Savršeno pripovedanje

Ispisana na Mebijusovoj traci, ona glasi: „Jednom davno beše priča koja poče“. Kada traku isečete i spojite njene uvrnute krajeve, dobijate petlju – priču koja se nikada neće završiti. Objavljena 1967, kad su ruski formalisti svečano uvedeni u američku književnu teoriju a engleski prevod Markesovih Sto godina samoće polupao naprsle lonce modernizma, Bartova beskrajna priča uvela nas je u svet metafikcije, koji nikako da prestane da se vrti. Srpski čitaoci uvrnutog pisca s petljom čitaju poremećenim redosledom: Agora objavljuje najpre prvenac Opera na vodi, potom najnoviju zbirku Novogradnja (oba primeri veselog retrorealizma), dok tek sada stiže na red somotska prozna revolucija, zbirka Izgubljen u kući smeha (1968). DŽon Bart je „somotar“ zato što nas uči da prozni eksperiment ne mora biti neartikulisani šok: prevrat u prozi može imati privid mira i reda. Autora čije su reske opaske o postmodernizmu sedamdesetih imale težinu manifesta tako upoznajemo kao poglavito retrorealističkog pisca, koji ilustruje samim sobom sopstvenu postavku „ekstrospektivne proze“, priče koja se pripoveda bez interiorizacije, gledanjem „od spolja“, bivajući tako najveća misterija. Za čitaoca koji od Barta očekuje samo prozni eksperiment, zbirka Izgubljen u kući smeha je iznenađujuće tradicionalno pripovedana: njen junak Ambrouz mogao bi biti lik Tomasa Mana koliko i Vudija Alena. U pričama Eho ili Putovanje noćnim morem pisac će posegnuti za zvučnim zapisom kao idejom savršenog pripovedanja, pokušati da uvede nova lica u pripovedanje sem prvog i trećeg, nagovestiti virtuelnu sferu i hipertekst. Plovidba noćnim morem sa Bartom je najlepša prozna avantura, iako ćemo se na kraju svi podaviti.