Nemam recept za pisanje

Mark Levi je najčitaniji francuski pisac. To što neki kritičari u Francuskoj prikazuju njegove knjige kao literaturu za plažu ne umanjuje njegov uspeh kod publike. NJegove romantične priče o ljubavi i prijateljstvu, o odrastanju i sazrevanju i avanturistički romani sa elementima naučne fantastike čitaju se na 45 jezika. Pisanju se posvetio sa 37 godina, nakon što je njegova prva knjiga, “Kad bi to bilo tačno”, doživela planetarni uspeh. Od tada piše jedan roman godišnje – za trinaest godina trinaest romana – od kojih su na srpskom objavljena tri: Sve što smo prećutali, Prvi dan i Prva noć. Odakle potiče ova žeđ za pisanjem? Odrastao sam okružen knjigama. Moj otac je bio urednik izdanja iz oblasti umetnosti i oduvek je mnogo čitao. On mi je preneo ljubav prema rečima i knjigama. Volim da pričam priče. Ideje nalazim u onome što me okružuje. Neprestano se iščuđavam malim stvarima u životu. Volim da slušam, da posmatram sve što se dešava oko mene, a mašta čini ostalo. I, napokon, imam želju da pišem, da provodim noć u svom studiju ispisujući reči na papiru. Postali ste pisac gotovo slučajno... Ima u tome mnogo sreće. Dok sam pisao “Kad bi to bilo tačno”, nisam zamišljao da će to da bude roman, a još manje da će jednog dana da bude objavljen. Ovu priču sam napisao za svog sina, odnosno za čoveka koji će jednog dana postati. Ideja je bila da mu dam rukopis kada bude napunio onoliko godina koliko sam ja imao kada sam ga pisao. Moja sestra, scenarista, nagovorila me je da pošaljem rukopis izdavačkoj kući Rober Lafon. Nedelju dana kasnije stigao mi je odgovor da žele da ga objave. To je bilo neverovatno! Uspeh vas je iznenadio? Ni danas ne mogu da objasnim šta se dogodilo. Ubrzo po objavljivanju pozvao me je Stiven Spilberg i saopštio mi kako bi voleo da snimi film na osnovu moje knjige. Kroz ovaj roman sam želeo da kažem sinu da ide do kraja kako bi ostvario snove i da nikome ne dozvoli da ga u tome spreči. Kako bih bio dosledan dao sam ostavku u arhitektonskom birou koji sam tada vodio i posvetio se pisanju. Prijateljstvo i ljubav su najčešće teme vaših knjiga… Volim da pišem o onome što je dobro kod ljudi, o osetljivosti, o nadama. Prijateljstvo, drugarstvo, nežnost su vrednosti do kojih mi je veoma stalo. Zbog toga su one u centru mojih knjiga. Sa knjigama „Prvi dan” i „Prva noć” otisnuli ste se u žanr avanturističkog romana. Da li vam je inspiracija Žil Vern? Žil Vern je pisac koji me navodi da sanjarim, da putujem. NJegove knjige su mi razvile maštu, zahvaljujući njima poželeo sam da pišem. Kao dete sam se pitao kako je nastao svet i odakle potiču ljudi. Želeo sam da postanem arheolog ili astrofizičar kako bih pronašao odgovore na ova pitanja. Studije koje sam izabrao nisu mi omogućile da ostvarim ovaj san. I danas se često pitam, gledajući noću zvezde na nebu, kako je sve počelo. Kako je nastao život, da li je svemir uređen na neki logičan način čiji nam smisao izmiče ili je život neka vrsta poetskog nereda. Pisac ima tu izuzetnu prednost da može da uđe u različite uloge, da piše o zanimanjima koja su mu nedostižna. Radeći na ovim knjigama mnogo sam istraživao i to mi je pomoglo da odgovorim na neka pitanja koja sam sebi postavljao kao dete. U romanu „Prvi dan” pominje se teorija o skrivenim piramidama, među kojima i o onima u Bosni. Gde je granica između nauke i fikcije? Kada je Žil Vern napisao „Od zemlje do meseca” svi naučnici su govorili da je u pitanju prevara. Nije neophodno da sistematski namećemo neku istinu. Na naslovnoj strani piše da je u pitanju roman, a ne neki dokument ili naučni rad. Romansijer ima potpunu slobodu da zamišlja sve što mu se svidi. Ne verujem ni da je Supermen zaista leteo… Da li razmišljate o filmskoj adaptaciji dok pišete? Ne, nikad ne razmišljam o filmu dok pišem knjigu ili razmišljam o priči. Knjige su često inspiracija za filmove, nikad obrnuto. Roman ničim nije uslovljen, dok je film uslovljen troškovima realizacije. Pisati imajući u vidu filmsku ekranizaciju značilo bi ograničiti ovu slobodu. Postoji li neka „formula” koje se pridržavate? Nemam čarobni recept, on ne postoji. U suprotnom bi bilo jednostavno! Pre nego što knjiga izađe nikada nisam siguran da li će pronaći put do čitalaca. Radim mnogo, ali ništa mi ne garantuje da će knjiga uspeti. Živeli ste u Londonu, potom u NJujorku. Život u tuđini vas inspiriše? Već dugo živim u inostranstvu i to me je vrlo obogatilo.  Biti u stalnom kontaktu sa osobama koje nisu iz vaše kulture, koje ne govore vašim jezikom, uvek je veliko iskustvo. To je takođe i svakodnevna škola skromnosti, jer je neophodno da se oslobodite stečenih navika i da se prilagodite načinu razmišljanja i običajima zemlje u kojoj živite, čak i kada vam se čini da nemaju mnogo smisla. Interesujući se za druge mnogo toga naučimo i razumemo. NJujork, u kome danas živim, uvek me je privlačio svojim kulturnim pluralizmom, eklektizmom i dinamizmom. Ali to što više ne živim u svojoj zemlji ne znači da je manje volim. Naprotiv, ono što vam nedostaje još je prisutnije u vašem životu. Najčitaniji ste francuski pisac u svetu, ali francuski kritičari vas često ne štede. Kako reagujete na kritike? Odrastao sam u porodici u kojoj su me naučili da se prvo smejem na svoj račun, a onda drugima. Poštujem konstruktivnu i argumentovanu kritiku, a zlonamernu i agresivnu ignorišem. Imam priliku da se bavim onim što obožavam, od čega živim i što mi omogućava izuzetne susrete i putovanja. Bilo bi nepristojno da to ne cenim. Svakog dana zahvaljujem svojim čitaocima.