Žene drmaju Južnom Amerikom

Kada je na predsedničkim izborima 23. oktobra već u prvom krugu dobila apsolutnu većinu i produžila svoj mandat na još četiri godine, Kristina Fernandez Kiršner samo je potvrdila prognoze po kojima je bila apsolutni favorit. Kad 2015. završi mandat, zaokružiće najduži period od 12 godina peronizma u Argentini, duži čak i od vladavine samog Huana Perona i njegove žene Isabele. Istovremeno, u Brazilu je na vlasti Dilma Rusef, žena koja je za 10 meseci pokazala i zemljacima i celom svetu da nije „lutka na koncu“ svog prethodnika i mentora Ignasija Lule da Silve. U dve najmoćnije i najuticajnije zemlje Južne Amerike na ključnim političkim mestima su dve energične i sposobne žene dok je treća bivša predsednica Čilea Mišel Baćelet, koja je u jednoj anketi izabrana za najvažniju političarku u istoriji Latinske Amerike. Pre Mišel Baćelet, Kristine Kiršner i Dilme Rusef, žene su bile na vlasti u još nekim državama Latinske Amerike: Violeta Barios Ćamoro u Nikaragvi, Marija Estela Martinez (Isabela) Peron u Argentini, Lidija Gejler Tehada u Boliviji, Roslaija Arteaga u Ekvadoru i Mireja Moskoso u Panami i DŽenet Jagan u Gvajani. Južna Amerika je godinama važila za „kontinent pučeva“, vlade su bile nestabilne, ali situacija se polako menjala. Argentina je pre samo 30 godina bila pod vojnom huntom čiji se zločini još istražuju, tokom 2001. promenila je tri predsednika za 11 dana, zemlja je bila na ivici bankrota a danas je živi dokaz da su i najdublje ekonomske krize rešive. Oporavak je počeo 2003. kada je za predsednika izabran Nestor Kiršner, Kristinin muž. U najboljem duhu peronizma (Isabela Peron je nasledila muža Huana) Kristina je 2007. zamenila muža, od čije je naprasne smrti (infarkt) pre godinu dana napravila politički kapital i podigla svoj rejting. Danas argentinska ekonomija beleži rast od osam odsto, što je sa nizom socijalnih i populističkih mera uvećalo popularnost predsednice. Rejting joj je posebno skočio kada je pod parolom „Fudbal za sve“ uspela da obezbedi besplatno gledanje na televiziji sporta za kojim Argentinci luduju. Tim povodom ušla je u sukob sa moćnom medijskom grupacijom „Klarin“ koja je imala prava na fudbal po sistemu „plati pa gledaj“ i otad je u ratu sa najuticajnijim listom, ali uprkos svemu ne samo da opstaje nego je sve jača. Optužuju je za koncentraciju vlasti, kontrolu medija, korupciju, u kampanji 2007. jedan od njenih ljudi uhvaćen je na aerodromu sa tašnom u kojoj je bilo 800.000 dolara, poslatih iz Venecuele, ali je sve „leglo“. Dok je Kristina Kiršner, stalno uz muža, bila prisutna u argentinskoj javnosti i dok nije bila predsednica, Dilma Rusef je za najveći deo sveta bila velika nepoznanica kada je 1. januara 2011. i formalno preuzela vlast od Lule da Silve. U početku su je smatrali marionetom kojom će iz senke upravljati Lula, ali ništa netačnije od toga. Ova energična žena pokazala je za samo 10 meseci da misli svojom glavom i da sama odlučuje. Kao što je svojevremeno najurila nevernog muža sa kojim ima ćerku Paulu, koja živi u Porto Alegreu, i od nje jedinog unuka Gabrijela, tako je bez sentimentalnosti smenila već šest ministara iz glomazne vlade sa 38 članova, sve zbog korupcije. Poslednji je, 26. oktobra, pao komunista Orlando Silva zato što je ka svojoj partiji usmerio 40 miliona reala (16 miliona evra). Korupcija je danas najveći problem Brazila, a energična Dilma beleži nezapamćenu stopu popularnosti od čak 71 odsto. Narod joj veruje, a to je za političara uvek najvažnije. Zanimljivo je da njeno izvorno prezime glasi Rusev jer joj je otac bio bugarski emigrant, advokat Petar Rusev koji je 1929, kao levičar, morao da beži iz zemlje. Posle boravka u Francuskoj stigao je u Brazil gde se oženio Dilminom majkom i vremenom transkribovao prezime Rusev u Rousseff. U mladosti je bila gotovo anarhista, čak je i hapšena zbog pripadnosti nekoj oružanoj grupi, ali je posle ispaštanja i ispravljanja mladenačkih grehova i završenih studija ekonomije krenula u politiku i stigla do vrha. Brazil i Argentina, kao rivali na kontinentu u svemu, nikada nisu bili u velikoj ljubavi, ali prva poseta koju je Dilma Rusef učinila kao predsednik bila je koleginici Kristini Kiršner. Treća žena koja je na početku 21. veka promenila imidž Latinske Amerike je Čileanka Mišel Baćelet. U anketi realizovanoj prošlog meseca na uzorku od oko 3.000 kvalifikovanih ispitanika u kategoriji „politika“, proglašena je za najuticajniju ženu Latinske Amerike svih vremena. Slično mišljenje o njoj imaju i svetski mediji koji se bave rangiranjem uticajnih ličnosti. Po Forbsu je svojevremeno bila 25, po Forign Policy 36. od 100, po Tajmu čak 15... Po obrazovanju je lekar pedijatar, a otac joj je bio brigadni general koji je stradao u vreme Pinočevih čistki (navodno umro u zatvoru pod nerazjašnjenim okolnostima). Posle svrgavanja Aljendea, u septembru 1973, bila je prinuđena da sa majkom emigrira, prvo u Australiju a od 1975. do 1979. provela je u ondašnjoj DR Nemačkoj gde je upoznala budućeg muža Horhea Davalosa. U politiku se uključila početkom 90-ih godina prošlog veka, a od 1996. je član Centralnog komiteta Socijalističke partije. U vladi Rikarda Lagosa, od 2000, bila je ministar zdravlja a od februara 2002. ministar odbrane. Popularnost joj je rasla iz dana u dan i sledeći logični korak bio je kandidatura za predsednika države. Na izborima 2005. pobedila je kandidata desnice Sebastijana Pinjere. Iako joj je bio potreban drugi krug, 11. decembra 2005. postala je prva žena predsednik u dva veka nezavisnosti Čilea. Prvi potez koji je povukla bio je besplatna zdravstvena zaštita za starije od 60 godina. Kada je 10. decembra 2006. umro Pinoče, nije dozvolila nikakve državne počasti, ni dan žalosti, niti je išla na sahranu. Otišla je 2010. sa enormnom stopom popularnosti od čak 84 odsto. Od septembra 2010. je na čelu novoformirane agencije UN za zaštitu žena. Čileanska levica se nada da će se na predsedničkim izborima 2013. ponovo kandidovati i ponovo pobediti multimilionera Sebastijana Pinjeu koji se konačno dokopao predsedničkog mesta, ali mu je rejting popularnosti jedva 30 odsto. Brže do rešenja Među ženama koje sve češće osvajaju svetsku političku scenu, na prvom mestu je, svakako, Angela Merkel. Nemačka kancelarka od novembra 2005. godine najmoćnija žena sveta, kako ju je proglasio magazin Forbs, ujedno je prva kancelarka u istoriji Nemačke i prva osoba iz Istočne Nemačke na tom položaju. Evropskim ženama na vlasti nedavno se priključila i Hale Torning Šmit, koja je stala na čelo danske vlade. Nekadašnja poslanica u Evropskom parlamentu, na čelo Socijaldemokratske partije došla je 2005. godine, a pobedu na izborima za premijera donela su joj zalaganja za sprečavanje krize uvođenjem poreza na bogatstvo i produženjem radnog vremena. Jadranka Kosor, prva premijerka samostalne Hrvatske, na vlast je došla 2009. godine. Početkom avgusta i Tajland je dobio svoju prvu premijerku, Jingluk Šinavatru, sestru bivšeg premijera Taksina Šinavatre. On je osuđen na dve godine zatvora zbog korupcije, pa trenutno živi u Dubaiju. Uprkos tome, pobedila je na izborima i stala na čelo vlade. Jingluk je objasnila da je to što je žena prednost za politiku jer one su “spremnije na kompromis, brže i uspešnije u iznalaženju mirnih rešenja”. Tarja Halonen postala je prva predsednica Finske 2006. godine. Za vreme prvog mandata njen rejting je dostigao 88 odsto, pa je 2006. započela i drugi mandat. Tri godine kasnije našla se na Forbsovoj listi najmoćnijih žena sveta.