Magija gorkog humora

Najbolji srpski strip autori danas svoje radove uglavnom objavljuju u stranim izdavačkim kućama, često i u milionskim tiražima, da bi ih zatim domaći izdavači otkupljivali kao da su stranci i prodavali njihove radove domaćoj publici. U čemu je tajna ovako briljantne strategije u razvoju domaćeg stripa i ko su najuspešniji srpski autori na svetskom tržištu? Zašto je toliko bolje objavljivati stripove u Francuskoj nego u Srbiji? Tri su glavna razloga, kaže Slobodan Ivkov, istoričar i teoretičar stripa, koji više od 20 godina u NIN-u piše stripske kritike: „Prvo, zato što ih tamo traže. Kod nas već godinama nemate nijednog izdavača koji bi od srpskih stripara naručio duži strip, producirao ga, platio, pa ga potom i štampao; daj bože i potrudio se da ga potom proda i zaradi. Drugo, zato što im se plaća. Treće, rad im se poštuje, oni uvažavaju kao stvaraoci od ugleda, a na inostranim sajmovima knjiga tretiraju kao zvezde koje primerke svojih izdanja potpisuju kupcima koji strpljivo stoje u redovima, što umetnicima nije nevažno, verujte mi na reč“, kaže Ivkov. „Uz to idu festivali, smeštaj u lepim hotelima, skupe večere. Takođe tu su, ako bi gledali dugoročnije neke stvari koje se dešavaju zbog keša, luksuzna izdanja, eks librisi, posteri i druge stvari koje produbljuju tvoj odnos prema poslu“, dodaje Aleksa Gajić, jedan od naših najuspešnijih strip autora. Na pitanje šta nije bolje u Francuskoj, on odgovara da je njemu mnogo veći osećaj pripadanja grupi u Srbiji. „Ovde na festivalima, a i na običnim druženjima ipak se vode malo dubokoumniji razgovori nego tamo. I zato što ne postoji jezička barijera, a i zato što nismo sputani temama o biznisu. Ovde važi stara floskula: pare nisu problem, para nema. Ovde se nešto pitamo, a tamo smo šrafovi sve veće mašine. I na kraju treći aspekt ovog pitanja je koliko bi jedan pravi zaljubljenik u crtanje i kreativni proces uopšte trebalo da se bavi politikom“, kaže Gajić. VEŠTINE Upravo njega Ivkov svrstava među trojicu najuspešnijih domaćih autora na svetskom tržištu. Da bi slika o uspehu u Francuskoj bila jasnija, Ivkov navodi podatak da frankofonsko tržište (Francuska, Belgija, Kanada, Švajcarska, Afrika...) ima preko 200 miliona pismenih žitelja i potencijalnih kupaca, a da su urednici i izdavači preduzimljivi i dobro organizovani. Uspeti na takvom tržištu veliki je poduhvat, još od vremena kada je Branislav Kerac pravio kultni Cat Claw, ali to ovde izgleda malo koga fascinira. Za naše autore Ivkov kaže da su, uz hrvatske i ostale iz eks-Ju prostora, neprikosnoveni u Istočnoj i Srednjoj Evropi. Ipak, nasumična anketa među građanima Srbije sa pitanjem ko su Zoran Janjetov ili Aleksandar Zograf (umetničko ime Saše Rakezića) brzopotezno bi strip smestila tamo gde on već podugo boravi – na kulturnu marginu. „Nesumnjivo najznačajniji srpski stripar, i po likovnim dometima i po komercijalnim efektima, jeste Novosađanin Zoran Janjetov”, kaže Slobodan Ivkov. „On je to prvenstveno po svojoj crtačkoj i, šire, likovnoj veštini, zatim po imenima sa kojima je sarađivao kao što su Žan Žiro – Mebijus ili Alehandro Hodorovski, onda po broju stripskih albuma, ali i po dužini delovanja na toj sceni, kao i po broju zemalja u kojima su prevođeni tamo nastali stripovi. Tiraži knjiga po svetu mu se mere milionima primeraka. Zatim je tu, tek od 2001. prisutni Aleksa Gajić. Zograf je bez dileme najvažniji autor alternativnog, nekomercijalnog ili, po nekima, andergraund stripa. I on je sarađivao sa najpoznatijim svetskim striparima iz tog okruženja”, objašnjava Ivkov. Sam Janjetov, na pitanje NIN-a kako objašnjava veliko zanimanje francuske publike za naše autore, pa i za njega, ima jednostavan odgovor - bitno je kako radiš. „Francuska publika je izložena radovima autora cele planete. Ne zanima ih odakle dolazi proizvod, nego samo kakav je. Ni Hodorovski, ni Mebijus, nijedan izdavač, nikad me nisu pitali odakle sam, šta sam studirao...“, kaže Janjetov. Strip autor Dražen Kovačević nedavno je rekao da u Francuskoj i najveći izdavači dobijaju državne subvencije kako bi se stimulisao strip. Koliko je Srbija daleko od takvog scenarija? Gajić odgovara s gorkim humorom. „Ovo je jedno od onih pitanja koje bi trebalo da raspiri strip crtača, pa da se on razgalami kako nas svi šutiradu: Šutiradu me cigani, šutiradu me gospoda... A nama treba samo stan na špijunku“, kaže Aleksa Gajić kroz smeh. „Elem, realno govoreći, daleko smo od subvencija isto koliko su daleko i lekari i seljaci i vojnici i sportisti. Nije da nema ništa, al’ tek toliko da se ne sruši sve“. hajtek Sličan odgovor na ovo pitanje nudi i Zoran Janjetov. On za NIN kaže da je Srbija neopisivo daleko od onoga što postoji u zemljama poput Francuske, i kao uzor navodi zanimljiv primer. „Mnogo impresivnija situacija postoji već decenijama u Južnoj Koreji, gde država određuje i finansijski podržava strip-kvote, kroz broj naslova i tiraže, a strip se studira na svim univerzitetima ravnopravno sa svim drugim disciplinama, a postoje i fantastični, hajtek strip-instituti, biblioteke i banke podataka“, kaže Janjetov. Ne radi se ovde, međutim, samo o subvencijama. Odnos države prema stripu, koji se vidi u otkupu publikacija za 2010. za biblioteke u Srbiji, u kojima nije uključena nijedna stripska knjiga, otkriva jedno dublje nerazumevanje značaja ove umetnosti. Zato se postavlja pitanje hoće li strip ponovo postati važna umetnost u Srbiji i za ljude izvan kruga ljubitelja? Da li je potrebno da se pojave nove Dečje novine ili mreža pojedinaca može da uradi sav posao? Možda, jednog divnog dana, kaže Janjetov. Kad ponovo nastane i raširi se srednja klasa, kad ljudi počnu da se bave stvarima koje nadilaze čisto preživljavanje. Kad mediji isfiltriraju smeće iz svoje srži i počnu narodu da nude stvari koje ga čine boljim. Katastrofa kao spas Na pitanje hoće li strip ponovo postati važna umetnost u Srbiji i za ljude izvan kruga ljubitelja, Aleksa Gajić nudi jedan strip odgovor: „Potrebno je da dođe do neke katastrofčine, sve izgori, i ljudi koji su preživeli polako krenu ponovo da se vraćaju kulturi. Ali, pošto nema ni kompjutera ni struje ni televizije ni igrica, onda počnu da se štampaju knjige, novine i stripovi na primitivnim mašinama. E tada bi ljudi opet masovno počeli da konzumiraju stripove . Hmmm... kad bolje pomislim, ipak bolje ovako“, kaže Aleksa Gajić.