Neshvaćeni evroskeptik

Na prvi pogled, reklo bi se da je scenografija idealna za odličan predizborni start istaknutog evroskeptika Vojislava Koštunice i njegove Demokratske stranke Srbije: ne samo da ozbiljno obolela Evropska unija nastavlja sa politikom uslovljavanja prema Srbiji i da to, logično, dovodi do konstantnog pada evroentuzijazma u biračkom telu, već mu je, neočekivano, u pomoć priskočio i diplomatski predstavnik najmoćnije evropske zemlje, Volfram Mas. Ambasador zemlje koja prednjači u uslovljavanju Srbije uspeo je da, nediplomatskom izjavom, ili makar samo nedovoljnim razlikovanjem jezičkih finesa, Koštunici ponudi šlagvort za demonstriranje neustrašivog odnosa prema glavnoj evropskoj sili. „Neophodno je da se Mas nauči poznavanju elementarnog reda ili u suprotnom neka izvoli napustiti Srbiju“, zagrmeo je uvređeni Koštunica na svoj omiljeni način komuniciranja sa javnošću – saopštenjem. I još je objasnio da je „Mas zloupotrebio poverenje“ te da bi (zbog uvrede na račun lidera DSS-a) trebalo „da se izvini državi Srbiji“. I sve to zato što je, komentarišući raniju Koštuničinu izjavu, ocenio da je onaj ko tvrdi da Srbija gubi primenom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju „ili neznalica, ili, jednostavno, lažov“. Nije, pri tom, bitno što se negde u toj raspravi zagubila činjenica da u izjavi koju je Mas neprimereno komentarisao, ni Koštunica nije bio baš nežan, ocenivši da oni koji tvrde da je srpska privreda na dobitku od SSP „govore neistinu“. I da je moguće da je takvo etiketiranje povredilo nemačkog ambasadora, koji spada upravo u zagovornike teze o dobitku od SSP-a. CENZUS Bitno je, u predizbornom kontekstu, jedno čudno matematičko neslaganje. Prema skorijim istraživanjima, naime, broj evroskeptika u Srbiji ozbiljno raste. Tako, recimo, anketa Nove srpske političke misli, rađena krajem decembra i početkom januara, dijagnostifikuje takvo raspoloženje kod čak 37,9 odsto ispitanika. Istovremeno, prema svim skorašnjim istraživanjima, Koštuničina partija mogla bi da računa tek na neki procenat iznad cenzusa od pet odsto glasova (slično važi i za drugu evroskeptičnu partiju, na čijem čelu je još jedan Vojislav – Šešelj). Gde je dakle, nesporazum između birača koji ne žele u Evropsku uniju i političara koji smatra da od tog puta hitno valja odustati? I koji je upravo izdao knjigu s namerom da temeljno objasni tu tezu, ali i tvrdnju da „Srbija drži u svojim rukama ključeve za rešavanje kosovskog pitanja“, te da se ono (pitanje) trenutno najbolje rešava - zamrzavanjem. Doduše, ne uz uobičajeno shvatanje pojma autorstva, već u verziji davanja intervjua trojici članova Političkog saveta DSS-a. U verziji većine političara, a Koštunica i DSS u tome ne zaostaju, naprotiv, obično su za takve probleme krivi mediji. Birači, zaista, ne moraju da znaju za Koštuničina odbijanja zahteva za intervjue i mogu da, gnušajući se zbog povremenih kampanja protiv DSS-a, zaborave na iste takve „tople zečeve“ kroz koje su, u vreme Koštuničine vladavine, prolazili neki drugi političari. Ipak, u odluci o davanju glasa na izborima, trebalo bi da, osim onog što bi mogli zaključiti iz medija, ukoliko ih uopšte prate, koriste i neka druga znanja i iskustva. Recimo, ona iz vremena kada je Koštunica obavljao jednu od dve najvažnije političke funkcije u zemlji: predsednika države (Savezne Republike Jugoslavije) i premijera Srbije (u dve vlade). OGLEDALO Nevolja za Koštunicu mogla bi biti upravo tu: bio je to period konstantnog survavanja njegove popularnosti, od postpetooktobarskog većinskog obožavanja, do 11,62 procenata glasova osvojenih na poslednjim parlamentarnim izborima, 2008. (i to u koaliciji sa Novom Srbijom Velimira Ilića, koji je u međuvremenu prebegao ka naprednjacima). Činjenica da je u tom periodu ono što prosečnog birača najviše interesuje - ekonomska situacija – bila povoljnija od današnje, pa još udružena sa umorom od aktuelne vlasti i njenih skandala i razočaranjem u „evropske prijatelje“ trebalo bi, valjda, da ide Koštunici u prilog i doprinese novom rastu njegove popularnosti. Sva istraživanja, međutim, govore drugačije. Zato bi, u pripremama za novi izlazak na izbore, Koštunici i saradnicima najkorisnije bilo da se pošteno preispitaju i priznaju sebi ono što birači, izgleda, već znaju, čim su u tako malom broju spremni da ih podrže – čak i ako zastupaju ista antievropska uverenja. Koliko god korisno bilo, takvo preispitivanje nije ni malo lak zadatak ni za koga, a naročito za nekog toliko uvredljivog i neotpornog na kritike, kao što je Koštunica. Na taj zaključak, između ostalog, ukazuje Koštuničin svojevremeni komentar karikatura Predraga Koraksića Koraksa, sa značenjem „nek se okane mene i crta nešto drugo“. „Bilo bi krajnje neuputno da sudim o bilo čemu što se na mene odnosi... U karikaturama gospodina Koraksa uočavam, međutim, jedan problem koji se ne tiče samo mene. Mislim da čitav deo stvarnosti koji utiče na odnose u našoj zemlji, gospodin Koraks zaboravlja... Mnoga od zala u ovoj zemlji generisana su spolja i to bi čini mi se mogao da bude zanimljiv predlog za njegovo pero“, rekao je Koštunica Danasu 3. marta 2001. Tu poruku najupečatljivijem kritičaru Slobodana Miloševića, Koštunica je, inače, uputio samo dva meseca nakon što je socijalista Milan Milutinović, još uvek sa pozicije predsednika Srbije, Koraksa zvao na kafu. I tražio mu autogram za uspomenu. Put bez alternative Kritikujući aktuelne vlasti zbog politike „Evropa nema alternativu“, Koštunica zaboravlja, a niko se ne trudi da ga podseti, da se upravo za tu politiku, i baš tim rečima, zalagao u svom prvom premijerskom ekspozeu, marta 2004. Tada je, između ostalog, tvrdio: „I još jedan put, iz jednog drugog ugla, želim da podvučem važnost članstva u EU. To članstvo je ne samo ono što se hoće, to je i nešto što se mora, nešto bez čega se ne može. Ono što se hoće po pravilu donosi korist, ono što se mora, ne mora uvek da bude korisno, ali evropski put za Srbiju i Crnu Goru nema alternative“.