Kodža Dačić 

Ima nekog đavola u činjenici  da je  pokojni  Miodrag Bulatović u osvit višepartijskog sistema, a  na prilično iznenađenje poznanika i kolega,  pristupio SPS-u. Iako je samo nekoliko meseci pre, da kažemo socijalizacije, petokraku gromoglasno nazvao žabom, kada se, onako inteligentan i prodoran  osvrnuo oko sebe, shvatio je da mu je srce na levoj strani i da će se  najbolje osećati u SPS-u. Zajedno sa  Luletom Isakovićem tamo je bio jedan od dva pisca od ugleda. Izvan SPS-a, ugled mu je bio u opadanju, a slava polako tamnela. Prerana smrt ga je, nažalost, omela da se razmahne i da izvrši veći uticaj na partijski program, a na sopstvenu polzu – bilo bi tu cirkusa, garantujem vam – ali jedna stvar je izvesna, bilo to slučajno ili ne. Karakter počivšeg Miodraga Bulatovića  u dlaku se poklapao sa  duhom Socijalističke partije Srbije. Dakle: uporan rad,  mistifikacija, muljavina, drskost i  smisao za propagandu. Pa, dobro, kakve veze ima Bulatović sa Dačićem, zapitaće se neki čitalac namamljen naslovom? Polako! Sve će biti objašnjeno. Da bi se shvatio Dačić, najpre se mora razumeti Bulatović. Dijalektika je u pitanju, dame i gospodo. Počivši Bulatović je svojevremeno znao da mladim piscima održi predavanje o tome kako uspeti u književnosti ili životu. „Ako se o vama ne bude pisalo po novinama“, naučavao je Bule, „ništa vam neće vredeti to što pišete kao Tolstoj. Ako vas sedam dana nema u novinama, vi ste mrtvi (i siromašni) pisci. Ako ne možete da postignete da se o vama piše dobro, gledajte da o vama pišu loše. To je u našem poslu možda i bolje.“ Vidite li vi sada, neverne Tome, u čemu je sličnost između Bulatovića i Dačića. Ako još malo napregnete i pamćenje, setićete se da je Dačić došao u paketu sa Perčevićem, (više ne tako) mladim socijalistom koji već odavno  tavori pod debelim naslagama zaborava. Upropastila ga introverzija. Od koje Dačić ne boluje. Što je, da se razumemo, sasvim u redu kada je o političarima reč. Ako si, prijatelju,  introvertna ličnost, ili se lati pera ili idi u manastir. Politika je posao za ekstrovertne alfa mužjake, da ne kažem baš džambase. Sa druge strane, socijalisti bi, vaistinu, trebalo da drže Dačićeve ikone u svojim domovima. I tu je dijalektika došla do izražaja. Dačić, koji se  onako mlađahan oblačio i češljao kao Sloba, jedini je – kada se posle petog oktobra članstvo po srpskom običaju razbežalo – imao petlju da promeni frizuru i stajling i da nokautirani SPS postavi, najpre na noge, a onda, odnedavno, svima nama na glavu. Da ne bi Ivice, SPS bi odavno iščileo u frakcijskim borbama, tako karakterističnim za levičare, pogotovo lažne. Da se bar mi koji nismo levičari ne lažemo: Dačić je blagovremeno očistio SPS od  primesa poznog boljševizma i – ako mene pitate kakva je zapravo ideologija SPS-a – ja ću vas uputiti na knjigu Nićifora Ninkovića, Žizniopisanija moja, u kojoj je sve lepo opisano. Nićifor nije poznat široj publici, iako je za zasluge  dobio senovitu ulicu na Labudovom brdu. Dovoljno je  ovom zgodom  reći  da je bio lični berberin Miloša Obrenovića i da je potanko opisao Milošev karakter i  način vladavine. I da vam nešto kažem – Dačićev karakter  me neodoljivo podseća na  Knjažev, a Dačićeva vladavina opasno liči na Miloševu. Naravno, vreme je učinilo svoje, Ivica u skladu sa duhom vremena više ne stavlja političke protivnike na macke (bar ne da se zna) niti nepoćudne veša pod legendarnom kruškom. Ali najdublja struktura vladavine se nimalo ne razlikuje. Tu bismo politiku najtananije mogli definisati kao svesrpski, pravoslavni orijentalizam. Nije tu Dačić izuzetak. Sve su naše stranke struktuirane na istoj toj apsolutističkoj  matrici. Ali nemaju svi voždovi Dačićev talenat. Janko  bi da drma kao Miloš, ali je kilav i sipljiv, onaj bi to isto, ama neodlučan je nekako, Murta bi da žari i pali, ali nema takozvanu harizmu, Kurti, opet, nedostaje nešto drugo. Dačić, međutim, ispunjava sve uslove za Miloša, ne manjka mu  ni osionost, ni bezobzirnost ni  lukavstvo. A izgleda da je i on čitao Žizniopisanija i shvatio da Srbi vole upravo takve vladare. Evo ga zasad u MUP-u, u Kneza Miloša. Ali i u vladu se može ući iz te ulice.