Girlande očaja

Ležao sam na leđima i pomerao glavu tako da su mi se suze slivale u uši. Žalio sam sebe... Napolju je magla sakrila lažljivce, lopove i nevernice, prljave ulice, zakržljala stabla, propale fasade i poslovne zgrade od obojenog stakla... magla toliko gusta da ste prvo čuli krckanje ledene kore na baricama a tek onda uočavali prolaznika glave uvučene u ramena... i videli su se jedino žuti prozori stambenih zgrada. Pomislio sam kako u tim osvetljenim stanovima veseli glas iz kuhinje nadjačava zvuk televizora, ili odzvanja smeh, i svi su ukućani tu, na broju, dok su ulazna vrata čvrsto zaključana i niko i ništa više ne može da uđe... a ja sam bio u prihvatilištu za beskućnike. Kad si ovde, onda te niko neće pitati zašto plačeš, pomislio sam. *** U Srbiji ima oko hiljadu beskućnika, ljudi i žena bez kuće i staništa, onih koji doslovce žive na ulici... pokazali su rezultati poslednjeg popisa stanovništva. A više od polovine ovog broja, oko 600 njih, živi na beogradskom asfaltu. Svaki peti među njima je zbog psihičkih smetnji nesposoban da se brine o sebi, a zvanični staratelji ne mogu da mu obezbede smeštaj. Ostali, njih petstotinak, klasični su beskućnici koji nemaju ni porodicu, ni stan, ostali su bez posla ili nikad nisu radili, psihijatrijski bolesnici, alkoholičari, narkomani i oni koji su sve prokockali.  U istoj toj Srbiji postoje četiri prihvatilišta za beskućnike: dva u Beogradu - za odrasle i decu, i po jedno u Novom Sadu i Nišu. Od 35 ljudi u ovom novosadskom, koliko ih je bilo početkom novembra, troje je imalo završen fakultet... Prihvatilište za decu pri Domu „Vasa Stajić“ u Beogradu ima samo 16 kreveta. Prošlog meseca tu je bilo smešteno 23 dece, od kojih su četvoro beskućnici... A u beogradskom Centru za prihvat odraslih lica, koji ima 104 kreveta, uoči novogodišnjih praznika bilo je 138 beskućnika. Ja sam tada bio tamo. Dovodi ih milicija, sa ulice, šalju ih iz bolnica, kad zaključe da nisu za njih, nekad dođu sami, ili ih članovi porodice noću ostave nepokretne ili polulude u dvorištu Centra. Otac sina, sin majku, kao mače... da ga zaposleni u Centru nađu, okupaju, nahrane... Ima, kažu, takvih slučajeva, da se deca ne javljaju iz inostranstva. Ili sa drugog kraja Beograda. Ovim se nevoljnicima ne traže dokumenta – prijem u Centar zavisi samo od stepena propasti i raspoloživih mesta. U ove zimske mesece beskućnici se sklanjaju od mraza, pa se u Centru spava na zbijenim krevetima u hodnicima, i na dušecima na podu. I još stotinak njih mesečno ovde se hrani i kupa, a spava gde se snađe. Ono što je hitna pomoć u medicini, ovaj je Centar, kažu, to u socijalnom zbrinjavanju. A imaju i svoju kancelariju na železničkoj stanici. Tu oni kojima to treba – otpušteni iz bolnica, radnici koje je prevario gazda, zalutali... mogu dobiti besplatnu kartu do bilo kog mesta u Srbiji. Takvih kancelarija u unutrašnjosti nema, a bilo bi utešno znati, mislio sam, da se, u nevolji, i tako može u Beograd. *** Uzan prolaz između zida i kreveta u hodniku zakrčili su štićenici Centra u invalidskim kolicima – muškarac u godinama, jako razvijenog poprsja, bez jedne noge, i devojka sa patrljcima butina, razgovarali su sa bradatim muškarcem koji je ležao u krevetu u džemperu preko čijeg je okovratnika bila uredno izvučena bela kragna košulje. U postelji ispred njegove nemirno je spavao starac providne kože i šiljatog nosa, a još napred bio je na podu dušek na čijoj sam ivici sedeo ja. Odnekud je preko popločanog poda, kao loše predosećanje, puzala studen... „Ovde su pola narkomani i alkoholičari, ili iz ‘Laze’, na terapiji”, rekao mi je pred gašenje svetla onaj razvijeni, bez noge. “A posle mene izbacuju što ih udaram. Moram da se branim...” Pored nas se provukao visoki mršavi muškarac opuštenih brkova. Oko njegovog mantila bio se još zadržao hladan vazduh, i on se kretao sporo, pijanac koji mora da vodi računa o svakom narednom koraku da ne bi pao. „Evo, vidiš...”, rekao je razvijeni, ljutito stežući točkove svojih kolica. Štićenici Centra te su večeri dobili mesečni džeparac – oko 1.700 dinara, pa su neki otišli da se napiju. „... dovešće ga ili Hitna pomoć ili milicija”, smejali su se pred trpezarijom na račun svog druga. S druge strane stakla neki su gledali vesti na visoko podignutom televizoru, a drugi za stolovima igrali karte. Girlande i svetlucave lopte okačene o plafon sporo su se njihale, a jelka se ogledala u mraku ulaznih vrata. Prvo su se palile zelene lampe, žute, pa crvene, u istom ravnodušnom ritmu cele noći, dok je napolju bila magla u pretprazničkoj decembarskoj noći. „Jesi li ti Deda Mraz?“, iskezio mi se jedan mladić natečenih kapaka na nezdravo belom licu. Kasnije te večeri, on će devojku bez nogu u kolicima spustiti niz stepenice sa sprata. Pažljivo, stepenik po stepenik, sporo su klizili naniže. Odgovorio sam mu keženjem za koje sam želeo da bude osmeh... *** Pesma Arsena Dedića ne bi me, mislim, rasplakala da me nije zatekla nespremnog. Žamor u hodniku utihnuo je odjednom, i uvod pesme liznuo me kao zmijski jezik, a onda reči „Spremam sreću za te, i budućnost drugu, krenućemo, draga, vlakom prema jugu...“ udarile mučki i oduzele mi dah. Onaj sa urednom belom kragnom imao je tranzistor! Neko vreme glas Arsena Dedića nad krevetima u uskom i dugačkom hodniku lebdeo je kao miris kolača, a onda se podrugljiv ženski glas javio groznom psovkom na račun muzike, a za njim su usledili kikot i salva poruga - kao da su svi hteli da sakriju stid što im se nešto takvo dopalo... pa se sve polako smirilo i onda se još dugo čulo samo šištanje i krkljanje iz pluća usnulih nevoljnika. Žalio sam ih, i žalio sam sebe - utonuo sam u samosažaljenje kao u toplu kupku, i plakao sam zbog svega što više nemam, i zbog onoga što ću tek izgubiti, i kad su prestali jecaji okrenuo sam glavu na jednu stranu i osetio kako suza klizi u uvo, pa sam onda okrenuo glavu da usmerim onu iz drugog oka... i naizmenično sam tako ušima lovio suze dok nisam zaspao. U snu, čuo sam bubnjanje po krovu i znao sam da je to Deda Mraz. Video sam ga kako odlučno trči ka ivici, i kako se odbacuje pravo napred, i leti kroz vazduh podignutih savijenih kolena kao kad deca skaču u vodu, a lice mu je iskrivljeno od iščekivanja bolnog pada... Probudio me je potmuli tresak. Nisam odmah hteo da otvorim oči jer sam znao šta sledi: razgovori upola glasa, niz neprijatnih ali nužnih formalnosti, nelagoda... ali već sam znao da to nije moj gubitak i da će ovog puta tugovati neko drugi. Ja samo treba da sam ozbiljan neko vreme, rekao sam sebi i podigao kapke - jedan je starac pokušavao da podigne štaku sa poda. Bio je dan, bio sam pokriven jorganom i mislio sam da je starac na dušeku do mog mrtav. Piljio sam u njegovo neobrijano lice i obraze upale u bezuba usta ukočen od jeze, kad mu se u uglu usana pojavio, sporo, mehurić pljuvačke, i onda sam gledao kako se ta sićušna opna nadima i spušta - jedini trag i dokaz života. *** Ukrasi na jelki bolesno su svetlucali na dnevnom svetlu i činilo se da je ceo svet takav, zagušljiv i siv, i da nema razloga za napor koji je zahtevalo ustajanje. „Kupiću... Kupiću... čuvar je sa nekim glasno razgovarao telefonom. „Dobro“, nasmejao se, „kupiću i čokoladu. Sigurno nemaš ništa za domaći?“ Postojao je život i izvan ove zgrade. Podigao sam pokrivač... Fragment I jesi li dobio ono što si želeo od života, čak i ovakvog? Jesam. A šta si želeo? Da zovem sebe voljenim, da se osetim voljenim na zemlji. Rejmond Karver