Mala bara, puno krokodila

Na Akademiji umetnosti BK dekan je ono što je i kraljica u Engleskoj. Tako bar svoju ulogu tumači pisac Siniša Kovačević, dekan i redovni profesor dramaturgije na ovoj školi.

“To je vrlo dobro pozicionirana funkcija u kojoj vas generalni menadžer oslobađa svih onih sitnih, administrativnih, kolokvijalno rečeno, prljavih poslova. Ovde se, dakle, generalni menadžer bavi svim osim nastave. Dok na državnim fakultetima dekan mora da vodi računa da li mu krov prokišnjava, da li je stigao toalet papir, da li su studentske vežbe tehnički dobro opremljene, da li su glumci dobili kostime, kakve su plate podeljene... ja, ovde, nemam tu vrstu brige, moj osnovni posao je isključivo i samo nastava”, kaže Siniša Kovačević.

U našoj zemlji postoji mnogo škola za glumce, reditelje, dramaturge, montažere, snimatelje, slikare... I svi se iznova bore za svoje mesto na tržištu.

- U našem poslu, u ovom misaonom i emocionalnom i mentalnom prostoru može da se primeni ona rečenica: “Mala bara, puno krokodila”. Postoji oficijelna državna škola FDU, pa Akademija umetnosti u Novom Sadu, pa Akademija na Cetinju, pa onda ceo jedan niz privatnih škola. Umetničko tržište ove zemlje je surovo. I mi nemamo prava da se ulenjimo ni u jednom trenutku, nemamo pravo da izbacujemo polufabrikate. U toj takvoj žestokoj konkurenciji treba da se borite za svakog studenta. U isto vreme, vaši studenti posle fakulteta treba da budu vaše insignije, najbolji žiranti za vaš fakultet, svojim uspehom i umetničkim i zanatskim kapitalom koji iznose iz ove škole.

U tom smislu svaki uspeh naših studenata je jako dobra preporuka u marketinškom i reklamnom smislu za našu školu. Mislim da mi u tome uspevamo.

A surovo tržište rađa i veliku odgovornost.

- Odgovornost privatnih škola u odnosu na javne škole znatno je uvećana. Uvećani su kriterijumi i standardi. Ako vam neko da bi iškolovao dete, a nije iz Beograda, odvoji novac u vrednosti garsonjere ili bar dobro opremljenog kafića u zemlji u kojoj su svi pred kolapsom, ne računajući onih nekoliko procenata tajkunskih milionera, onda je vaša odgovornost multiplifikovana. A činjenicom da se ovde plaća školarina, uvećava se korpus odgovornosti i obaveza samih studenata.

Ne možete, dalje, izvesti čoveka na ulicu u zanatskom i tehničkom smislu neopremljenog. Bez obzira na to da li je reč o glumcu, montažeru, reditelju, slikaru, snimatelju, dramaturgu. U protivnom, napravili ste kafanskog klupodera, čoveka koji će emocionalno i mentalno kolabirati prilikom sudara sa opremljenijim, darovitijim i mentalno i tehnički i tehnološki sposobnijim ljudima.

Vaši studenti kažu da je njihova prednost zato što uče od profesionalaca. Mirjana Karanović, Anita Mančić, Predrag Ejdus, Ivan Bekjarev... njihovi su profesori glume, Miloš Radivojević im predaje filmsku režiju, Nikita Milivojević pozorišnu, Siniša Kovačević dramaturgiju, a kameru Radoslav Vladić...

- Ova škola je opremljena najboljim ljudima. Iz potrebe da na tržištu participiramo sa značajnim brojem preuzetih studenata i da izbacujemo formirane i osposobljene diplomce, obaveza nam je da budemo u stalnom traganju za najboljim pedagoškim profesorskim kadrom. Ali, obaveza nam je i da sami formiramo pedagoški kadar.

Proizvodnja pedagoga je mukotrpan, dug i spor posao.

- Činjenica je da mnogi veliki umetnici nisu imali tog pedagoškog dara u sebi. I obrnuto. Ali, mi uspevamo da spojimo to dvoje. Naši pedagozi su i vrhunski reditelji, vrhunski pisci, vrhunski snimatelji, vrhunski glumci, vrhunski montažeri sa ogromnim umetničkim kapitalom iza sebe a istovremeno umeju u sebi da pronađu taj pedagoški nerv i znaju da transferišu to svoje ogromno znanje. Mi dosad nismo imali nikakvih studentskih primedbi, nisu pokazali nezadovoljstvo znanjem koje iznose iz škole. A pošto smo već nekoliko godina iskusniji i stariji, cilj nam je svetski standard: vlastiti pedagoški kadar. Jer, nema prave i dobre škole, visokoškolske ustanove, ukoliko ona nema vlastiti pedagoški kadar i ne zatvori vlastiti sistem udžbenika. Tako da smo mi sada već uveliko na tom tragu da od svojih najboljih studenata pravimo asistente i docente, ali to je proces, za to treba vremena pa ćemo za desetak godina imati u potpunosti zadovoljena ta dva segmenta i zatvoren krug.

Međutim, studenti Akademije umetnosti BK se i danas, pretpostavljam, manje nego prva generacija 1995, suočavaju sa navikom ove sredine da najbolji dolaze sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

- FDU je zaokružio pet decenija. Reč je o jednom višedecenijskom trajanju, a mi nismo još zaokružili ni deceniju postojanja. U smislu tradicionalizma ta mala blaga komparativna prednost je na njihovoj strani. Oni su upravo imali vremena da iškoluju vlastiti pedagoški kadar i da zatvore taj udžbenički sistem... Ja neću reći nijednu lošu reč o školi čiju diplomu nosim, ali vremenom će se ta razlika izgubiti. Samo treba govoriti neumoljivim jezikom činjenica. Na Festivalu kratkometražnog filma broj naših laureata je bar jednak ako ne i veći od broja laureata sa FDU. Pozorišne premijere naših studenata dramaturgije izjednačene su sa brojem premijera studenata FDU. Angažman naših snimatelja, montažera, reditelja ni po čemu ne zaostaje za angažmanom studenata sa Fakulteta dramskih umetnosti.

Svuda u svetu je taj tradicionalni kod dominantan i jako dragocen, ali svuda u svetu su privatne škole cenjenije od javnih, državnih škola jer za novac koji daju, studenti imaju prava da potražuju i zahtevaju mnogo više. Mi nećemo nikakvu vrstu nezdravog rivaliteta sa Fakultetom dramskih umetnosti, jer smo potekli sa te škole i baštinimo i određenu vrstu pedagoških postulata sa te škole kao što i FDU baštini postulate sa nekih starijih škola. Hoćemo samo zdrav rivalitet u kojem ćemo biti ponosni na svoje studente kojih je sve više. Ova škola ne školuje samo glumce, školuje i glumce. Iako se mi ponosimo svojim i profesorima i studentima glume, ova škola proizvodi taj visokosofisticirani tehničko-tehnološki umetnički kadar. To su ljudi koji su zaposleni u nacionalnoj TV kući, na BK televiziji, Pinku i mnogim drugim lokalnim televizijama. Mi smo u stalnoj potrazi za studentom ali i u permanentnoj potrazi za kvalitetnim profesorom, kvalitetnim pomagalom, kvalitetnim tehničkim ili tehnološkim rešenjem. Za savremenijom kamerom, savremenijom montažnom jedinicom, za savremenijim tonskim studiom....

Da li ste vi zadovoljni svojim studentima?

- Ima ona šumadijska, kad pitaju seljaka kakav mu je krompir. On kaže: Ovaj krupan je odličan, a ovaj sitan ništa ne valja. E, mi nemamo prava na sitan krompir. Dar nije svakom dat, zato se smatra božijim. I nije svakome dat dar u istom odnosu i u istoj meri. Ne mogu svi biti oskarovci, ne mogu svi dobiti Sterijine nagrade, ali vi ih školujete da budu dobre zanatlije, da budu odlični dramaturzi, dobri urednici na TV, dobri kritičari, unutar opsega profesionalnog. Trudite se da dobiju bar Sterijinu nagradu ako ne Nobelovu, a ako nisu u stanju, pošto po neumoljivosti statistike ne mogu svi biti takvi, onda od onih ostalih pravite buduće urednike, kritičare, dramaturge.

A zanimljivo je i to što su u mentalnom profilu ove nacije izražene dve genetske šifre: sklonost ka kolektivnom sportu i sklonost ka umetnosti. Daroviti smo za svaku vrstu umetnosti. U samom smo vrhu po broju odličnih slikara, pisaca... glumstven smo narod.

U ovoj zemlji više stvara dramskih spisateljica nego u celoj Evropi. Mogu, s lakoćom, odmah da navedem imena Biljane Srbljanović, Milice Novković, Dane Leskovar, Katarine Milutinović, Jelene Kajgo, Moline Udovički, Vide Ognjenović, Milene Marković... Nek mi oproste one koje nisam spomenuo ovog trenutka. A to su sve aktivne spisateljice.

Predstava vaše studentkinje Katarine Milutinović “Cipelice od kengurove kože” igrana je više od sto puta i još je na repertoaru BDP-a. Premijera “Fantoma” Jelene Kajgo izvedena je u Ateljeu 212, a sprema se i njena predstava “Intimus” u Narodnom pozorištu u Beogradu. Za njih obično volite da kažete da su imale “malo više sreće”. Zašto? Kakav je put od klupe do Narodnog pozorišta?

- Put je strašno jednostavan i strašno komplikovan u isto vreme. Student dramaturgije napravi dobru dramu, ja mu dam adekvatnu ocenu za to i kažem: Sine (ili ćero), ova drama je potpuno “igriva”, možeš da je nosiš u bilo koje pozorište. Onda on, poput svih drugih pisaca, spakuje dramu u koverat, kucne na vrata i kaže dobar dan, evo, ja imam dramu. Onda dramaturzi Ateljea 212 ili JDP-a pročitaju, pa je daju direktoru drame ili upravniku. Zatim se potvrdi da zadovoljava umetničke standarde i, dakle, biće igrana... Biće često odbijena ne iz estetskih nego produkcionih razloga, možda. Ili se ta dobra drama možda ne uklapa u repertoarski koncept tog trenutka. Ne znači da će svaka dobra drama biti istog trenutka prihvaćena i odigrana. Zato vam kažem da su ove naše studentkinje koje imaju pozorišne premijere bile znatno srećnije u određenom trenutku od nekih kolega jer su se svi ti uslovi sklopili u određenom trenutku.

Imam i studente koji još uvek nisu imali sreću da vide svoje drame na repertoarima beogradskih ili nekih drugih pozorišta, mada sam uveren da će se to dogoditi. Prosto, nisu bili srećni u trenutku. Ali lako je sa dobrim dramama, one nisu sardine, da im prođe rok upotrebe; dakle, mogu da sačekaju u fioci godinu dve, pet, deset...

A glumci ne mogu da čekaju...

- Sa glumcima je problem ako nisu odmah u angažmanu jer tu je taj biološki parametar jako bitan. Glumac je kao sveća, emituje tu svetlost i toplinu, ali svakog dana se smanjuje, svakog dana ostaje sve manje onog što može da osvetli. Tako, postoji uzrast od 19 do 25 kad možete biti Ofelija i Julija i nikad više. Pa postoji vreme između 25 i 30 kad možete biti Ledi Makbet i nikad više... Za glumca je bitno da na vreme uđe u pozorište da bi mogao da bude Romeo, ako ima 35 ne može više biti Hamlet ili Romeo.

Da li profesori glume, vrhunski glumci ili profesori režije, naši najbolji režiseri tu mogu da pomognu svojim studentima? Na koji način vi kao profesor dramaturgije, ali i pisac Siniša Kovačević, možete da pomognete? Preporukom?

- Preporuka jedne Mirjane Karanović ili Predraga Ejdusa, Kusturici ili Jagošu Markoviću, da ima jednog odličnog studenta koji odgovara za tu ulogu ima i te kako veliku specifičnu težinu.

Dabome, bez imalo lažne skromnosti, moja preporuka Dušanu Kovačeviću kao upravniku “Zvezdare” ili LJubivoju Tadiću kao upravniku Narodnog da ću mu poslati jednog studenta sa odličnom dramom, umnogome znači. Ali, to nije žirantsko jemstvo kojim ćete vi omogućiti svom studentu da sigurno i pouzdano dobije ulogu ili dobije da snima film ili da režira pozorišnu predstavu. Ali ta preporuka je, na kraju krajeva, određena vrsta vaše moralne obaveze. Ako vi kao pedagog niste u stanju da stanete iza svog produkta, iza svog intelektualnog i emocionalnog i pedagoškog produžetka, onda šta ćete očekivati od drugih.