Iluzije za nositi

Ako bismo sudili po mnoštvu događaja sa prefiksom “modni“, i uzeli u obzir sve one koji se modom bave, moglo bi se reći da Srbija za izvoz ima više mode nego malina. Ali, da li je baš tako. Pravi trenutak za odgovor su nedavno završene modne manifestacije „Fashion week“ i „Fashion selection“, koje paralelno promovišu „svoje“ autore i imaju sličan karakter po uzoru na onu „kako se to radi u svetu“. Nema sumnje, po modnim manifestacijama, tradiciji njihovog održavanja, kontinuitetu i brojnosti onih koji u njima učestvuju, daleko smo ispred regiona. Ali, nažalost, moda u Srbiji nema potencijal da se razvija u pravcu privredne grane jer tekstilna industrija polako ali sigurno zamire, bavljenje modom odavno se ovde smatra samo zabavom, a odlazak na reviju večernjim izlaskom. Zato se ovde često zaboravlja da su nedelje mode primarno nastale iz potrebe da se sistematizuje dizajnerska vizija, učini marketinški moćnom, a i pomogne ljudima koji od mode zarađuju. I da je njihov značaj u tome da su visoko estetizovan sajam stil(ov)a, gde se dizajneri „regrutuju“ za viši modni čin. Tako nekadašnji mladi kreatori sada establišment, kreiraju trendove kod nas, u regionu, ali i u svetskim okvirima. Roksanda Ilinčić, koja je nekada svoje modele prikazivala u našem gradu, sada se smatra jednim od najuticajnijih trendmejkera londonskog fešn vika. NJene kreacije biraju (ili to za njih rade stilisti) žene koje žive luksuz kao što su Mišel Obama i Kejt Midlton. Ali tu se spisak onih koji su stil „made in Serbia“ preneli na svetske okvire ne završava. U eri kada je cela planeta umrežena, ne čudi da kreacije srpskih kreatora vide stilisti najvećih pop zvezda, pa Ledi Gaga promoviše dizajn Marka Mitanovskog, a Rijana obuče haljinu koju je kreirala Ana Šekularac. Možda domaći tekstilni proizvođači ne pružaju mladim dizajnerima priliku da svoje ideje presele u industrijski okvir, ali to ne znači da oni sami ne mogu da se organizuju kada to žele – tako je prvi beogradski tržni centar Čumić pretvoren u dizajnerski distrikt gde možete kupiti revijske modele, koji tako dobiju priliku da zažive na ulicama umesto da ostanu u ateljeu. Neke kreatorke su dobile priliku da svoju viziju stila prikažu i kao urednice mode u prestižnim magazinima, pa tako Iva Stefanović radi za Elle a Ana LJubinković za Cosmopolitan. Ali, vratimo se ovdašnjim nedeljama mode koje su ucrtale novu modnu sezonu u prestonici. Teško da postoji jedan dominantan pravac, ili nešto za šta bi se moglo reći da je prevazišlo očekivanja. Možda je to posledica svetske ekonomske depresije (kako sada zovu permanentnu naslednicu recesije), a možda i činjenice da se već  nekoliko sezona zaredom etablira ekipa kreatora čija je svaka revija jaka na svoj način, a koji nisu bili prisutni na Nedelji mode (gde tradicionalno izlažu) a ni na Fashion Selection. Nedostajali su radovi Dejana Despotovića, Dejane Momčilović, sestara Proković, onih koji su formirali gradsku modnu scenu u prethodnoj deceniji. Zahvaljujući pomoći brenda Absolut, Tamara Radivojević je napravila kolekciju koja vešto kombinuje ono po čemu je poznata, a to je kombinovanje tekstura i oštrih krojeva, sa ležernim, razigranim detaljima. Čast da zatvori Nedelju mode imao je Darko Kostić, koji se već nekoliko sezona, iako ga vezuju za bleštavi glamur, pokazuje da talentom prevazilazi estradne okvire. Premda je odlično što se i na jednoj i na drugoj manifestaciji oseća sve jače prisustvo domaće komercijalne tekstilne industrije, kao i revijske prezentacije stranih brendova prisutnih na ovom tržištu, ipak, možda je vreme da se obnovi beogradski Sajam mode, na kome bi se primarno takve kolekcije prikazivale. Jer, svaka revija služi kao najbolja verzija modnog CV-ja, zbog čega se neretko smatra da dizajner vredi onoliko koliko i njegova najnovija kolekcija. Revije su zato inkubator trendova, gde se nove tendencije osećaju podjednako oko piste kao i na njoj. Ali ne bi trebalo da budu masovna zabava, što u Srbiji nije slučaj. Jer, ovde je stvar vrhunskog prestiža pozivnica na kojoj je označeno da vam je mesto u prvom redu. Doduše, tako je uvek i svuda. No, mesta u prva dva reda, u svetskim okvirima, osim predstavnika glasovitih modnih medija zaslužuju „bajeri“ (od engleske reči za kupce, koja se odnosi na predstavnike moćnih robnih kuća i multibrend prodavnica koji će te kolekcije zastupati) i nekoliko poznatih ličnosti koje su tu sa ciljem da prošire uticaj tog brenda na najširi krug svojih obožavalaca. Kako stvari stoje kod nas? Naravno da su tu prisutni ljudi koji se već godinama bore za modu na ovim prostorima, bilo kao novinari, saradnici, saveznici ili - u najboljem smislu reči - navijači. A pored njih, oni koji su ugledom i/ili novcem stekli status „prvog reda“. Naravno, ponekad neko tu i zaluta, ali u istinskoj modnoj demokratiji, to ne deluje kao preterana drama. Ne sporim da i na našim modnim događanjima mogu nastati lukrativni poslovni dogovori, ali s obzirom na to da je najprepoznatljiviji pojam domaćeg tekstila „ariljski pamuk“ a ne „beogradski dizajn“, pitanje je u kojoj meri posetioci revija mogu da pomognu ljudima koji od mode žive, naročito ako je u njihovom stilskom kodu primaran izbor za „crveni tepih“ lažni LV a ne prava DO haljina. I premda se replika dizajna nove Luj Vitonove torbice sa etiketom „made in China“ ne može porediti sa autentičnim dizajnom Dragane Ognjanović koji nosi oznaku „napravljeno u Srbiji“, kada pogledate publiku na nekom od skorašnjih modnih skupova, reklo bi se da preovlađuje ovo prvo. Ključno pitanje u modi je oduvek ono „Šta će biti sledeće?“, i na njega se beogradska scena uporno trudi da odgovori. Domaći kreatori ne prikazuju svoje revije za sezonu unapred, kao što je pravilo svake nedelje mode. Logično pitanje je da li zbog toga kaskaju u odnosu na svetske modne tokove, ali verujem da je to samo tačno za neke od prezentacija koje su pod prejakim uticajem dizajna nekih svetskih modnih kuća. Možda je mode u medijima previše, a novca za razvoj mode premalo. Mladi dizajneri čitave godine rade na tome da ostvare svoju revijsku prezentaciju. Uprkos tome što cifre koje su potrebne da se modeli nađu na pistama neke od domaćih modnih manifestacija nisu ni upola astronomske poput onih koje će vam takav događaj obezbediti u inostranstvu, u zemlji gde kreator ne može da računa na značajan profit od svojih kreacija, nisu nimalo „naivne“. Uz sve navedeno, kontinuitet modnih dešavanja u Srbiji svakako je za divljenje. Lepo je znati da bez obzira na politička previranja, ekonomske krize i ono što se smatra „važnijim temama“, uvek možemo da računamo da beogradska modna sezona (prolećna i jesenja) istrajava. I da mode imamo za izvoz. A da nam je, za razliku od nesrećnih malina iz Danske, neće vratiti iz „belog sveta“. Štaviše, želeće da je zadrže kao svoju.