Đinđić kao oružje

Da novinari moraju da vode računa ne samo šta pišu, nego i šta pričaju, uvideo je Dejan Anastasijević, novinar lista “Vreme”, kojeg je Goran Svilanović, bivši ministar inostranih poslova SCG, naveo kao izvor za izjavu koju je u nedelju imao na Hrvatskoj televiziji u emisiji “Nedeljom u dva”. U najkraćem, Svilanović je izjavio da Gradimir Nalić, beogradski advokat i raniji savetnik Vojislava Koštunice, pronosi po varoši glasine da se Legija sprema da iznese verziju prema kojoj ga je Zoran Đinđić angažovao za atentat na Milana Veruovića, kako bi mu to poslužilo kao povod za početak operacije “Sablja”, čiji početak je bio zakazan već za premijerovog života.U sve to, međutim, umešala se i neidentifikovana strana obaveštajna služba, pa je osim Veruovića, koji je ranjen, istom prilikom smrtno ustreljen i sam Đinđić. Veruović je rekao da je reč “o glupostima”. Anastasijević je, sa svoje strane, odgovorio da je reč o “političkom sukobu između Gorana Svilanovića i Gradimira Nalića” u koji je on “uvučen mimo svoje volje”.

Nalić, u razgovoru za NIN, potvrđuje da je razgovarao sa Anastasijevićem, “kao što razgovaram sa drugim novinarima, kao što razgovaram sa vama”, ali, kaže, ne može da prihvati odgovornost za nešto što je Anastasijević, u njemu nepoznatoj formi, rekao Svilanoviću. Svilanović, najzad, kaže kako je ta stvar od takvog značaja da je smatrao kako bi bezuslovno o tome trebalo obavestiti javnost, te tako odgovarajući na pitanje da li je Hrvatska televizija bila dobro mesto da se tako nešto obelodani, odgovara, kako je “priču čuo u petak” i iskoristio prvu priliku da to objavi. “To je samo jedna od gradskih priča koje se pronose u vezi s Legijnim iskazom i ispričao sam je kao ilustraciju klime koja vlada s tim u vezi”, kaže Svilanović, dodajući kako ne misli da će Legija zaista to reći na sudu, jer je verodostojnost priče umanjena samim tim što se pojavila “mesec dana ranije”. Gradimir Nalić je u svojim prvim reakcijama bio toliko iznerviran da je izjavio kako bi Svilanović “umesto nadimka Sokrat trebalo da dobije nadimak Ezop”. Ova izjava nije razumljiva ako se ne zna čaršijska priča - da se i mi upustimo u njeno pronošenje - kako je Svilanović u dosijeima neke od policija zaveden pod imenom oca grčke filozofije. Ipak, Nalić je docnije, nešto pomirljivije, rekao kako “ne zna zašto je to Goran uradio”, pošto sa njim nema i nikad nije imao nekih sporova. “Sam Svilanović je naše odnose u nekoj diskusiji na Internetu nazvao ‘korektnim ali ne i prijateljskim’ i to je i tačno”, kaže Nalić. Sve je ovo, ipak, bio samo bezazlen politički vic u poređenju s onim što je usledilo. Izborni štab DSS-a sazvao je konferenciju za štampu i objavio saopštenje u kojem proziva Borisa Tadića i Zorana Živkovića da saopšte ko je ubio Zorana Đinđića. “Neka kažu ko je ubio predsednika njihove stranke ako hoće zaista da se odmaknu od ubica.

Mi i oni Sramotno je i bedno da se bol porodice pokojnog premijera koristi kao štit ili kao izborni adut. Sramotno je da se oni koji su ga preživeli, brane mrtvim premijerom, mada ih je on odbacio za života Kako nazvati politiku koja bi bila srećnija da je Legija na slobodi nego u zatvoru? Kako nazvati političare koji znaju, pre nego što je Legija svedočio na sudu, da njegovo svedočenje nije važno, nije vredno i nije istinito? Kako krstiti politiku koja od svedočenja Legije pravi centralno mesto srpskih izbora? Kako znaju da će baš njih da optuži? Zar veruju da je Srbija tako glupa da ne zna šta znači kad se neko unapred brani od svedočenja koje još nije izrečeno. Zna Srbija i zna narod da se krivci sami javljaju, da sami sebe prijavljuju, da priznaju sopstvenu krivicu, mada ih još niko nije pomenuo. Takvi ljudi jasno pokazuju osećaj krivice što su paktirali sa mafijom. Što su pare i vlast delili sa mafijom, što su znali ko pljačka i ubija po Srbiji, a ćutali su ili zbog interesa ili zbog straha. Ćutali su i kad su ubili premijera. Znali su ko je doneo odluku da se Đinđić ubije i znali su ko ga je ubio. Đinđićeva majka to jasno kaže: “Mog sina su ubili njegovi i jedan bivši ministar jasno mi je to rekao.” Šta nije jasno u majčinim rečima? Šta nije jasno u držanju supruge ubijenog premijera koja u svoju kuću više ne prima gotovo nijednog od nekadašnjih Đinđićevih najbližih saradnika koji su ga prodali, a možda uradili i nešto gore. Zašto se takvi političari kriju iza praznih poraza, napada na vladu, optužbi na račun Koštunice ili kandidata za predsednika vladine koalicije? Hoće li takvi političari da pustimo Legiju na slobodu ili da bude ubijen? Hoće li takvi političari da prestanemo sa hapšenjem švercera, ubica, razotkrivanjem afera, razobličavanjem prethodne vlasti koja je opljačkala i unizila Srbiju jednako kao ona pre nje? Zar oni misle da im Srbija veruje? Zar da Srbija veruje ljudima koji su išli u Šilerovu, neovlašćeno upadali u Centralni zatvor, kupali se u bazenima sa vođama kriminalnih bandi, poveravali izgradnju putne mreže mafiji, reketirali srpske firme, nameštali tendere i prodavali Srbiju na kilo i na parče. Takvi političari, takvi ljudi i takva vlast ostavili su iza sebe nerešeno svako ubistvo, svaku pljačku i svaku ranu nanetu Srbiji. Takvi ljudi probali su da pripišu ubistvo Đinđića svojim političkim protivnicima u strahu od onih koji su ga ubili. Ako nisu ubice, oni su saučesnici. Danas oni hoće da predstave srpskoj javnosti i čitavom svetu da je odlučnost ove vlade da raščisti kriminal, korupciju i spasi Srbiju od mafije i izolacije, da je to što radi ova vlada atak na njih, na njihove interese, njihove firme, njihove tajne račune, njihove političke karijere. Tačno. Svaki ubica biće otkriven. Svaki kriminalac biće priveden pravdi. Svaka afera biće obelodanjena i stavljena pred sud srpske javnosti. Nikoga neće zaštititi ime, funkcija, bogatstvo, političke veze, kontakti sa medijima, članske karte bilo kojih stranaka ili spremnost da u strahu pred pravdom prodaju svoje saučesnike. Srbija mora da postane normalna, pravna, evropska zemlja u kojoj zakon važi za sve, nama za to nije potrebna “Sablja”, već zakon i pravda. Sramotno je i bedno da se bol porodice pokojnog premijera koristi kao štit ili kao izborni adut. Sramotno je da se oni koji su ga preživeli brane mrtvim premijerom, mada ih je on odbacio za života. Neka takvi političari jasno kažu Srbiji: “Hoćemo da ubice ostanu na slobodi, nećemo da oni koji su streljali Đinđića budu otkriveni i hoćemo da pare koje smo opljačkali ostanu u našim depovima.” Neka kažu ono što Srbija već zna. Srbija neće mafiju, neće izolaciju, neće lažne reforme, neće diktatore. To je razlika između ove Vlade i dva prethodna režima. Sa nama nema pogađanja, nema pregovora, nema cenkanja. Mi smo na vlasti jer se Srbija odrekla mafije i odrekla izolacije. Jer je Srbija odbacila sve koji su svoje privatne interese predstavili kao nacionalne i državne. Svaki političar i svaki predsednički kandidat koji sprečava pravdu ili traži da se pravda odloži dok oni ne legalizuju pljačkom stečeno bogatstvo ili se ne dogovore za aboliciju - radi protiv Srbije, srpskog državnog i nacionalnog interesa, radi protiv interesa svih građana pokazujući da su im njihovi lični interesi, privatna bogatstva, izuzeće od zakona važniji od svega. U toj raboti mi im nismo partneri. Ne dižu oni graju štiteći porodicu Đinđić, već probaju da zaštite svoju mafijašku porodicu. Da su hteli, zaštitili bi njega. Sa nama nema pogađanja. Neka Živković i neka Tadić dobro razmisle sa kim su, kako su i za čiji račun vodili prošlu vladu i svoju stranku. Da li su se zaista odrekli bivših partnera?! Jesu li se borili da ovladaju strankom ili da se odreknu metoda, ciljeva i društva u kojem je ta stranka bila i sa kojim je društvom upravljala Srbijom. To neka Srbija odluči na ovim izborima! Neka im po drugi put pokaže da li više veruje njima ili nama. Jesmo li mi uvukli u vlast mafiju ili oni. Jesmo li mi delili plen sa onima ili su to oni radili. Neka kažu Srbiji ko je ubio predsednika njihove stranke i premijera ako zaista misle da se odmaknu od ubica. Ako neće oni - mi hoćemo. U tome nas neće sprečiti ni optužbe ni galama, ni pretnje, ni jeftina demagogija, ni sramotna zloupotreba bola porodice Đinđić.

Ako oni neće - mi hoćemo”, poentirao je Dejan Mihajlov, koji je pročitao ovu izjavu u svojstvu predsednika Izbornog štaba Dragana Maršićanina. Tadić je ovaj postupak DSS-a nazvao “beskrupuloznim i bestidnim”, a Živković “bolesnim tekstom”. Svekoliki novinarski živalj beogradski bacio se u potragu za Dejanom Mihajlovom da obavi svoj deo posla: da kaže ko je ubio Đinđića jer Tadić i Živković, eto, neće. Mihajlov se, međutim, nije pojavio ni na konferenciji za štampu na kojoj je prethodno najavljen, a umesto njega kamere su snimale agoniju čoveka po imenu Rade Obradović, koji je na sva pitanja s tim u vezi mehanički ponavljao nešto poput “institucije sistema će raditi svoj posao”. Ono što je visilo u vazduhu kao mogućnost dogodilo se u najogoljenijem obliku: ubistvo Zorana Đinđića, posle predaje Ulemeka-Lukovića-Legije, postalo je predmet izborne kampanje i političkog obračuna na relaciji Maršićanin -Tadić, politička atomska bomba za kojom su prvi posegnuli Mihajlov i drugovi, pozvavši građane Srbije da “po drugi put pokažu da li više veruju njima ili nama”. Miloš Jeftić, šef Izbornog štaba Borisa Tadića, ukazuje da sve to ima i krivično-pravne aspekte i da u štabu Maršićanina sva saznanja moraju da budu stavljena na raspolaganje istrazi, a ne da se koriste za političke obračune. Naročito indikativnim Jeftić smatra to što je Dejan Mihajlov i sekretar Vlade Srbije, to jest, kako kaže, “prvi operativac” kabineta Vojislava Koštunice. Zanimljivo je da se Mihajlov dosad najmanje eksponirao u političkim sporovima sa Demokratskom strankom i da DSS za tu rabotu ima čitavu armadu krstaških ratnika (Maršićanin, Jočić, Bakarec, Popović) koji su se mnogo više isticali na tom polju od doskorašnjeg šefa poslaničkog kluba Mihajlova. Upozorenje da će se politizacija Legijinog slučaja vratiti kao bumerang onome ko za time posegne, izrečena u nekoj od mnogobrojnih analiza posle Lukovićeve predaje, u slučaju Izbornog štaba DSS-a postala je hiperaktuelna: među prvim reakcijama bila je ona njihovih koalicionih partnera, G 17 plus. “Za saopštenje smo saznali iz medija. Nismo ni konsultovani niti smo na bilo koji način učestvovali u pisanju tog saopštenja”, rekla je Ksenija Milivojević, portparol te stranke. “SPO nije učestvovao u sastavljanju teksta i nije tražena saglasnost za taj tekst”, kazao je Vuk Drašković, a Veroljub Stevanović iz SPO-a čak je održao čas iz etike - “politika mora da bude jednaka moralu, neke stvari su dozvoljene, neke nisu”.

Sam Dragan Maršićanin, predsednički kandidat, izjavio je da je “saopštenje Izbornog štaba bio jedini mogući odgovor na kampanju koja se već dugo vodi protiv vladajuće koalicije”. “Kada su manipulacije tom tragedijom dostigle takve razmere da se nije moglo podnositi, upućen je jasan muški odgovor”, rekao je Maršićanin, podržavši tako momke iz svog Izbornog štaba, priznavši, ipak, da su upali “u zamku koju su namestili odgovorni za ubistvo Zorana Đinđića - da raspravljamo o nečemu o čemu treba da se govori na sudu”. Što je zanimljivo, Maršićanin je napao Televiziju B 92, koja od momenta predaje Lukovića “vodi kampanju protiv naše koalicije”. Veran Matić, direktor B 92, kaže da ne zna zašto je Maršićanin ljut, i da su sa tom strankom uvek imali korektne odnose, i pored “različitih pogleda na neka koncepcijska pitanja”. “Mislim da su oni odmah videli da su tim saopštenjem dali autogol, pa mi je tim manje jasno zašto sad u priču uvode neke nove aktere”, kaže Matić. Svađa sa novinarima uglavnom ne spada u stvari koje se preporučuju u predizbornoj kampanji (raspitati se kod Zorana Živkovića), a prozivka ove beogradske televizije, na koju su u DSS-u alergični, verovatno pogrešno procenjujući njen uticaj, možda govori o motivima koji su stranku srpskog premijera naveli na ovako problematičan politički istup. Otkako se Legija predao, srpsko javno mnjenje se, govoreći prosto ali tačno, podelilo na one koji “podržavaju zvaničnu verziju” i one koji “osporavaju zvaničnu verziju”, misleći na verziju o ubistvu Zorana Đinđića koju su vlasti objavile na osnovu akcije “Sablja”. To dobro pokazuje i pitanje koje je javno postavio Goran Svilanović prilikom slučaja sa Gradimirom Nalićem, koje glasi: kome odgovara osporavanje zvanične verzije ubistva? Pitanje, dakle, uopšte nije ima li nešto čudno u “zvaničnoj verziji” (a znamo da ima), nego kome ona smeta. Razume se, ova polarizacija, potpuno se podudarila sa podelom na one koji su za DS i na one koji su za DSS. Stranačka opredeljenost, prema srpskom običaju koju su sociolozi već primetili i opisali, određuje percepciju činjenica, a ne obrnuto. Onaj deo javnosti koji je protiv DSS-a i koji je, dakle “za zvaničnu verziju”, koji obuhvata mnoge ne samo stranke nego i nevladine organizacije, ali i medije i novinare, toliko se zažario da je izveštavanje mestimično počelo da podseća na vremena kada su novinari bili društveno-politički radnici, a političko razvrstavanje je dobilo veći značaj od argumenata čisto žurnalističkih. Razume se, sve to nije bilo nešto što bi opravdalo tako nervozan postupak. U DSS-u sebe vide, s razlogom, kao žrtve političke zloupotrebe akcije “Sablja” koja se dogodila još prošle godine i teško da će iko njima moći da objasni da su oni sada ti koji rade to isto, da su oni ti koji su pokrenuli novi krug najogoljenije političke eksploatacije Đinđićevog ubistva u svrhu predizborne kampanje. Teško je reći šta je izazvalo ovu akutnu reakciju, da li nervoza zbog prozivke ministra policije Dragana Jočića u vezi sa napadom na Gordanu Đinđić-Filipović ili neki sličan događaj koji se desio oko vikenda. Do daljnjeg, Mihajlov i drugovi rade ono što im je najpametnije - klone se novinara, koji im ipak, verovatno neće tako lako zaboraviti onu “konferenciju” na kojoj nisu bila predviđena pitanja, niti onu drugu, gde nisu bili predviđeni odgovori. Kad-tad neko će uloviti Dejana Mihajlova da ga pita ko je ubio Zorana Đinđića.