još uvek gledamo. Posao sa Jugohemijom sklopljen je 12. oktobra, istog dana kada je Vlada na predlog ministra zdravlja donela odluku da se obrazuje komisija za vođenje pregovora o nabavci dodatne količine vakcina sa zadatkom da pregovara sa britanskim farmaceutskim gigantom Glakso Smit Klajn (GSK). Na zatvorenoj sednici, toliko zatvorenoj da im nisu bili potrebni ni ljudi iz struke zaduženi za dodatna objašnjenja, doneta je odluka da se obazrivo uđe u pregovore sa britanskim ponuđačem i da se svi pridržavaju načela poverljivosti. A poverljivost je objašnjena kao neophodnost zbog toga što bi saznanje “neovlašćenih lica da se takve nabavke sprovode, odnosno da se takve nabavke vrše od određenih ponuđača ugrozilo bezbednost građana”. Ako istraga, za koju se tvrdi da će biti beskompromisna i da će ići do kraja, ikada stigne do kraja, biće veoma interesantno čuti na koji način bi bezbednost građana bila ugrožena zbog činjenice da Vlada, valjda sa najboljom namerom, želi da obezbedi još vakcina da bi svaki građanin, ukoliko to želi, mogao da dođe do nje. Ali, ako bi ti pregovori na neki način ugrozili bezbednost običnih građana, hajde da im verujemo na reč, nejasno je kako bi saznanje o njima ugrozilo članove Radne grupe za pandemiju, koja je Vladino telo, stručno telo koje bi moralo da analizira svaku odluku, a koja je ostavljena izvan te priče. Epidemiolozi koji su pažljivo izabrani od strane države i koji su još od 2005. kada je objavljena pretnja da će se pojaviti ptičji grip bili zaduženi da prate situaciju u svetu i kod nas, jednostavno su izgurani iz pregovora, a za njih su, kako nam kaže jedan od članova Radne grupe, saznali tek pre dva meseca. Zašto je tako možemo samo da nagađamo. Ali sa velikom sigurnošću: malo je verovatno da bi se složili sa dodatnom nabavkom ako se ima u vidu da je njihova preporuka bila da se sa nabavkom vakcina krene još u maju 2009. i da su se zalagali za imunizaciju 20 odsto stanovništva, što bi bila logična brojka u odnosu na jačinu epidemije. Naravno, ni Radna grupa nije jedinstvena, naročito ne od kada se svaki akter u nabavci vakcina našao pod lupom istražnih organa, ali čak ni njen predsednik Predrag Kon nikada nije izjavio da je potrebno više od tri miliona doza, dok je Branislav Tiodorović u izjavi za NIN, datoj novembra 2009, tvrdio da bi i brojka od milion bila dovoljno za imunizaciju ugroženih grupa stanovnika. Međutim, Vlada je odlučila da je to malo i da bi samo dan nakon potpisivanja ugovora sa Jugohemijom trebalo da otpočnu pregovori sa GSK. Jedno od obrazloženja za donošenje takve odluke je bilo da ugovor sa Jugohemijom, prema količini i dinamici isporuke, ne zadovoljava potrebe za vakcinacijom prioritetnih grupa stanovništva, iz čega bi se moglo shvatiti da je zadatak Komisije da obezbedi odmah nove količine i da one stignu pre najjačeg talasa epidemije, koji je u to vreme očekivan oko Nove godine. Nekako se kao logično nameće da Vlada i njena komisija nisu morale da tajno sastanče da bi obezbedile kontingente za februar, mart ili april s obzirom na to da nam je već Novartis obećao da će u tom periodu stizati u dogovorenoj količini, mada je većina stručnjaka tvrdila da nam tada ničemu neće služiti jer će se već uveliko znati ko je živ a ko mrtav. Za taj delikatan posao su imenovani ministri Tomica Milosavljević, Žarko Obradović i Milan Marković, a prvi sastanak sa predstavnikom kompanije Milutinom Delićem je održan 13. novembra 2009. GSK je izneo sledeću ponudu: 250.000 doza će stići 7. decembra, isto toliko 21. decembra, a preostali milion početkom februara 2010. Cena vakcine će biti 4,5 evra plus 1,5 za vakcine koje će stići u decembru. Dakle, Srbiji je ponuđena vakcina skoro duplo jeftinija od one koju smo kupili i to u količini koja je bila daleko veća od one koju smo utrošili. Logično – u tu ponudu nisu bili ugrađeni posrednici jer je GSK ugovore sa svim državama sklopio direktno, što je i bio razlog da se ne pojave na tenderu. Politika njihove kuće je bila da dogovore sklapaju isključivo sa vladama jer su na taj način želeli da štite svoju recepturu. U tom trenutku se već znalo da smo Novartisovu vakcinu platili 8,5 evra ili dva evra više nego što je istu vakcinu platila Hrvatska (a stigla im je pre nego nama), ali i da je Slovenija već dobila poslednji kontingent i to po “skupljoj ceni”, od sedam evra. Po saznanjima NIN-a, Ministarstvo zdravlja imalo je kontakte sa GSK u nekoliko navrata i pre nego što je sklopljen ugovor sa daleko skupljom Jugohemijom. NIN-u je nepoznat podatak da li je sa boljom ponudom, tada, bila upoznata cela Vlada i njen predsednik. Kako god, Vlada je na preporuku RZZO posle tendera da se ili nabavi kineska, jeftinija vakcina, ili da se ide na direktne pregovore, ili da se prihvati jedina ponuda, odlučila ovo najskuplje, poslednje. Pitanje da li je znao za daleko povoljniju ponudu postavili smo premijeru Mirku Cvetkoviću, koji nam nije odgovorio do odlaska ovog teksta u štampu. Visoka cena vakcine posebno je zanimljiva ako imamo u vidu da je Svetska zdravstvena organizacija dala preporuku proizvođačima da se cena usklađuje sa ekonomskim statusom zemlje kupca. Prema ovoj preporuci, Srbija je, na osnovu izveštaja Svetske banke, klasifikovana kao “upper middle income” zemlja, zemlja srednje-viših prihoda, što znači da cena ne bi smela da bude veća od sedam evra po dozi. Za razliku od nas, Slovenija je kao članica EU svrstana u zemlje od kojih može da se traži najveća cena. Da li je švajcarski Novartis odlučio da ignoriše preporuku SZO ili se i sam iznenadio kada je video koliko košta njihova vakcina kada se u nju ugrade predstavnik, zastupnik, distributer, lica iza brave a i neka koja nisu, saznaćemo tek po okončanju istrage kada konačno budu mogli da javno progovore svi koji bi da govore. Ili nećemo. Dakle, svi ti podaci ukazuju da je Vlada imala mogućnost da uporedi cenu Novartisove i GSK vakcine, da pogleda rokove za isporuku i da donese odluku koja bi možda bila najlogičnija: da se i od jednih i od drugih uzmu količine koje će stići do kraja godine, a da se zakasnele doze, ako već postoji potreba za njima, uzmu samo od jeftinijeg ponuđača. To je čak i u zakonskom smislu bilo moguće ako pogledamo hronologiju. Epidemija je proglašena 11. novembra i samim tim su se stekli uslovi da Vlada direktno sklapa ugovor sa proizvođačima vakcina bez ikakve obaveze da primenjuje Zakon o javnim nabavkama. Uobičajeno je u svetu, a tako je bilo i kod nas u vreme epidemije velikih boginja, da na snazi budu vanredne mere i da država bude ta koja će što brže i direktno od proizvođača nabavljati ono što je potrebno za suzbijanje epidemije. Postoji još nekoliko zakona koji daju tu mogućnost i kada nije proglašena epidemija, ali kada je već proglašena ni najzadrtiji kritizeri ne bi imali argument da se pobune zašto nešto nije prošlo tendersku komisiju. Međutim, umesto da se ta činjenica iskoristi – ugovor sa Jugohemijom je potpisan samo dan po proglašenju epidemije, a firma koja je od samog početka bila karika viška u lancu je dobila novac ni za šta. To je jasno iz dopisa od 15. jula 2009, koji je Tomica Milosavljević uputio LJubomiru Pavićeviću iz Detapa, u kome prihvata ponudu za rezervaciju milion doza Novartisove vakcine, a sutradan rezerviše još dva miliona, što znači da se posao mogao zaključiti i sa jednim posrednikom manje, a da je vlasnik Detapa, bivši aktivista nekoliko stranaka i nakratko, posle 5. oktobra, na lukrativnom mestu direktora Apotekarske ustanove Beograd, time dobio carte blanche za posao života. Posao je zaključen sa svim Novartisovim predstavnicima i posednicima (što košta) i nije sa GSK. Tokom početka istrage, pre hapšenja, Tomica Milosavljević je prvi put pomenuo da se paralelno pregovaralo sa Novartisom i GSK, da je odlučeno da se kupi i od jednih i od drugih jer su epidemiolozi kao optimalnu dozu preporučili 7,5 miliona vakcina. I pored najbolje volje, NIN taj podatak nije mogao da nađe, a da jeste svakako bi pitao epidemiologa koji ga je preporučio šta će nam vakcina po broju stanovnika kada se zna da postoji nekoliko grupa ljudi koje ne smeju da je prime (hronični bolesnici, ljudi sa alergijama na jaja i živinu, trudnice u prva tri meseca trudnoće...). A kao opravdanje zašto se odustalo od GSK vakcine bivši ministar je naveo neželjene efekte te vakcine koji su se u to doba pojavili. Dogovor je, po dokumentima koji su NIN-u poznati, međutim, već bio sklopljen, a tek kasnije se odustalo od nabavke GSK vakcina. Epidemiolozi koje smo kontaktirali nisu potvrdili da je Glaksova vakcina problematična: rečeno nam je da je u jednom kratkom roku postojala sumnja samo na jednu seriju vakcine Arepanix koja se pojavila u Kanadi i koja nije imala nikakve veze sa Pandemix vakcinom koja je nama ponuđena i koja je u Evropi prodata u više od 160 miliona doza. Iz dokumentacije možemo da vidimo da je u Švedskoj ispitivano da li je imala loše posledice, ali da je ustanovljeno da su nuspojave bile u skladu sa statistikom koja tačno vrednuje moguće komplikacije za svaki lek pa i vakcinu. Ali tvrditi za GSK vakcinu da je sigurna bilo bi neodgovorno isto kao i tvrditi za Novartisovu, ozbiljnih istraživanja još uvek nema. Sve u svemu, stav komisije, donet posle tajnog sastanka od 20. novembra, da je prihvatljiva ponuda da po ceni od šest evra do kraja godine stigne 250.000 vakcina, a po ceni od 4,5 još 125.0000 do 15. februara, nije realizovan. Niko se takođe nije upita ni šta će nam preskupe Novartisove vakcine tik pred leto, kada se već u tom trenutku znalo da će uskoro biti daleko povoljnijih ponuda. Kanada je već rasprodavala svoje viškove, a to je i najavljivala Nemačka i još neke zemlje koje su napravile grešku prilikom procene – vakcine su kupili mesecima unapred kada se nije znalo koliko će biti jaka epidemija. Ako sve to imamo u vidu, onda je teško razumeti zbog čega je uopšte formirana tajna komisija, a još manje zašto nije odradila posao kada je već formirana – kupila jeftinije vakcine i raskinula štetan ugovor. Naročito ako imamo u vidu da je tokom sastanka sa GSK ministar Marković pitao da li je to cena koja je tražena i od ostalih zemalja u regionu i da je predstavnik GSK potvrdio da jeste, da je najniža moguća i da će dostaviti dokument Svetske banke o rangiranju. Šteta što Marković to isto nije tražio i od Jugohemije. Prof. dr Tomica Milosavljević, bivši ministar zdravlja Vakcina po glavi stanovnika U trenutku kada je potpisan ugovor za nabavku tri miliona Novartisovih vakcina, vlada je otpočela tajne pregovore o nabavci još 1,5 miliona doza od GSK po znatno nižoj ceni. Imenovala je tročlanu komisiju za taj posao i u njenom sastavu su bili ministri Tomica Milosavljević, Žarko Obradović i Milan Marković. U pokušaju da sazna šta će nam toliko vakcina, zašto nije izabran povoljni ponuđač, zašto Vlada nije od početka direktno pregovarala, već je dopustila da se ugrade posrednici... NIN je, sa istim pitanjima, kontaktirao sa sva tri ministra, člana komisije. Predstavnici za odnose sa medijima potonja dva ministra bili su iznenađeni što ih uopšte pitamo o vakcinama. Odgovorio je samo bivši ministar zdravlja, potvrđujući navode o postojanju Komisije i o njenim odlukama. Interesantno je da se upravo Milosavljević odazvao ako imamo u vidu da je zbog teksta “Vlast štiti bivšeg ministra” objavljenog u NIN-u 3172 dr Milosavljević najavio tužbu protiv NIN-a, a podneo je i žalbu Savetu za štampu zbog “uvredljivosti teksta i insinuacije da je kriv za nabavku vakcina”. Članovi komisije Saveta za štampu su na sednici 27. 10. u potpunosti odbacili sve navode i ocenili da se tekst odnosi na političku a ne na građansku ličnost podnosioca. Istaknuto je i da je dr Milosavljević bio u prilici da se izjasni o temi članka, jer je s njim, u skladu sa zahtevima novinarske pažnje iz člana 3. Zakona o javnom informisanju, NIN kontaktirao pre objavljivanja teksta, ali da on to nije iskoristio, smatrajući da treba da ćuti dok je „proces u toku“. Takođe, nije prihvatio da reaguje ni posle objavljivanja teksta, već se žalio novinarskom samoregulacionom telu. Ovoga puta je dr Milosavljević odlučio da govori, a Obradović i Marković da ćute. Zašto su samo dan nakon potpisivanja ugovora za nabavku Novartisove vakcine otpočeli tajni pregovori Vladine komisije sa Glakso Smit Klajnom, koji je ponudio daleko povoljniju cenu? Vlada je imala zakonsku mogućnost da u direktnim pregovorima ostvari nižu cenu, pa se nameće pitanje zašto sve vakcine nisu nabavljene na taj način? Nije se moglo pregovarati ni o većem broju, ni o nekim rokovima koji vama odgovaraju, to je bilo jedino što nam tada GSK nudi. Ne zaboravite da je tada globalno bila potreba za 2,5 milijarde doza, a da su svetski proizvođači mogli da proizvedu oko 800 miliona doza. Imajući u vidu sve činjenice, Vlada je donela odluku da kupi i jedne i druge vakcine i da obezbedi da svake nedelje bude nova isporuka vakcina, sve do kraja marta, ili početka aprila 2010. godine, kada se očekivao početak proizvodnje u Torlaku, a i tada bi epidemiološka situacija bila jasnija. Tek posle te odluke da se kupe i jedne i druge vakcine (Novartis i GSK) dolazi do objavljivanja većeg broja neželjenih reakcija na GSK vakcinu u drugim zemljama i odustalo se od GSK vakcine. U decembru je bio otvoren pogon u Torlaku za proizvodnju vakcina protiv gripa i Torlak je tada planirao i obećavao početak svoje proizvodnje za april 2010. Zbog čega je u tom trenutku procenjeno da nam je osim ugovorenih tri miliona doza potrebno još 1,5 miliona, kada je preporuka Svetske zdravstvene organizacije bila da se vakciniše 20 odsto stanovnika? U trenutku pregovora se već znalo da nam nisu potrebne dve doze po osobi, što znači da bi milion i po bila zadovoljavajuća količina? Zato što je radna grupa imala jasan stav o neophodnosti zaštite svakog stanovnika Srbije vakcinacijom. Procena iz 2005. godine, iz plana za postupanja pre pandemije i u toku nje bila je da postoji 1,5 miliona ljudi prioritetne grupe, koja treba prva da bude vakcinisana, a da se nastavlja vakcinacija sa planiranjem obuhvata celog stanovništva. To je bilo u skladu sa stavom SZO. Da je tako kao što kažete za preporuku SZO, da se vakciniše samo 20 odsto stanovništva, zašto bi Francuska kupila po dve doze za svakog svog stanovnika i to plaćajući unapred proizvođaču, kao što su uradile i Velika Britanija i Nemačka. Da li je postojala mogućnost da se u decembru, kada očekivana doza Novartisove vakcine nije stigla, pregovara sa nekom od država koje su imale višak vakcina i po povoljnim cenama ih nudile? Ta mogućnost nije postojala, jer je decembar mesec 2009. kada svi u Evropi, osim Poljske, hoće što veći broj vakcinisanih, što pre i kada epidemiološka situacija nije sigurna. Povećava se broj umrlih i bolnički lečenih. Da li je Komisija, čiji ste bili član, raspravljala o ulozi Jugohemije prilikom nabavke vakcine? Da li se od nje očekivala da obavi ono što bi bilo logično za distributera – obezbedi transport i skladištenje vakcina? Komisija Vlade nije o tome raspravljala. Posao oko kupovine, nabavke Novartisove vakcine, bio je urađen u RZZO, a ne u Komisiji. Zbog čega je Vlada tek 4. februara donela odluku o obustavi nabavke vakcine kada je još 12. januara preporučeno da se stane zbog malog odziva građana? Vlada je 12. januara donela odluku o obustavljanju nabavke vakcine sa količinama koje su do tog dana ušle u zemlju. Četvrtog februara doneta je odluka o raskidanju ugovora - svi ti dokumenti su dostupni javnosti. SZO je dala preporuku proizvođačima vakcina da se cena vakcine uskladi sa ekonomskim statusom zemlje kupca. Prema ovoj preporuci, Srbija je, na osnovu izveštaja Svetske banke, klasifikovana kao “upper-middle income” zemlja i za našu zemlju je preporučeno da cena vakcine ne bude viša od sedam evra. Kako se dogodilo da bude veća i ko nije poštovao preporuku SZO? SZO je preporučila takvu cenovnu politiku proizvođačima, kao što su proizvođači ustupili 10 odsto svih proizvedenih vakcina SZO da rasporedi najsiromašnijima. Vakcine su se nabavljale u skladu sa zakonom o javnim nabavkama. Odlukom vlade taj posao bio je poveren RZZO.