Verujte svojim lažljivim očima

Američka štampa nije tek tako, laka srca i mirne savesti objavila prizore zlostavljanja iračkih zarobljenika. Televizijska stanica CBS pristala je da, na zahtev šefa Generalštaba američke vojske, gotovo dve nedelje odloži objavljivanje fotosa iz zatvora Abu Graib. Prilog koji je potresao svet možda bi još čekao na emitovanje da se stanica nije uplašila da će je preteći magazin “NJujorker”, čijeg je proslavljenog novinara Simura Herša pokušala da zaposli kao konsultanta i tako otkrila da on već radi na istoj storiji. (Herš je pre tačno 35 godina prvi na svetlo dana izneo masakr u Mi Laju, a sada istražuje odgovornost Donalda Ramsfelda za brutalno ispitivanje iračkih zarobljenika: on se dokopao internog izveštaja Pentagona o torturi.)

“San Francisko kronikl” našao je za nužno da slike seksualnog ponižavanja i mučenja Iračana, objavljene na naslovnoj strani lista, pravda pred čitaocima u posebnoj napomeni uredničkog kolegijuma, takođe na naslovnoj strani, da je odluka donesena u interesu “prava javnosti da zna”. Veći američki listovi u novije vreme po pravilu zapošljavaju “ombudsmena” (kolumnistu koji zastupa interese čitalaca tako što piše sedmičnu kritiku lista u kome radi, i to katkad nemilosrdnu kritiku). Ombudsmen “Kronikla” obelodanio je nekoliko dana kasnije da je dobio gomilu pisama čitalaca od kojih su neki fotose proglasili “ogavnom propagandom i prevarom”. Drugi su, pak, bili ogorčeni što list štampa nepotrebna apologetska objašnjenja. “Vi ste novinska organizacija, a ne perionica američke vlade”, poručio je jedan čitalac.

Urednici širom Amerike znali su da će fotosi na kojim američki vojnici, nevinih očiju i razdraganih izraza lica, prisiljavaju Iračane na pornografske poze i nedostojne akte, izazvati eksploziju gneva u muslimanskom svetu. Mogli su znati i to da će plodovi tog gneva koštati života mnoge američke vojnike, kao i to da će slike biti najbolja moguća reklamna kampanja za regrutovanje novih pripadnika Al kaide. Svejedno su hiljade urednika širom Amerike donele istu, tešku odluku: da na udarnim stranama publikuju naličje američke okupacije Iraka. “Kroniklov” ombudsmen Dik Rodžers je rastumačio da novinski urednik, pri donošenju odluke o objavljivanju kontroverznih sadržaja, ne sme da se rukovodi bilo kakvim stranačkim ili političkim procenjivačima. To znači da mora da mu bude potpuno svejedno da li će, na primer, slike mrtvačkih kovčega ubijenih američkih vojnika u javnosti izazvati proteste protiv rata u Iraku ili, naprotiv, još tvrđu rešenost građanstva da zemlja istraje u ratnoj avanturi. Štampa se stara da javnost sazna sve što može biti relevantno; sada mnogi misle da su ove slike zapečatile sudbinu američke okupacije Iraka, odnosno da su “izgubile rat” za Ameriku, ali to ne može da promeni validnost odluke da se slike objave.

Zatvorski intervju Za razliku od zemalja čiji propisi uhapšenim i/ili optuženim licima zabranjuju kontakte sa novinarima (takva pravila važe i u Haškom tribunalu), u Americi je intervjuisanje pritvorenika redovna i normalna pojava. Postupak je jednostavan: novinari traže dozvolu za intervju od policije, koja onda organizuje susret u zatvoru i pravila igre (kamera, snimanje i ostali detalji). Mnogim uhapšenicima koji su dovoljno nesmotreni da pristanu na intervju bez prisustva advokata, to se posle razbije o glavu. Ove nedelje je u Kaliforniji žena osuđena na doživotni zatvor uložila žalbu višem sudu u kojoj traži da se unakrsnom ispitivanju podvrgne novinar koji ju je intervjuisao nakon što je protiv nje podignuta optužnica. Osnov za žalbu je “epidemija nepoštenja” u američkoj štampi, čijem integritetu se više “ne može verovati”. Pikanterija priče je u tome što je zatvorenica posle hapšenja priznala zločin, ali je sud odbacio priznanje zbog nepravilnosti u postupku. Dobila je doživotnu kaznu na osnovu intervjua koji je dala u zatvoru pre suđenja, i u kom je odala poznavanje detalja o zločinu.

Za američku štampu je ovo u neku ruku kritičan trenutak, jer se još teško oporavlja od gubitka poverenja javnosti koje je usledilo posle nedavnih otkrića da je nekoliko vodećih novinskih kuća (“NJujork tajms” i “USA tudej”, na primer) zapošljavalo novinare (DŽejson Bler, DŽek Keli) koji su godinama uspešno vukli za nos urednike i čitaoce, nemilice izmišljajući vesti, ljude, događaje... Novinarski esnaf se odskora naglas propituje da li bi Amerika ušla u rat u Iraku da su mediji sa većom sumnjičavošću pristupili izgovorima administracije za stupanje u rat. Majkl Getler, ombudsmen “Vašington posta”, primećuje ovih dana kako se ispostavilo da “ništa od onog što nam je pre rata rečeno nije bilo istina, osim da je Sadam loš momak”. Dakle, ni oružje za masovno uništenje, ni atomske pečurke, ni veze sa Al kaidom, ni dobrodošlica stanovništva, ni cena rata, ni broj potrebnih trupa... Koliko god da je praćenje rata bilo izvanredno, najvažnije je ipak praćenje priprema za rat, a štampa je u tom periodu, možda iz patriotskih pobuda, prigušila u sebi toliko potrebnu skepsu prema oficijelnoj verziji vlasti.

Ironija je u tome što je štampa na kraju uložila daleko više truda i agonije u odluke o objavljivanju fotosa, nego u pribavljanje fotosa. Američko istraživačko novinarstvo uživa svetsku slavu ali ovog puta nema zasluga što je svet saznao za torturu u Iraku. Zatvorski fotosi objavljeni u američkim medijima preko noći su promenili predmet razgovora u celom svetu, ali novinari do njih nisu došli danonoćnim traganjem za izvorima i informacijama. Fotosi su im zapravo pali u krilo (u žargonu se kaže da su “procurili” u medije), a dilema postoji jedino o tome jesu li “procurili” iz Pentagona, ili su ih medijima ustupile porodice vojnih rezervista koji će ovih dana pred vojni sud zbog brutalnog tretmana Iračana u zatvoru Abu Graib. Američka štampa, po pravilu, ne odaje svoje izvore ni na sudu, a Vrhovni sud smatra da novinare ne treba kažnjavati ni u slučaju kada objave nezakonito stečene podatke, pod uslovom da su podaci tačni i da novinari nisu lično učestvovali u nezakonitim radnjama. To u praksi znači da novinari, primera radi, mogu da objave transkript telefonskog razgovora koji je nezakonito snimljen, pod uslovom da nije novinar taj koji je nezakonito snimio razgovor i, naravno, pod uslovom da je razgovor “od javnog interesa”. Zato se i ne postavlja pitanje ko je štampi doturio snimke, iako ima sve više spekulacija da je po američku vojsku kompromitujući materijal u redakcije stigao direktno iz Pentagona. Po toj teoriji, neki vojnici od karijere u Pentagonu hteli su da stanu na put ministru odbrane Donaldu Ramsfeldu i izabrali su dosta pouzdan način da ga politički unište.

Druga teorija glasi da su slike stigle iz ruku porodica optuženih rezervista nižih činova, koji su rešili da ne dozvole da se kola slome na njihovim sinovima i kćerima a da političke i vojničke glavešine izbegnu odgovornost za skandal kome su na bitan način kumovali. Otac optuženog rezerviste Ivana Frederika je još u martu pisao brojnim medijskim organizacijama i čak sedamnaestorici američkih senatora o mučenju iračkih zatvorenika i o svojim sumnjama da Pentagon krije odgovornost glavešina, ali se niko nije zainteresovao za njegovu priču. Onda se obratio jednom poznatom američkom penzionisanom pukovniku, Dejvidu Hekvortu, koji mu je konačno omogućio kontakt sa CBS-om.

Postoji, međutim, duga predistorija priče o mučenju Iračana i pomanjkanju interesovanja u američkoj štampi, koja nije na prvu vest o američkom kršenju ljudskih prava i Ženevske konvencije angažovala timove investigativnih reportera da sve istraže. “Asošijeted pres je još 1. novembra 2003. godine objavio tekst od 1800 reči o zlostavljanju u tri iračka zatvora. U članku je rečeno da američki zvaničnici ne žele da komentarišu, i citirana je general DŽenis Karpinski, sada u središtu afere Abu Graib, koja je arapskim medijima rekla da se prema zarobljenicima postupa “pravično i humano”. Tišina u medijima potrajala je do januara, kada je Si-En-En prvi put javio da “postoje” slike zlostavljanja Iračana na kojim poziraju “američki vojnici muškog i ženskog roda”. Mediji su objavili da je istraga o zlostavljanju u Abu Graibu pokrenuta na osnovu dostave jednog vojnika koji je nadređenom oficiru pod vrata noću ubacio pismo, ali nije bilo istražnog poduhvata prvorazrednih američkih medija i reportera. Izuzetak je Simur Herš, koji je pre 35 godina sa velikom mukom uspeo da u američkoj štampi plasira priču o masakru u Mi Laju: odbile su ga velike novinske kuće, a tekst je prihvatila da objavi tek mala novinska agencija, “Pasifik njuz”. Herš je posle za tu storiju dobio Pulicera.

Ko god da je “procurio” fotose štampi, nije to učinio iz najuzvišenijih pobuda, odnosno iz želje da se zadovolji princip da “javnost ima pravo da zna”. Motivi onih koji su ustupili slike bili su političke prirode (mada se možda može smatrati plemenitom namera da se zaustavi političar koji nanosi štetu državi) ili želje da se pomoću pritiska javnosti utiče na tok sudskog procesa. CBS, “Vašington post” i “NJujorker” svakako nisu gledali poklonjenom konju u zube, jer oni, za razliku od porodica i oficira, moraju da imaju na umu pravo javnosti da zna, ma kakve posledice proizišle za njih, društvo i državu. Takva je podela uloga u društvu.