Muškarci su nepravilni

Kome to treba? Gramatičarima. Kad se objašnjava promena po padežima, treba na primeru jedne imenice dati sve oblike pravilne promene, dok izuzeci i nepravilnosti ostaju za kasnije. Za ženski rod ne bi bilo problema: možete uzeti reč žena, ili glava, kuća, ulica i još desetine drugih. U srednjem rodu, za one na -o imate selo, vino, mesto, za one na -e tu su polje, lice, ušće... Samo muške imenice prave probleme. Jednosložne ne dolaze u obzir, jer za njih tek treba objasniti koje imaju tzv. kraću množinu (gosti, đaci, konji...) a koje dužu (sinovi, muževi, panjevi...). Imenica treba da znači ljudsko biće, jer se samo kod njih, u muškom rodu, akuzativ razlikuje od nominativa (Ovo je šofer – gledaj šofera: up. Ovo je kofer, gledaj kofer). Razlikuje se, doduše, i za životinje, i verovatno je zato Maretić za svoju paradigmu uzeo imenicu jelen, a isto je učinio i Stevanović. Ali zar ne možemo čoveka uzeti za primer, nego samo životinju? Imenica čovek ne dolazi u obzir, jer množinu pravi od sasvim druge osnove (ljudi). Radnik, seljak, junak, učenik? Ne, imaju vokativ na -če, a množinu na -ci. Građanin, Srbin? Imaju sufiks in, koji se u množini gubi. Momak, pisac, glumac imaju nepostojano a i promene u vokativu i u množini. Imenice kao idol, pilot, nomad, golman pravilno se menjaju, ali su stranog porekla. Koju god mušku imenicu da pogledate, svaka ima neku manu: jedine pravilne, kako izgleda, jesu lažov, lopov, glupan i zvekan!