Ne vidim sebe u srpskom fudbalu

Tokom nedavnog boravka u Londonu u vreme Olimpijskih igara izveštač NIN-a imao je retko zadovoljstvo da u čuvenom hotelu „Čerčil“ u centru grada večera sa dvojicom uspešnih Amerikanaca srpskog porekla, Denom Tanom i Milanom Mandarićem. Obojica su uspeli u biznisu u Americi, obojica su u mladosti igrali fudbal, obojica bili pioniri fudbalskog sporta u SAD kao vlasnici tamošnjih klubova; obojica su bili uspešni predsednici fudbalskih klubova u Engleskoj, obojica vole Crvenu zvezdu - ali za razliku od Tane, koji je čak bio i predsednik „crveno-belih“, Mandarić još nema nameru da se vraća u srpski fudbal. Tana je našoj javnosti mnogo poznatiji, pa kroz ovaj razgovor pokušaćemo da čitaocima malo približimo Milana Mandarića, rođenog 1938. u selu Vrebac pored Gospića, u Lici. Otkud vi u fudbalu? LJubav iz mladosti, iz Novog Sada kada sam u podmlatku Vojvodine igrao centarfora u generaciji sa Stevanom Benom, Draženom Blažićem i još nekolicinom koji su kasnije, za razliku od mene, napravili fudbalske karijere. Toza Veselinović, tada velika zvezda Vojvodine, bio mi je komšija i fudbalski idol mada mi je otac baš zbog Toze branio da igram fudbal. Toza je bio veliki igrač ali nije najsportskije živeo, pa je otac smatrao da su svi takvi. Tražio je da završim školu. Poslušali ste ga? Jesam, završio sam Mašinski fakultet u Beogradu sa 24 godine, ali fudbal mi je ostao u srcu kao velika strast do današnjih dana. Studirali ste mašinstvo a veliki posao napravili u elektronici? Imao sam viziju, osetio sam da je budućnost u elektronici i počeo da proizvodim kompjuterske elemente u Silicijumskoj dolini u Kaliforniji i doživeo totalni američki san. Bili ste jedan od pionira fudbalskog sporta u SAD? Kako ste i zašto stigli u evropski fudbal? Nisam video budućnost profi fudbala u SAD. Ali to je bio razlog da odem iz američkog „sokera“, ne i da odem u evropski. To se desilo slučajno. Bio sam poslovno u Evropi kada su mi poslovni prijatelji iz Belgije ponudili da budem predsednik Standarda iz Liježa sa 51 odsto akcija. Sledeća stanica bila je Nica? Da, moja žena je volela Mediteran, a sredinom devedesetih ukazala se šansa da preuzmem klub. Doveo sam Silvestera Takača, mog Novosađanina koji je dugo živeo u Francuskoj. Igrali smo finale kupa sa Ginjonom na „Parku prinčeva“ i to mi je bio jedan od najlepših fudbalskih doživljaja. Potom stižete u engleski fudbal. Bilo je to 1999. Došao sam u Englesku zbog osnovnog posla, a zaljubio se u engleski fudbal. U engleski fudbal indirektno me uvukao Predrag - Preki Radosavljević, moj igrač u San Hoseu, koji je kasnije igrao u Engleskoj. Bio je u Portsmutu kada me je pozvao na jednu utakmicu. Upoznao sam ljude iz kluba i čuo da je klub pred stečajem... Posle šest meseci zovu me i nude da kupim klub. Ja sam „merkao“ Mančester siti, ali on je imao 12 vlasnika, situacija je bila komplikovana. Prihvatim ponudu Portsmuta, u startu platim pet miliona funti da klub opstane, onda uložim 20 miliona funti da se sasvim oporavi. I uspeo sam da ga vratim u Premijer ligu. Sledeća stanica je Lester siti? Fudbalski klub je kao preduzeće, kad se stabilizuje i ostvari dobru tržišnu cenu, treba ga prodati. Ja sam to uradio sa Portsmutom i 2007. preuzeo Lester siti, koji je takođe bio u teškoj situaciji. Odmah smo se vratili u Premijer ligu, ali sam hteo da se malo odmorim od fudbala, pre 18 meseci prodao sam Lester siti tajlandskim biznismenima i taman počeo život bez fudbala kada su mi došli ljudi iz Šefild vensdeja i ponudili klub koji je imao samo sedam dana da nađe 45 miliona funti ili da nestane... Pristao sam. Da li ste ikada izgubili novac u fudbalu? Nikada nisam izgubio ozbiljan novac, ne računajući slovenački Koper kome sam pomogao više u vidu donacije nego ulaganja. Uvek sam vraćao svoje pare i još zarađivao, zato što znam šta i kako treba da se radi. Veoma ste popularni u Šefildu... LJudi me vole jer sam spasio klub koji njima mnogo znači. U Gradskoj većnici već 260 godina postoji jedna ploča zahvalnosti na kojoj je bilo samo 13 imena - od Vinstona Čerčila, maršala Montgomerija i princa Čarlsa do ledi Dajane. Nedavno je uklesano i 14. ime: moje... Ponosan sam zbog toga, ali nisam tu počast dobio samo zbog fudbala. Igrači i ja obilazimo škole, bolnice, delimo poklone, organizujemo humanitarne akcije... Kada smo ušli u Drugu ligu navijači su doneli transparent na srpskom „Hvala ti Milane“. Sedam škola u gradu ima dvorane koje nose moje ime. To je ogromno zadovoljstvo. Šta je cilj - Premijer liga? Da, ali ne žurimo. U fudbalu nema prečica, moraš da imaš glavu i srce. Srce je važno, ali nikad nije dovoljno. Zašto ne ulažete u srpski fudbal? Ne vidim sebe u srpskom fudbalu pod ovim uslovima. Isuviše je otvorenih pitanja. Ja volim da znam gde spava pas a gde spava mačka. Naučio sam na poslovanje u transparentnim sistemima u kojima se sve zna. Iskreno, voleo bih da pomognem srpskom fudbalu kao što sam to učinio u Engleskoj, ali bojim se da se ne bih uklopio, bio bih nekakav Kraljević Marko, usamljeni jahač. Ne, još nije vreme za mene u srpskom fudbalu. Kad bude više reda u sistemu, možda. Ali veliku ulogu mora da odigra Fudbalski savez. Pomoć Zvezdi Milan Mandarić otkriva da je svojevremeno finansijski pomogao Crvenoj zvezdi da dovede Marka Elsnera i Miodraga Belodedića. „Sa Zvezdom sam odavno imao super korektan odnos a konkretnu pomoć dao sam na molbu Miroslava Pavlovića koji je igrao kod mene u Americi. Zamolio me da pomognem da se dovedu neki igrači i dao sam novac... Koliko? Nije važno.“