Radio-drama sa tri kraja

Zvučni prostor kancelarije Zavoda za patente u Beogradu. Začuje se kucanje na vratima. – Da? – Dobar dan. Ja sam Branimir Stošić, imam zakazano kod vas u dva. – Izvolite, Branimire. Vidim, doneli ste veliku kutiju. – Imam nekoliko patenata. – Izgledate mladi. Od kada se bavite pronalascima? – Devetnaest dana. – Vi se šalite? – Zar vam izgledam kao neko ko se šali? – Ne. Ali izgledate kao neko ko nije spavao toliko dana. (Nasmeje se, a zatim naglo uozbilji) Oprostite. – Nema potrebe na izvinjenju, jer niste daleko od istine. U stvari, ja sam dramski pisac i filmski scenarista. – Zaista? – Da, ali mi nikada ništa nije izvedeno, ni u pozorištu, ni na radiju, kao što nisam dobio odgovor ni na jedan filmski scenario koji sam poslao producentskim kućama i TV stanicama, uključujući RTS. – Baš toliko niste imali sreće? – Baš toliko. A pošto sam došao na ivicu da nekoga usmrtim ukoliko mi bude odbijeno još ijedno delo, odlučio sam da promenim profesiju jer i dalje verujem u svoju kreativnost. – Pošteno. Da vidim šta ste nam to doneli. Zvuk izvlačenja nekolicine stvari iz kutije. – Da pođemo od prvog. Ovo se zove ’Pozorišni komad’. – Koliko vidim, to je parče drveta presvučeno nekim tvrdim materijalom. – To je deo velike scene Ateljea 212. Drugar mi radi u obezbeđenju, pa sam se uvukao jedne noći neopažen. – Dooobro. Šta još imate? – Evo, ovo je ’Kratki metar’. – Kako to mislite? – Tako lepo. To je metar koji ima 64 santimetra. – Dooobro, dalje? – Ovo mi je jedan od omiljenih: ’Dugometražni igrani film’. – Ovo je obična filmska traka. – Nije obična. Pogledajte sada kako đuska kada se postavi između ova dva magneta. Šta kažete? – Da nastavimo, ako nije problem. – U redu. Ovo se zove ’Filmski centar Srbije’. To je specijalna meta na kojoj su okačeni portreti svih srpskih filmskih producenata, a u zavisnosti od njihove veličine i uticaja dobijate broj poena. Inače, sâm sam je gađao u streljani i kao što vidite jedan od onih čije ime ne smem, i drugi čije ime ne želim da izgovorim, ostali su bez očiju. – – Ne? Okej, idemo dalje. Upoznajte ’Radio-dramu’. – To je običan mali buster. – Nije običan. Pazite sad. Zvuk uključenja radija na kojem je u toku neki tok šou. Zvuk počinje da distorzira, buster da se trese, da bi ubrzo zatim eksplodirao. – Branimire, pobogu! Pa vi ste odlučili da nas ubijete. – Ali je zato bila prava radio-drama, zar ne? – Zaista ne znam šta da vam kažem. – Sačekajte da vidite poslednji izum. – Samo ako nije opasan po život. – Daleko od toga. Zove se ’FEST’ – skraćenica od Fenomenološki Eksperiment Simplifikovane Televiziomanije. – Ne razumem. – Shvatićete. Stavite tri srednja prsta leve ruke u ova tri prstena koja su povezana sa ovom malom mašinom. – – Slobodno, ništa vam se neće dogoditi. Treba samo da budete iskreni. – Dobro, hajde. – Prvo pitanje: koliko često pratite domaće rijaliti programe? – Gotovo nikada. Auh! – Da li smatrate da su serije Moj rođak sa sela i Selo gori a baba se češlja sramota za nacionalnu televiziju. – Da. Auh! – Koliko puta ste gledali reprize serija Siniše Pavića? – Nijednom. Auh! Ma slušaj, bre, nosi se i ti i tvoji imbecilni patenti u tri lepe... Zvuk pucnja iz revolvera. Zvuk isključenja magnetofonske trake i pretapanje na prostor nove kancelarije, ovoga puta uredničke u Radio Beogradu. – I kažete da ste ovo sami snimili? – Da. Ja sam glumio sebe, moj drugar činovnika iz Centra za patente, a efekte smo uradili u jednom privatnom studiju. Kako vam se čini? – Znate, mi u dramskom programu nemamo format za ovako nešto. Uz to, ne primamo već snimljene... Zvuk pucnja iz revolvera. Nekoliko sekundi tišine, a onda muzika odjavne špice. – U seriji ’Radio minijature’, slušali ste delo Danijele Prokić ’Dva nesrećna kraja’ u režiji Srđana Kovačevića. Ovo je prvi program Radio Beograda, trenutno je tri stepena ispod nule, a u nastavku programa ovog dvadeset prvog decembra slušaćete... Najpre nestanak signala, a zatim zvuk rušenja svega.