Krivine u proceduri

Tomislavu Nikoliću se priča o izbornoj krađi proletos isplatila, ali izgleda da Boris Tadić nema nameru da isto sredstvo primeni u predstojećem unutarstranačkom obračunu zakazanom za 10. novembar. A nije baš da ne bi imao na čemu da „gradi slučaj“, s obzirom na to da je izborna utakmica, uz mnogo medijskih provokacija i lobističkih bravura počela mnogo pre zvaničnog utvrđivanja pravila. U jednom od skorašnjih intervjua Tadić jeste napomenuo da činjenica da je na Glavnom odboru prošao predlog njegovih protivkandidata o delegatskom načinu izbora novog rukovodstva, nasuprot neposrednim izborima za koje se aktuelni predsednik DS-a zalagao „govori o nameri kontrolisanih izbora“. Ali je i priznao da „i sam nosi teret delegatskog glasanja“ na izborima na kojima je postao predsednik stranke (2004) i obećao da će insistirati da ne bude kontrole glasanja. „Pošto verujem u pobedu na ovim izborima, ne želim da na nju padne senka kontrolisanog glasanja“, istakao je Tadić u svom uobičajenom fajterskom maniru, od koga nije odustao ni nakon serije ovogodišnjih neuspeha. SUMNJE Za razliku od Tadića, njegov konkurent iz okršaja iz 2004, Zoran Živković, ozbiljno sumnja u neregularnost predstojećih izbora. I to ne samo zato što mesec i po dana pre izborne skupštine, nisu utvrđena pravila glasanja i kampanje, već i zbog toga što, kako kaže, nema načina da Skupština bude legalna, ako je istekao mandat više od 40 opštinskih odbora. Kao primer navodi gradski odbor DS-a iz Niša, kome je mandat istekao u decembru 2010, ili opštinski odbor iz Knjaževca, kome mandat ističe 14. oktobra, ali će, po svemu sudeći, odlukom Glavnog odbora, nastaviti da radi u istom sastavu. „Ako opštinski odbori kojima je istekao mandat, izaberu delegate, onda su ti delegati nelegalni, a ako se Skupština održi bez delegata iz tih četrdesetak opštinskih odbora, onda je Skupština nelegalna“, logički razmišlja Živković koji uprkos svemu tome – ne odustaje od borbe. „Prihvatiću kandidaturu ako u DS-u postoji dovoljan broj slobodnomislećih i hrabrih ljudi i odbora koji će me predložiti“, kaže jedini dosadašnji poraženi kandidat za predsednika DS-a koji nakon izbornog neuspeha nije formirao svoju stranku (prethodno su, upravo na taj način, poraze obeležili Kosta Čavoški koji je izgubio od Dragoljuba Mićunovića 1990, zatim i sam Mićunović nakon što ga je pobedio Zoran Đinđić 1994. i na kraju Slobodan Vuksanović, koga je takođe porazio Đinđić, 2000. godine). Prema članu 9 Poslovnika o radu Skupštine DS-a, Glavni odbor stranke, na predlog predsednika stranke, bira Organizacioni odbor koji se stara o organizaciji i tehničkoj pripremi za održavanje sednice. Ovoga puta, međutim, GO je to pravo preneo na Predsedništvo u kome, sudeći po septembarskoj sednici, „đilasovci“ imaju blago vođstvo (prema Živkovićevom tumačenju, Organizacioni odbor se do sada bavio „kićenjem sale izborom hora“, a Glavni odbor je taj koji bi trebalo da odluči o kvotama za izbor delegata, ali to sada nije slučaj). Nezvanični izvori kažu i da će Organizacioni odbor za novembarsku skupštinu, zapravo, biti Izvršni odbor, kome će biti dodati timovi kandidata pošto zvanično objave kandidature. Marko Đurišić, predsednik Izvršnog odbora DS-a, koji je bio na čelu Organizacionog odbora za pripremu poslednje izborne skupštine, održane decembra 2010, međutim, u ponedeljak je za NIN rekao da ne zna ništa o tome, te da će „sve utvrditi Organizacioni odbor, kada bude izabran“. I nada se da će se to desiti ove nedelje. U međuvremenu, pojavila se nezvanična informacija da su Tadić, Dragan Đilas i Bojan Pajtić postigli načelni dogovor o izbornim pravilima. TIMOVI Zainteresovana čaršija tvrdi i da će šef Tadićevog izbornog štaba biti Miki Rakić, jedini sa spiska dosadašnjih saradnika o kome se aktuelni predsednik DS-a na nedavnom Glavnom odboru pozitivno izrazio, najavivši da će, ukoliko ostane predsednik, Rakiću pripasti važne stranačke dužnosti. Isti izvori za šefa izbornog štaba Tadićevog prvog izazivača Dragana Đilasa „postavili“ su Balšu Božovića, predsednika omladine DS-a i zamenika šefa poslaničke grupe DS-a u Skupštini Srbije. „Kad Đilas bude sazvao izborni štab, on će odlučiti i ko će ga voditi. Do tada sam jedan od onih koji će podržati njega kao kandidata“, kaže Božović, dok se čaršija sladi podsećanjem na kumstvo Tadića i Božovićevog oca i izvlačenjem odgovarajuće paralele iz činjenice da je Đilasa u stranku doveo upravo – Tadić. Božović očekuje da će kriterijumi na osnovu kojih će biti određene kvote opštinskim odborima za izbor delegata Skupštine biti „manje više isti kao prošli put“ i siguran je da će glasanje „proći u najboljem redu, na zadovoljstvo svih“. I Slobodan Homen, iz Tadićevog tima, veruje da će procedura biti slična prošloj, uz kompjutersko glasanje koje „garantuje tajnost“, ali bez „pada sistema“ koji se desio 2010. „Ne radi se o predsedničkom kandidatu, nego o budućnosti stranke“, kaže Homen koji ističe da je „važno izaći iz procesa tako da niko ne bude nezadovoljan“. S obzirom na činjenicu da je delegatski sistem ono što je želela „protivnička ekipa“, važno je dodati da Homen ne očekuje manipulacije ni u određivanju kvota, odnosno broja delegata koji će zastupati svaki opštinski odbor – one se određuju na osnovu broja članova i izbornih rezultata svakog odbora. Tu, gotovo idiličnu sliku, međutim, kvari Živkovićeva tvrdnja da su „sve izborne skupštine od 2004. bile neregularne, zato što se glasalo pod prismotrom, nameštao se broj delegata, a bilo je i nedozvoljenog lobiranja i pravljenja spiskova“. O krivinama u proceduri, uostalom, i novinari mogu da posvedoče: recimo, neki su izveštavali i o čuvenoj „delegatskoj 9“, prostoriji u kojoj su, pod nadzorom, delegati odlučivali o izbornoj pobedi Tadića nad Živkovićem 2004. (pred sam početak izborne procedure delegati su dobili i SMS sa porukom „Drage demokrate, očistimo stranku od kriminala, glasajte za listu Borisa Tadića. Izbori se“). papirići Dve godine kasnije, predsednički izbori nisu bili zanimljivi jer je postojao samo jedan kandidat (Tadić) a i izbori za potpredsednika stranke bili su dobro pripremljeni. Toliko da su delegatima dan pred skupštinu podeljeni papirići na kojima je tačno bilo označeno kako „pravilno“ glasati za svaki stranački organ. Pomenute 2010. desio se čuveni „pad sistema“, nakon čega je kompjutersko glasanje zamenjeno ručnim... Dosta logično deluje pretpostavka da će šanse za manipulacije tokom samog glasanja značajno umanjiti činjenica da će postojati više kandidata čiji će timovi voditi računa o svakom detalju. Ono što će najlakše izmaći kontroli jeste – lobiranje. A upravo u toj oblasti se krije najozbiljniji materijal za prognoziranje rezultata demokratske izborne trke: ukoliko bi, recimo, bilo sigurno da postoji čvrst dogovor beogradskog i vojvođanskog odbora, to bi, mnogo više od izbornog sistema određenog po Đilasovoj volji, išlo u prilog prognozi o pobedi dosadašnjeg Tadićevog zamenika na partijskoj funkciji. U utorak, kada je ovaj broj NIN-a odlazio u štampu, taj dogovor je još uvek bio „samo“ vrlo verovatan, ali ne i sasvim siguran. A kada/ako bude sigurno da je do dogovora došlo, opet ostaje pitanje da li će baš svaki delegat poštovati odluku organa koji predstavlja. Zato, uostalom, izbori i postoje. I opet ukrug: zato postoje i pritisci i pokušaji manipulacija. I tajni aduti koji se ostavljaju za poslednji predizborni trenutak.  Faktor Kuzmanović Najava predsedničke kandidature Branimira Kuzmanovića odmah je podstakla teorije zavere prema kojima iza gesta predsednika opštine Vračar stoji namera da oduzme glasove Tadiću ili Đilasu, koji u medijima slove kao favoriti. S tim se, međutim ne slažu ni Slobodan Homen, član Glavnog odbora koji će raditi u Tadićevoj kampanji i „neće biti kandidat ni za šta“, ni Balša Božović, iz Đilasovog tima. Homen kaže da su priče o oduzimanju glasova besmislene, „s obzirom na to da postoji drugi izborni krug i ocenjuje da se „Kuzmanović kandidovao jer želi nešto da promeni u okviru stranke“. Božović, čak, ponosno kaže da je „upravo to kultura DS-a“ i da „svako ima pravo da se kandiduje i predloži program“. I ne bi ga začudilo da se u predsedničku trku narednih dana uključi još neko.