Venera od gline

Ruku ovih pisaca vode sećanja na intimno, porodično vreme, sećanja obojena likovima očeva koji su ili oličenje jetkog autoriteta, ili neumitno odsutni, u ratu ili u zatvoru. Novi roman Ota Tolnaija je mala revolucija u simbolici sećanja: odsutna očinska figura kao da hrabri junaka da istraži svet žene, lepote i umetnosti. Morska školjka pisana je u žanru amarkorda i u znaku čulne spoznaje. U njoj „poznati ženu“ znači osvajati: ne teritorije, već iskustvo. Morska školjka nas uvodi u svet čuđenja nad svetom. NJeni junaci, dečaci koji slabo razlikuju san od jave i fantaziju od mogućnosti, krstare mitskim predelima jednog parka u Kanjiži, početkom četrdesetih, magičnom zemljom iza gvozdene zavese, koju oni naivno zamišljaju kao pozorišnu. U književnosti je žena uvek oličenje užitka kojim kratki ljudski život dostiže „privremenu večnost“; ovaj roman privremenu večnost umetnosti i lepote daje u liku Nušike, čije telo izvajano u glini postaje fatalni ideal i bolna misterija. Kad lokalnu Veneru posmatraju dok se kupa, dečaci se za stablo vezuju vojničkim opasačem ili lancem za pse, a jedan od njih zakopčava svoj kaputić oko grane na kojoj leži, fantazirajući kako lepotica, dok oni padaju sa drveta, u sebi broji „potmule udare o tlo mrtvih, polumrtvih tela“; Sanjajući o ženi, junaci sanjaju i o moru, o krstarenju belom lađom po Jadranu: na kredencu, većem od oltarskog zida crkve, nasuprot dečjeg kreveca, stoji ružičasta školjka s natpisom Abacija, izvor snova o moru. Zatvoreni u ravnici kao u čaši, dečaci snatre o pučini. More kao dominantna mitema mađarske književnosti u Tolnaiju dobija vrhunskog hroničara.