Mimoilaženje

Boris Tadić ljut na Dinkića, neće nikad više sa njim. Ko je doveo Fijat, jure se po medijima. Posle više od godinu dana, napredak u pregovorima velesila i Irana o nuklearnom programu Teherana. Kazaljka koja procenjuje mogućnost izraelskog napada na Iran, što bi razorilo svetsku stabilnost i ugrozilo mir, vratila se makar malo unazad. Toma kaže da sporazume iz Brisela on ne mora da poštuje. Talibani krenuli u ofanzivu, simultanim napadima na zapadne, kolaboracionističke i međunarodne ciljeve u Kabulu. Nestabilnost u Avganistanu, jednom od najvažnijih globalnih geopolitičkih čvorišta, naravno, direktno se preliva na kompletnu međunarodnu scenu. Čeda zove Borisa da povede, a Tomu da pripomogne. U Siriji, gde se najdirektnije sukobljavaju interesi Vašingtona sa Moskvom i Pekingom, primirje se održava kako-tako, pa kao da se stvari malo stišavaju. Što je, opet, globalno dobro. Al kaida, međutim, sve aktivnija u Maliju, Nigeriji, širom Afrike... Dačić izbacuje MMF i najavljuje da će da hapsi strane investitore. Evropska kriza sve dublja i sve teža, mada naizgled ne onako dramatična kao na početku, slažu se eksperti sa svih strana. Agituju Dinkić, Palma, Mrka, Šešelj (Jadranka), Dveri, Vuk, Rasim, Zukorlić i Pastor, pojavi se i Korać, Đilas i vrh stranke, Vučić, a sve isto. Razumljivo je što se žalimo na dosadu, ponavljanje, ispraznost kampanje, neuverljiva, lažna obećanja, podsmevamo licemernosti ideje o departizaciji, podilaženju malom čoveku i sitnom biznisu... Čudi što svet, tako zanimljiv, dramatičan, uzbudljiv i presudno važan za naše živote – tek pomalo pogledamo. I ne mislimo da smo mimo sveta – već da je on mimo nas.