Srbija u hrvatskoj školi

Kada su nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka krajem 19. veka pitali šta bi to moglo izazvati sledeći rat u Evropi, odgovorio je prilično jednostavno - neka prokleta stvar na Balkanu. Te anegdote se nedavno setio američki magazin „Forbs“ u tekstu pod naslovom „Hrvatska u EU - katastrofa na pomolu“ u kojem se naglašava da Evropa još nije rešila grčku ekonomsku kataklizmu a prima još jednu zemlju sa Balkana. Hrvatska će 9. decembra ove godine potpisati Pretpristupni ugovor sa EU, a Srbija će kao dodatni uslov imati da upiše evropski kurs kod komšija. Dakle, dobra vest za evropske ekonomske vatrogasce je da će Srbija ostati u evropskoj čekaonici do 2020. godine, ali je to jako loša vest za Srbiju koja je, nekako, poverovala da je Evropa tu, odmah iza poslednjeg haškog izručenja a koji korak iza izbornih bilborda. SANADER U avgustu ove godine nemačka kancelarka Angela Merkel saopštila je dve za Srbiju neugodne poruke. Prvu, koja glasi da je Kosovo ključni evropski uslov, svi su čuli, ali nisu dobro shvatili drugu poruku, izgovorenu u Zagrebu, da je Hrvatska primer svim zemljama regiona kako se postaje članica EU. Iako su rado govorili o Srbiji kao o lideru regiona, beogradski zvaničnici su u susretima sa zapadnim prijateljima bili prinuđeni da slušaju kako Zagreb vodi mudru politiku u BiH, kako treba izvući pouke iz spora oko Piranskog zaliva, ali im je, izgleda, najneprijatnije kada čuju lamentiranja za „srpskim Sanaderom“. Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać za NIN kaže da je Hrvatska zaista želela da prihvati evropske standarde u borbi protiv korupcije, dok je vlast u Srbiji uložila ogroman trud i energiju samo da zavara EU. „Ono po čemu se Hrvati razlikuju od nas je to što imaju antikorupcijsko telo USKOK, koje ima i istražna ovlašćenja. NJihovu istragu niko neće zaustaviti, pa se zato dogodilo da se bivši premijer našao u zatvoru, a Hrvatska je na korak do EU. A u Srbiji, posle skandalozne reforme pravosuđa koja je učinila da sada imamo partijsko sudstvo, vi tačno znate gde će biti zaustavljena bilo koja istraga. Srbija ima izvršnu vlast koja kontroliše sudove, tužilaštva, parlament i medije, a koju niko ne kontroliše. A u Hrvatskoj, vladajućoj stranci blokiraju imovinu, jer imaju i nezavisno sudstvo i nezavisne medije pa, ako hoćete, i nezavisna tela za borbu protiv korupcije“, izjavila je Verica Barać. Od diplomatskih izvora se mogu čuti i veoma ironične opaske kako je Hrvatska morala da se ozbiljnije bori protiv korupcije jer je Sanader bio neoprezan pa je postao meta austrijskih istražnih organa, dočim se u Srbiji korupcija i pljačka obavljaju veoma precizno, tj. samo na štetu građana Srbije pa se i ne vrši tako veliki pritisak na Beograd. „Srbija bi mogla da nauči od Hrvatske kako se nova vlast može jasno distancirati od bivšeg režima, a da se ne distancira od nacionalnih interesa“, smatra profesor Fakulteta političkih nauka Predrag Simić. Napominje da je Hrvatska od 1991. godine bila veoma lojalna glavnim evropskim saveznicima, pre svega Nemačkoj, što joj se na kraju i isplatilo. „Kada kažem da je bila lojalna, mislim da je poslušala sve ono što joj kažu evropski saveznici, pa je čak i vladajući HDZ dopustio da se uhapsi bivši lider Sanader. Hrvatskoj je sve vreme bilo jasno da na putu ka EU mora da prođe sve stanice, od Saveta Evrope, Partnerstva za mir, NATO, kako bi se stiglo do EU, a Srbija očekuje da pronađe svoju trasu“, upozorava profesor Simić. Srpska diplomatija bi želela da granične sporove sa Hrvatskom (ade na Dunavu) reši pre nego što ona uđe u EU jer u beogradskoj Nemanjinoj ulici vlada uverenje da će Srbija, nakon 2013. godine, morati da prođe sve ono što je Hrvatska prolazila u sporu sa Slovenijom. Ugledni hrvatski istoričar Ivo Banac ocenjuje da se u briselskom ogledalu svako ne ogleda jednako. „Štefan File, komesar za proširenje EU, prije nekoliko dana veli da je Europska komisija statusno neutralna kada je riječ o Kosovu, premda Kosovo dijeli europsku perspektivu. Čudno, Komisija nije bila statusno neutralna kada se raspravljalo o Piranskom zaljevu“, primetio je profesor Banac. Naš sagovornik podseća da je hrvatski parlament izglasao deklaraciju o promovisanju evropskih vrednosti u jugoistočnoj Evropi, kojom se obavezuje da Zagreb neće kočiti niti ometati evropske integracije zemalja regiona. „Ukratko, od Hrvatske ne prijeti opasnost. Sve su dunavske ade sigurne, a i mnogo drugih stvari.“ Banac ne deli mišljenje onih koji veruju da bi Hrvatska mogla da bude „stabilizator regije“, s posebnim pozivom za prenošenje „europskih iskustava i strategija reformi“ Srbiji i drugima. „Studenti sve primaju na svoj način, rijetko onako kako je to profesor zamislio. Svatko uči sam i na svojim iskustvima. Učenje je uvijek interaktivno. Srpski put prema EU tek u manjoj mjeri ide kroz Zagreb. Sve je u odnosu snaga“, zaključuje Banac. Paradoks Kosorove Premijerka Kosor do maksimuma je zaoštrila borbu protiv korupcije i omogućila pokretanje važnih sudskih procesa, ali ne opraštaju joj se godine koje je provela kao Sanaderova desna ruka. Dok se njemu pripisuju teške krađe i pronevere, u zasluge mu se upisuje distanciranje od nacionalne desnice. S Kosorovom je suprotno. Npr. očajnički pokuša va da uz pomoć desnice što bolje podnese poraz na izborima. Osim legendarne zbirke broševa procenjene na 200.000 kuna i činjenice da stanuje u stanu iz koga je iseljena srpska porodica Drobac, premijerka ne vuče za sobom značajnije kriminalne afere. Jadranka Kosor će biti zapamćena po paradoksu da je zemlju svečano „uvela“ u Evropu (9. decembra), ali je prethodno (izbori 4. decembra) u njoj izgubila vlast. Miljenko Jergović, pisac, za NIN Maštarije i okrutna istina Meni se čini da su hrvatske greške na putu prema Europi toliko očigledne da bi ih se u Srbiji moglo vrlo lako prepoznati i ne ponoviti. Dakle, nabrojimo što je to usporavalo Hrvatsku : 1. teritorijalne pretenzije prema BiH, 2. poludiktatura Franje Tuđmana i insuficijencija demokracije i demokratskih procedura na svim nivoima, 3. odnos prema manjinama, a naročito Srbima, te onemogućavanje povratka nekoliko stotina hiljada protjeranih Srba u njihove domove i zavičaje, 4. suradnja s Hagom, 5. korupcija i svi oblici lopovluka pod pokroviteljstvom države, 6. teritorijalno razgraničenje sa Slovenijom. Iz srpske perspektive to bi, otprilike, značilo da Srbija ne bi smjela samu sebe ucijeniti Kosovom, misleći da ucjenjuje Europu, ako zaista želi ući u EU, jer će na kraju sudbina Kosova biti ista, bez obzira na to hoće li Srbija sama sebi blokirati put prema Europi ili neće. Naime, sve u čemu je Hrvatska pokušala pružiti otpor Europi, završilo je sasvim i do kraja po volji Europe, a Hrvatsku je usporilo u njezinim europskim integracijama, narod osiromašilo, ekonomiju uništilo... Znači , Srbija bi, poučena hrvatskim primjerom, trebala odlučiti hoće li se boriti za Kosovo do kraja i svim sredstvima, nadajući se da bi joj Rusi mogli u tome pomoći, ili će do kraja i svim sredstvima težiti što skorijem priključenju Europskoj uniji, nadajući se da bi tamo mogla biti u istoj zajednici s Kosovom. I jedno i drugo, i Kosovo i EU, moguće je samo u maštarijama za unutrašnje potrebe. To se moglo vidjeti iz hrvatskog slučaja. Pa Hrvati su Sloveniji morali popustiti do kraja i sasvim oko Piranskog zaljeva i morali su Slovencima, to jest članici EU, dati svaku kap mora koju su tražili. Drukčije nije išlo, niti je moglo ići. Okrutno je, ali je tako. Hrvatska među rekorderima po čekanju Poslednja reč na referendumu Potpisanje ugovora o hrvatskom pristupanju Evropskoj uniji za predsednika Ivu Josipovića stvar je protokola, za premijerku Jadranku Kosor poseban dan. Ugovor će potpisati nalivperom Benedikta XVI i to na rođendan svoga sina Lovre. Hrvatska je prve odnose sa Evropskom unijom uspostavila već 15. januara 1992. godine kada je međunarodno priznata njena državna nezavisnost. Stvarno približavanje zajednici evropskih zemalja započelo je tek nakon smrti prvog predsednika Franje Tuđmana, a intenzivirao se kada je HDZ kratkotrajno izgubio vlast. EU je od nove vlasti i tadašnjeg predsednika Stjepana Mesića tražila da usaglasi tekst Pakta stabilnosti za jugoistočnu Evropu, što je potvrđeno na „Zagrebačkom samitu“ zemalja EU i „Zapadnog Balkana“, krajem novembra 2000. godine. Pregovori o stabilizaciji i pridruživanju Hrvatske parafirani su 14. maja 2001. u Briselu, a status kandidata za EU Hrvatska je konačno stekla 18. juna 2004. Time se svrstala među rekordere iz „reda za Evropu“: službeno u njemu stoji osam, a neslužbeno i 17 godina, otkako je 1994. osnovala posebnu kancelariju za Evropu iz koje je kasnije izraslo Ministarstvo evropskih integracija, danas deo Ministarstva spoljnih poslova. Za razliku od Hrvatske, zemlje tzv. petog kruga EU (Mađarska, Češka, Poljska, Estonija, Kipar i Slovenija) su od kandidature do prijema čekale šest godina, dok je Slovačka svoje pregovore završila u svega dve godine. Hrvatska se dotle borila s otporima Haškom tribunalu, lošim odnosima sa susednim zemljama i razornom korupcijom. Hapšenje Ante Gotovine, sređivanje odnosa sa Slovenijom i Srbijom i temeljita reforma zakonodavstva ultimativno su zahtevani od bivšeg premijera Ive Sanadera, kome se danas sudi zbog korupcije i ratnog profiterstva. EU je bila izrazito nezadovoljna i stanjem ljudskih prava, posebno položajima manjinskih zajednica, od srpske do romske, a od zvaničnog Zagreba zahtevalo se da zemlja uđe u NATO, što je ostvareno 1. aprila 2009. godine. U leto iste godine Sanader beži od odgovornosti na jahtu kojom krstari Jadranom, a njegova naslednica Jadranka Kosor rešava teritorijalne probleme sa Slovenijom i zaoštrava borbu protiv korupcije. Slovenačka blokada hrvatskog ulaska u EU prestaje nakon dogovora Kosorove sa slovenačkim premijerom Borutom Pahorom, a premijerka odlazi i u Novi Sad na sastanak s Pahorom i predsednikom Srbije Borisom Tadićem. Zemlja u međuvremenu tone u dugove, a rastu i otpori ulasku u EU. U trenutku sticanja statusa kandidata, EU je u Hrvatskoj podržavalo 72 odsto građana, a sada je to tek nešto više od 40 odsto. Poslednju reč građani Hrvatske reći će na referendumu o pristupanju EU koji treba da se održi najkasnije mesec dana nakon svečanog potpisivanja pristupnog ugovora sa EU u Briselu.